Čija država toga i sećanje

Foto Zoran Lončarević

Strašna se, kažu, magla bila spustila na sneg, pa je sve izgledalo ko da nema neba. Samo neka mutna belina, stabla borova i, čini se, jednako uzani asfaltni put. Mir je zlokobno remetio jedino šum velelepnog vodopada, nekoliko stotina metara udaljenog, koji je bio i ostao zaštitni znak nacionalnog parka Plitvička jezera. Tu je tog prepodneva, pre ravno 25 trusnih godina, na tlo pala prva krv u srpsko-hrvatskom ratu. Dve su zaraćene strane jedino oko potonjeg naziva incidenta verovatno i mogle da se usaglase. Plitvički krvavi Uskrs bio je samo simbolični uvod u petogodišnje razaranje.

Simboličan otuda što borbe za njegovu istorijsku interpretaciju tanano odražavaju nesaglasnost oko toga gde su Hrvatska i Srbija danas, gde treba da budu i pod kojim uslovima. Zvanični Zagreb tvrdi da je do okršaja došlo jer su snage SAO Krajine balvan revolucijom, doslovnim presecanjem puteva, izvršile odvajanje od republike Hrvatske koja je bila u nastajanju. Plitvička jezera potpala su pod srpsku enklavu, takođe u nastajanju. Srpski glasovi će, pak, revoluciju opravdati egzistencijalnim strahom zbog pritisaka na srpski živalj, čak i tamo gde je činio većinski deo stanovništva. Zagreb će replicirati kako je reč bila o borbi za nacionalnu državu nezavisnu od velikosrpske politike odevene u jugoslovenstvo, Srbi će pričajući o Jasenovcu, govoriti o ustaštvu, i tako dalje, kroz vreme, verovatno sve do slovenske seobe naroda na Balkan u šestom veku i razglabanja o tome ko je kome i kada opsovao mater ili majku, potpuno je svejedno. Pomirenju nije doprinela ni knjiga prvog hrvatskog šefa policije Josipa Boljkovca Istina mora izaći van, u kojoj, uz osudu balvan revolucije, piše i kako je napad u Plitvicama de fakto bio napad na snage SAO Krajina. Kakav god stav zauzeli prema izrečenim tvrdnjama, medijsko-istoriografski rat se i u miru nastavio, a glavna je žrtva bila istina za koju, uostalom, niko i ne mari.



Krvavi Uskrs je simboličan i zato što su poginula dva mlada čoveka sa srpske strane Rajko Vukadinović, s hrvatske Josip Jović. Vukadinović se danas u Plitvicama nigde ne pominje koga je država, toga je i sećanje dok nedaleko od mesta pogibije stoji posve neugledan spomenik Joviću u čast, koji čast nikome ne bi činio. Zamišljen je kao drvena kolonada propraćena tekstualnim objašnjenjem incidenta, ostvaren je kao jeftino obeležje, gde se u tri pasusa stuklo milenijum komšijske istorije dvaju naroda, a čuva se tako da je jedan od stubova u međuvremenu odlomljen i nekuda odnet.
Šta je, onda, njima i nama grozna borba dala? Prema rečima Nikole Hinića, povratnika iz sela Vrhovine, najzapadnije tačke Republike Srpske Krajine, ama baš ništa.

Prije 25 godina, ovdje je bio sasvim normalan život. Vratio sam se prije dvije i po godine. Zaposlio sam se u istoj firmi u kojoj sam i prije rata radio, Drvo Vrhovine, opet sam na rukovodećem mjestu. Poslodavac mi je Hrvat iz Varaždina, pošten je čovjek, nemam nikakvih problema, kao ni sa Hrvatima koji su mi podređeni. Čak su pošteniji od nekih Srba, koje katkad uhvati cuga, pa zabušavaju... Živio sam u Borči dok se nisam vratio, ovdje se vozim s beogradskim registracijama. Hrvati s kojima sam se ranije družio su mi i dalje prijatelji. Kako da je bude, ako pričamo istim jezikom, ako imamo slične običaje, ako radimo zajedno? Život nam je isti. I mnogo me nerviraju ovi u Srbiji, ili oni što su pobjegli iz Hrvatske čim se u Plitvicama zapucalo, kad meni pričaju kako je teško biti Srbin u Hrvatskoj. LJudi žive normalno, iako budala i bena uvijek ima, i ovdje i svugdje. U Srbiji sam od Oluje do prije dvije godine ostvario 16 godina i osam mjeseci radnog staža, jer je firma gdje sam bio otišla u stečaj. Kad sam tražio posao u Srbiji, svi bi da radim za njih a da me ne prijave. Ovdje su me po povratku istog dana prijavili, i, evo, radim za 500-600 evra mjesečno i brojim dane do penzije, kaže Hinić za NIN.

