Šetnja sa princom

Foto Britanska ambasada Beograd

Pre tri nedelje dobila sam poziv iz britanske ambasade da, tokom šetnje po Kalemegdanu, princu Čarlsu i vojvotkinji od Kornvola govorim o srpskoj istoriji. Doživela sam taj poziv kao veliku čast, ali sam istovremeno bila zatečena. Sebe, naime, vidim kao pripadnicu manjinske kritičke istoriografije, daleko od zvaničnih tumača nacionalne istorije, horskih pevača velikog narativa. Kako onda tu uporno branjenu alternativnu poziciju sada podići na najviši mogući, baš kraljevski nivo? Kako pomiriti sopstvenu potrebu za stalnim postavljanjem nezgodnih pitanja sa jednom sasvim novom, takoreći zvaničnom ulogom? Doduše, nije me na to mesto postavila država Srbija, pa da treba da budem her masters voice, ali, opet Poseta je toliko visokog ranga da je određeni stepen formalnosti neophodan. Problem sa sobom sam imala i zbog toga što uopšte ne verujem u jedan narativ o prošlosti, što mislim da su kontroverze suština istorije, da su različite mogućnosti njeno jedino objašnjenje, da ona samo u toj svojoj komplikovanosti ima smisla.

Ali, kako to prikazati u jednoj šetnji od 35 minuta? Profesorski standard je sat i po, a posle mnogo godina predavanja to postane osnovna merna jedinica. Kao da izvan te mere nije ni moguće misliti, da ne vredi ni počinjati. A ta mera, ta forma određuje i suštinu. Šta je to pola sata? Koja istorija u to može da stane? I, najteže pitanje: šta je stvarno važno?

Naravno, ta istorija koju treba izabrati, određena je i onima koji treba da je čuju. Princ od Velsa i vojvotkinja od Kornvola sasvim su posebni slušaoci! Predstavljaju jednu od najuticajnijih kraljevskih porodica u svetu, ali, istovremeno, nisu političari. Zainteresovani su za istoriju, ali ona ne sme biti ideološki obojena, zloupotrebljena Princ se bavi kulturnim nasleđem, ali govor o baštini ne sme skliznuti u dnevne probleme koje samo korak deli od plitke politizacije Kako onda?

Činilo mi se da je ključno istoriju pokazati kroz nekoliko važnih simbola na kojima se vidi ta dinamičnost. Kalemegdan je za to idealan, neki istorijski dajdžest, gde se sve povezuje. Prvi simbol na koji smo naišli bio je spomen-kamen, posvećen bici za Beograd 1456. Heroja koji je bio na čelu pobedničke vojske srpska epska poezija zove Sibinjanin Janko, za Mađare on je Janoš Hunjadi, za Rumune Ioan de Hunedoara. Mislim da je to suština naše zajedničke istorije, a princa je nasmejao moj predlog da upravo Hunjadi bude proglašen za regionalnog tronacionalnog heroja!
Važan za priču bio je i Pobednik. Odbačeni spomenik, nag i nedoličan za Terazije kojima je bio namenjen, gurnut je na poslednju kalemegdansku čuku, da ga niko ne bi video Ali, umetnost je pobedila, a on postao simbol Beograda i uzvratio udarac.

Dinamičnost istorije na ovom tlu pokazala sam preko solitera koji je prvo bio zgrada Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, zatim je bombardovana 1999, a sada je simbol novog, potrošačkog društva. A i sam Novi Beograd mi je dobro poslužio: nekadašnja spavaonica, iz koje su ujutro kolone vozila išle u smeru prema gradu. Sada je obrnuto. Ista meta, isto odstojanje, ali smisao potpuno različit. To je istorija.

Bio je to divan, sunčan dan. Kalemegdan se posebno potrudio, nekako isprsio. Neki su posle pisali da je sve oko posete bilo preterano, da je Srbija bila snishodljiva. Ne slažem se. Mislim da je poseta bila veoma značajna, ako hoćete baš kao simbol. Simbol da smo deo sveta. Meni je to važno.