Mera straha

Foto profimedia.rs

U nedelju u Lahoreu, gradu na istoku Pakistana s preko šest miliona stanovnika, nadomak prepunog parka u kome je tamošnja hrišćanska zajednica slavila Uskrs, bombaš samoubica, opasan s najmanje 20 kilograma eksploziva obogaćenog metalnim opiljcima, usmrtio je više od 70 a ranio preko 300 ljudi. Odgovornost za napad preuzela je odmetnuta frakcija pakistanskih talibana, DŽamat ul Ahrar, insistirajući da su meta napada bili hrišćani - mada je među žrtvama zapravo više muslimana, budući da je taj park jedno od najpopularnijih gradskih okupljališta.

I? I ništa. Osim rutinskih osuda bezumnog čina - od američkog Saveta za nacionalnu bezbednost, preko visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost i ruskog predsednika, do pape i generalnog sekretara UN - nije usledilo bilo šta od viđenog posle terorističkih napada u Parizu prošlog novembra ili Briselu ovog meseca. Nije bilo spontanih izliva solidarnosti sa svih strana, društvene mreže nisu zatrpane ilustracijama punim simbolike, pakistanska zastava nije projektovana ni na jednu zgradu u nekoj od svetskih prestonica (nije, uostalom, teško zamisliti kako bi, samo nekoliko dana posle onog što se desilo u Briselu, to bilo primljeno, imajući na umu da tom zastavom dominiraju veliki polumesec i zvezda)... Ni to što su se na udaru našla ionako namučena pakistanska braća u Hristu nije ništa promenilo: kad se pokolj desi u tamo nekom Lahoreu, element šoka i konsternacije ne postoji. Kad se njima tamo tako nešto dogodi, to je, valjda, normalno; deo folklora, takoreći.

E pa, nije. Besmisleno, masovno stradanje nevinih ljudi je tragedija gde god da se desi, i zaslužuje podjednak stepen empatije. I možda bi svest o tome Evropi pomogla da se lakše suoči s činjenicom da sada i ona, ili barem njen zapadni deo, živi s rizikom od terorističkih napada - onim što je londonski Ekonomist posle briselskih napada nazvao novom normalnošću.

Šta ta nova normalnost podrazumeva? Pre svega, svest o tome da opasnost postoji, te da je veća i prisutnija nego što se mislilo. Poslednje bezbednosne procene, koje mogu ali i ne moraju da budu sasvim pouzdane, govore da je širom Evrope rasuto oko 5.000 radikalizovanih muslimana s iskustvom učešća u sukobima u Siriji i Iraku, uključujući najmanje 400 operativaca Islamske države obučenih za izvođenje terorističkih napada. Ali, isto tako, ovo nije razlog da se živi u strahu od napada, iako će ih izvesno biti još. Ni u jednoj zemlji na svetu život nije stao zbog terorističke pretnje, pa se to neće - ne može - dogoditi ni sada.

Ono što, međutim, može i mora da se menja, jeste odnos evropskih vlada i njihovih bezbednosnih struktura prema toj pretnji; odnos koji, ispostavlja se, nije bio mnogo savesniji i odgovorniji od onog zbog koga je u poslednje vreme Turska opravdano bila na meti kritika. Na videlo je izbio frapantan manjak koordinacije obaveštajnih i bezbednosnih službi ne samo između članica EU, nego i između različitih sektora unutar pojedinačnih zemalja, te njihova nespremnost da razmenjuju poverljive informacije. Uznemirujuće su i poslednje tvrdnje turskih zvaničnika o nemaru evropskih bezbednosnih službi kad je reč o nadzoru lica koja bi trebalo da budu ili jesu bila pod prismotrom, ili su prolazila kroz evidenciju Interpola: mnogi od njih neometano su iz evropskih gradova putovali za Tursku kako bi se pridružili ekstremistima na bojištima u Siriji i Iraku, čak i onda kada su, za nevericu, u prtljagu nosili vojnu opremu i municiju i nisu krili kuda su se zaputili.



U tekstu koji je na osnovu razgovora s neimenovanim turskim funkcionerima objavio Gardijan navodi se više konkretnih slučajeva u kojima je turska strana evropskim kolegama skretala pažnju na ta lica, da bi se sve završavalo uglavnom ignorisanjem upozorenja i bagatelisanjem rizika. (Kad su, na primer, turske vlasti zbog pokušaja ilegalnog ulaska u Siriju proterale jednog danskog muslimana koji je imao i tursko državljanstvo, sve se, tvrde u Ankari, završilo time što je on uskoro regularno dobio novi danski pasoš i ponovo se zaputio u Siriju.) Evropljani su tačno znali šta se zbiva, ali su otpočeli igru prebacivanja krivice, govoreći da je suština problema (u slaboj kontroli) na tursko-sirijskoj granici, rekao je britanskom dnevniku jedan turski zvaničnik. I mada turski državni vrh, opsednut ambicijom da doprinese rušenju režima sirijskog predsednika Bašara al Asada, bez ikakve dileme snosi veliki deo odgovornosti za to što su mnogi radikalizovani muslimani preko turske teritorije bez većih problema stizali do Sirije i Iraka kako bi se tamo pridružili Islamskoj državi, očito je i nedovoljna agilnost i revnost bezbednosnih službi zapadnoevropskih zemalja doprinela da rizik od prelivanja terorističke pretnje s Bliskog istoka na Stari kontinent postane veći nego što je morao.