Na pitanje zašto se uopšte ratovalo i ne pokušava da pruži smislen odgovor. Izgleda da su Tuđman i Milošević svrhu bratoubilačkog zanosa odneli u grob. Mora da su se i tog filozofskog pitanja dotakli, makar jednom od 47 puta koliko su se zvanično i nezvanično sastajali od 1990. do 1996. Prvi sledeći susret srpskih i hrvatskih zvaničnika nastupio je tek 29. januara 2001, kada su se Koštunica i Mesić sastali u Davosu na Svetskom ekonomskom forumu. Seća li se uopšte neko danas da su se Svetozar Marović i Mesić 2003. uzajamno izvinili u ime naroda koje predstavljaju za sva počinjena zlodela? I hoće li se neko za deset godina sećati skorašnjih prepucavanja između Vulina i Hasanbegovića ili Vučića i Milanovića?



Narod nije htio ratovati. Ni Hrvati, ni mi. I bilo je ovdje u Lici srpskih povratnika, ali to je sve starčad koja polako nestaje. Svaka treća kuća je prazna, sela koja su ranije imala po 1.000 ljudi danas broje po 50 stanovnika, živi se od penzija i poljoprivrede, ali jedva. Samo u pilani je prije rata radilo 420 ljudi, danas ih je oko 60. Svi lošije žive, eto, to je jedina promjena. Silni ljudi su izginuli, ostali bez kuća, pojedinci se obogatili, rasparčali i rasprodali zemlju, a mi, eto, životarimo. O ratu više ni ne pričamo. Nema tu šta. Svi su shvatili da ništa dobili nisu, kaže Hinić.
Izuzev, naravno, onih koji su, ispraćajući odlazeće komšije druge veroispovesti i slične narodnosti, okom već merkali napušteni nameštaj, a rukom grabili šta se moglo poneti. Ipak, insistira Hinić, i toga je među komšijama retko bilo.

Domaći, ovdašnji Hrvati, nisu išli u pljačke poslije Oluje. Normalni ljudi, sramota ih je bilo. Krali su došljaci, kao što su hrvatske televizore, ormare i krevete iznosili dobrovoljci iz Srbije. Ovdašnji Srbi to nisu radili, regularne vojne jedinice to nisu radile. To je radio šljam. Treba biti pošten, sjećam se i sam dođe 1991. neki robijaš iz Srbije, nakrade se i nasladi, a jebe mu se krade li od Srbina ili od Hrvata. Još mu poslije zbog odlaska na ratište u Srbiji smanje zatvorsku kaznu. Tako je i ovdje bilo. Ne merem ja reći da su svi Hrvati ustaše. Problem je što, kad krene politika da drobi i pritiska normalne ljude, i oni popuste pa ulete u ludilo. Recimo, devedesetih se i kod nas i kod njih pričalo da su plitvičke vodopade minirale neprijateljske snage. Za Slunj se isto pričalo. A eno ih, netaknuti. Te male razlike su najgore. I to je užas ovih prostora ljude možeš jedino po nacionalnoj osnovi da dijeliš, ni po čemu drugom, veli Hinić.

Ali zato kad se podele, ko da nikad govorili među sobom nisu. Mada, u Lici je popularna pesmica za koju Ličani tvrde da je autohtona, iako se recituje i drugde gde se opet ustalio međuetnički život: Druže Tito, vrati nam se, vrati, to te mole Srbi i Hrvati. Ti si krao, al narodu si dao, ovi kradu i nikome ne dadu. A političke i preduzetničke elite kradu isto kao što se narod podeli očas posla i do krvi. Hinićev stric gunđa sebi u bradu, jedva razaznatljivo: Hrvatima i Srbima, običnom narodu, kažu kako je nestalo 200 milijardi evra, valjda. Pa, kako nestalo, šta će im tolike pare? I uvijek neke nove brojeve izvlače... Hrvatska ti je najbogatija zemlja bila, čim je toliko iz nje nestalo, mrmlja on.

