Pesnica kao zakon

Pretučen lekar u GAK-u Narodni front, suprug pacijentkinje pretio da će bombom razneti KCS, nezadovoljna tretmanom koji je dobila u niškoj Hitnoj pomoći pacijentkinja doktoru nanela povrede glave... To su samo neki od primera sve učestalijih napada na medicinsko osoblje koji su rezultirali pojačanim prisustvom policije, ali i jednom veoma opasnom tezom da lekari nemaju nikakva prava a pacijenti imaju sva. Tačno je da je Zakon o zaštiti prava pacijenata donet 2013. baš kao što je tačno da ne postoji zakonska regulativa koja štiti medicinsko osoblje, ali je pitanje da li bi građani u tolikoj meri vitlali bombama i pesnicama da se država potrudila da zakon ima i upotrebnu funkciju ako se izuzme pokušaj da deklarativno pred EU delujemo evropski.

Ideja da se na nivou lokalne samouprave postave savetnici za prava pacijenata nikako ne bi bila loša imajući u vidu činjenicu da pacijenti, koji u najvećoj meri nisu informisani o svojim pravima ili nemaju materijalna sredstva da ih ostvare, da su u praksi zbilja i postavljeni u svim opštinama, da su kojim slučajem obučeni da rade taj posao i da ga uz to i rade. Onda bi oni rešavali probleme na koje se građani najčešće žale (nedostupnost zdravstvene zaštite, dugo čekanje na pregled, neblagovremenu i nekvalitetnu zdravstvenu zaštitu, neljubazno ponašanje i nedostatak informacija), umesto da ih pacijenti rešavaju tučom sa lekarima.

Međutim, kako to izgleda u praksi, demonstrirali su članovi udruženja Narodni parlament koji su, simulirajući da su pacijenti kojima je pregled potreban odmah a zakazan je za dva i po meseca, od 141 savetnika uspeli da dopru samo do 23. Od onih koji su hteli da komuniciraju samo dvoje je dalo zakonom propisan odgovor da je RFZO dužan da snosi troškove lečenja kod privatnog lekara ako pregled ne može da se obavi u roku od 30 dana, dok su ostali bili maštoviti: Svi živimo u vremenu bolesti, Zar ne znate nikog od zaposlenih u domu zdravlja ili bolnici, pa da vam on to završi, Ne pišite prigovor jer ništa nećete postići... O nalazima je obavešteno Ministarstvo zdravlja, ali odgovor nije stigao nikada.

Možda je i bolje, tišina zvuči smislenije od onoga što su odgovorili instituciji zaštitnika građana koja je nedavno završila poseban izveštaj o radu mehanizama za zaštitu prava pacijenata i u kom je utvrdila da sistem nije zaživeo u praksi jer nadležni organi jedinica lokalne samouprave i Ministarstvo zdravlja nisu preduzimali mere iz svoje nadležnosti. Ustanovljeno je da mnoge lokalne samouprave nisu imenovale savetnike, da veliki broj onih koje jesu nije obezbedio uslove za njihov rad i pravo na privatnost pacijenata tokom razgovora, a da Ministarstvo ne vrši nadzor nad sprovođenjem zakona, i da čak nema ni evidenciju o lokalnim samoupravama koje ne sprovode zakonsku obavezu. A na pitanje zašto je to tako, Ministarstvo je odgovorilo da nema nadležnosti za nadzor niti za preduzimanje mera u slučaju neispunjenja dužnosti lokalne samouprave u zaštiti prava pacijenata na lokalnom nivou.

Ministarstvo zdravlja je državni organ koji obavlja poslove državne uprave koji se odnose na sistem zdravstvene zaštite i zbog toga ne možemo da se složimo sa navedenim razlozima. U konkretnom slučaju, ono svojim pasivnim odnosom obesmišljava svrhu i funkciju mehanizama za zaštitu prava pacijenata, što u krajnjoj liniji dovodi do otežavanja pravnog položaja građana i kršenja njihovih prava, kaže za NIN Gordana Stevanović, zamenica zaštitnika građana.
A dok se neko ne seti šta su mu obaveze i čemu služe zakoni, sporove između lekara i pacijenata će rešavati policija.