Šteta je, dakle, već naneta; sada je pitanje kako je ograničiti. I u bolja vremena, dva teška teroristička napada u dva simbolički važna evropska grada u kratkom razmaku mogla bi da budu dovoljna da izazovu preteranu reakciju ove ili one vrste. U okolnostima kakve su danas u Evropi - prepadnutoj navalom migranata, suočenoj s jačanjem ekstremne desnice, ekonomski i socijalno uzdrmanoj - šanse da kolektivni ili pojedinačni odgovor nekih zemalja bude takav, preteran, još su mnogo veće. Francuska je u tom smislu indikativan primer. Tamo je vanredno stanje, uvedeno posle novembarskih napada na Pariz, sredinom februara bez mnogo premišljanja produženo za još tri meseca, sa svim pratećim narušavanjima nekih građanskih sloboda koje takva odluka podrazumeva; predsednik i premijer ne prestaju da govore kako je zemlja u ratu; dok istovremeno, kako pre neki dan podseća sajt Politiko, i dalje nema istrage o tome kako je došlo do onoga što zbilo 13. novembra, odnosno da li je i ko u bezbednosnim strukturama zakazao i time nehotice olakšao posao teroristima. Takva kakva je sada, konstatuje ovaj portal, Evropa je i sama deo problema: evropske vlade bi morale da javnosti polože račune o tome šta su sve dosad pogrešno radile i šta će preduzeti kako bi podigle nivo bezbednosti, ali ako je primer Francuske neki indikator, to se neće dogoditi. Iz tog razloga će se građani evropskih zemalja, upozorava se u tekstu, ne samo osećati sve ugroženijim, nego će i njihovo poverenje u vlast biti erodirano, što će onda narušiti i poverenje u same demokratske institucije i uvećati izglede za radikalizaciju političkih prilika.

Jačanje represivnih mera u ime podizanja nivoa bezbednosti i neizostavno sužavanje građanskih prava koje iz toga proizilazi svakako je jedan od najvećih izazova s kojima se Evropa suočava. Možda je sad već poslovična razjedinjenost članica EU istovremeno i prva i poslednja prepreka usvajanju nekog pandana Patriotskom aktu, kojim je Amerika odgovorila na terorističke napade na NJujork i Vašington septembra 2001. i kojim su na mnogo načina - između ostalog i neograničenim elektronskim nadzorom - narušene tobože neprikosnovene građanske slobode. (O katastrofalnim invazijama na niz zemalja koje su usledile ovog puta nećemo.) Ali kao što pokazuje primer Francuske, koraci u tom smeru su ponegde već načinjeni - ili se upravo čine.

Tako se inicijativa britanske vlade za usvajanje zakona o nadzoru - u ostrvskoj štampi posprdno nazvanom poveljom o njuškanju - predstavlja kao stvar od vitalnog značaja za nacionalnu bezbednost, uprkos otporu koji prema njegovom usvajanju postoji u parlamentu, nezavisnim telima, pa i među obaveštajnim stručnjacima. Čak je i Bil Bini, bivši tehnički direktor američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) - a čovek svakako zna šta govori - ovaj zakonski predlog okvalifikovao kao neverovatno intruzivan po pitanju (ne)poštovanja privatnosti i građanskih sloboda.
Ali nije ni to najgore što se dešava: program Preventiva, kome pripada važno mesto u sistemu antiterorističkih mera britanske vlade i koji se već sprovodi, od predavača i učenika, recimo, traži da u obrazovnim institucijama reaguju na svaki oblik nenasilnog ekstremizma koji bi mogao da stvori atmosferu koja bi vodila terorističkom aktu, odnosno da prijave svako sumnjivo ponašanje u svom okruženju. Prostije rečeno, da špijuniraju jedni druge. Engleska se pretvara u staru Istočnu Nemačku, konstatuje kolumnista Gardijana Sajmon DŽenkins.
Nasuprot ovakvim primerima, pak, stoje oni koji svedoče o neshvatljivoj inerciji i neorganizovanosti, posebno u slučaju Belgije, čiji je bezbednosni sistem, sad već legendarne fragmentiranosti i neefikasnosti, od ove zemlje poslednjih godina načinio sigurnu kuću za islamske ekstremiste.

U poslednje dve godine tamošnja vlada je u policijske i bezbednosne službe uložila 600 miliona evra. Ali niti je to ulaganje dovoljno, niti novac sam po sebi može da pomogne da se prebrode prepreke koje stoje na putu uspostavljanja funkcionalnog sistema bezbednosti: duboka podeljenost zemlje, ne samo duž jezičkih i etničkih već i političkih i administrativnih linija, te posledično odsustvo koordinacije i nizak nivo razmene podataka između različitih službi Belgiju su zapravo učinili idealnim mestom za vršljanje terorista. Stoga pitanje i nije kako je do napada 22. marta došlo, već kako to da se ranije nisu dogodili. I zato kad se, kao što je sada slučaj, ulažu napori da se takvo stanje konačno promeni - pa i po cenu mera poput produženja trajanja pritvora ili lakšeg izdavanja dozvola za prisluškivanje telefona i drugih komunikacija - ko je taj ko će, posle svega što se desilo, reći da te mere nisu neophodne?



Ključ je, prema tome, u nalaženju mere: da se na teroristički izazov uzvrati proporcionalno, a ne prekomernom državnom silom u svim njenim pojavnim oblicima. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je neproporcionalni odgovor upravo ono što ekstremisti priželjkuju. A to, iako svakako ne na prvom mestu, znači i odupreti se sirenskom zovu populista i demagoga koji, u širokom luku od Donalda Trampa do slovačkih, mađarskih ili grčkih neonacista, nude brza i jednostavna rešenja za probleme s kojima se Evropa i (zasad, istina, u neuporedivo manjoj meri) Amerika suočavaju. Ili se iz istorije na kraju ipak ništa nije naučilo?