Na pitanje odzvanjaju li niskointeligentna visokopolitička srpsko-hrvatska prepucavanja među ljudima odgovaraju odrično. Hrvati su štošta zamerali Tadićevom okružju, kao što danas zameraju Vučićevoj vladi, a Srbi kažu da tek sad, s povampirenim i podosta militantnim HDZ-om na vlasti, uviđaju koliko se s Milanovićevem i Kosorovom moglo raspravljati i dogovarati. I, zaista, nakon duge uzlazne putanje u klesanju zvaničnih diplomatskih odnosa, čiju su trasu udarali Tadić i Josipović, prošlog je septembra usledio carinski rat iz kojih se niko još nije povratio. Srpskoj vlasti za domaće i inostrane potrebe odgovara neposlušni vekovni neprijatelj što ne želi pomirenje, a hrvatskoj odgovara da, naročito u predizbornim kampanjama, glasačkom telu zapreti širenjem srbokomunističkih pretenzija. Vest da je Hrvatska nedavno blokirala pristupne pregovore Srbije i EU tražeći bolju saradnju s Haškim tribunalom, veću zastupljenost manjina u parlamentu i ukidanje nadležnosti za ratne zločine izvan Srbije do Ličana je došla tangentalno i napominju i da je zvanični Zagreb u vreme koračanja ka EU daleko više vodio računa o manjinama, pa i o Srbima. Primera radi, država je redom finansirala obnove srpskih kuća i bogomolja, u većinski srpskim mestima su se učile veronauka i ćirilica, a dok je bilo para, novčano su se pomagale i povratničke porodice. Ali, opet, sad loše vode računa i o hrvatskom stanovništvu. Tu bar nema diskriminacije, objašnjava jedan gospodin u prolazu.

Na govorkanja da su se u srpske i hrvatske kuće katkad i silom useljavale izbeglice iz Bosne, odmahuje glavom. Dosta je izbeglica svoje kuće prodalo državnoj agenciji koja ih je potom dodeljivala drugim zainteresovanima. Otuda se, veli, događalo i da srpski povratnici dobiju kuću nekog starog komšije srpske nacionalnosti.

Takav je slučaj s drugim, dvadesetak godina mlađim Nikolom. Tvrdi da Spbiju zna bolje nego Srbi, skoro kao Liku, jer je u izbeglištvu vozio kamion, i to za BIP. Malo vozi, malo pivu pije, kako kaže. U Srbiji se često selio, od povratka 2002. čak tri puta, ali se s porodicom konačno skućio.
Dosta sam od države dobio, pa se uz mnogo truda nekako izdižem, ali ko se danas vrati, bez pomoći i imanja, teško će ga stvoriti. Stvar je jasna kad nema ljudi i kad ovo malo ljudi nema para, nemaš kome prodati ono što napraviš. I nema to veze s nacionalnošću. Kakvih sve Srba ima, Hrvati su divni. Uglavnom mlađi ljudi, lijepo sarađujemo, niko više ni ne gleda čiji si. Kako da gleda ako dijelimo probleme? Evo, ovdje smo ti čemer i ja ostali. Ulažem u imanje, u konje, živinu i stoku, pravim ga, gradim, a kad me ne bude, za dvadeset ili trideset godina, biće ko da ništa radio nisam. Puste sela, puste i manji gradovi. Ali makar mržnje nema, zaključuje Nikola za NIN.



Čim se zagazi na ličku magistralu, putnike namernike pozdravlja oronula, mecima i bombama izgrižena zgrada, verovatno namerno tako ostavljena, budući da se na njenom zidu vije plakat gde stoji: Budući muzej domovinskog rata. I danas je opkoljena naređano je desetak oklopnih vozila i topova, jedan avion, nekakvo gradilište i obilje kičaste ratne ikonografije. Tu je i jedan monumentalan bilbord sa slikom kako bi to zapravo trebalo da izgleda. Jednako impozantno, svakako ne kao neuspeli, ratnošapćući tematski luna-park. U redu je podsećati na prošlost, ali ne isključivo njome oblikovati sećanje, samim tim i budućnost. Sadašnjost nam za sada tavori malko dalje niz put. Tamo gde ovce pasu uz sam asfalt, gde je parking neuglednog restorana Oluja prazniji od i dalje zaraćenih glava, gde je neophodno dobro se zagledati u kuću da bi se ustanovilo je li ruinirana ratom, nepažnjom ili nemaštinom. Naposletku, tamo gde na neomalanom zdanju piše prodaje se, dok uz njega stoji samo šasija razgrabljenog crvenog jugića. Sadašnjost se rasprodaje i rasklapa dok od ne ostane samo ljuštura.