Neželjen, ali uporan

Bujanje mašte podstakao je premijer Aleksandar Vučić: iako ne propušta priliku da se pohvali spremnošću da odgovori na svako pitanje, uobičajena bujica reči presušila je kad je upitan o odluci Vlade da, nakon slanja negativnih signala, ipak podrži kandidaturu Vuka Jeremića za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

Nećete se naljutiti, ne mogu da pružim odgovor. Prosto, odlučivali smo i ovako smo prelomili. To je sve, rekao je premijer, ničim ne doprinevši odgonetanju enigme odnosa vlasti prema odavno poznatom kandidatu za predsednika sveta.

A ne tako davno, u novogodišnjem intervjuu, predsednik Tomislav Nikolić tvrdio je da ne bi podržao kandidaturu za prestižnu svetsku funkciju nekadašnjeg šefa diplomatije Srbije, a potom i predsedavajućeg Generalne skupštine UN, jer bi Jeremić tamo mislio samo na svoju karijeru, a ne na Srbiju. Vučić je, potom, najavljivao da će se oko odluke konsultovati sa Nikolićem, a stizale su i zvanične tvrdnje da o Jeremićevom slučaju nije bilo rasprave. Poslednjih nedelja bile su učestale nezvanične informacije saglasne Nikolićevom javno izrečenom stavu, a vreme je curilo, dok su kandidati drugih zemalja uveliko vodili zvaničnu kampanju.

Odluka je doneta u poslednjem trenutku, dan uoči zakazanog predstavljanja kandidata, tako da Jeremić nije bio siguran ni da će na vreme stići u NJujork i isposlovati termin za promociju svoje odavno pripremljene platforme reforme UN u 53 tačke. Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, koji je predsedavao sednici Vlade na kojoj je odluka donesena, pokušao je da relativizuje činjenicu da je kandidatura Srbije istaknuta neobjašnjivo kasno i upadljivo uzdržano: uz ocenu da odluka nije bila laka, Dačić je objasnio da nije bila u pitanju sumnja da li je kandidat dobar ili ne, već sagledavanje međunarodne situacije i šansi koje svako od kandidata može da ima. Tek krajem prošle godine Savet bezbednosti je ustanovio određene preporuke da bi bilo dobro da to bude neko iz Istočne Evrope i da to bude žena, na primer, rekao je šef dilomatije Srbije Slobodnoj Evropi dodavši da je tek onda zaključeno da treba podržati našeg čoveka koji ima šansu da dobije jednu takvu međunarodnu funkciju.

Čak i da se nije - a jeste - do kraja prošle godine znalo da je, po nepisanom pravilu rotacije, red na kandidata iz Istočne Evrope, od tada je prošlo dosta vremena pre nego što je zvanična Srbija donela odluku da podrži svog čoveka. Koji je, što smo svi znali, poslednje tri godine posvetio lobiranju za dolazak na visoku funkciju u NJujorku, iz koga se nije ni odselio nakon završetka mandata predsedavajućeg Generalnoj skupštini UN. I koji je, prema nezvaničnim informacijama, iako nije žena, već obezbedio podršku jedne druge zemlje (pominjana je Južnoafrička Republika).
Ako se, zato, može reći da je odluka o podršci Jeremiću iznenađujuća, to ne važi za činjenicu da je prate različite interpretacije, koje se više bave unutrašnjim političkim odnosima, nego međunarodnom pozicijom Srbije i osetljivom igrom na zahladnelom terenu između Istoka i Zapada. I uglavnom se oslanjaju na procenu, koja se odavno može čuti od ljudi bliskih vlasti, navodno potkrepljenu i istraživanjima javnog mnjenja, prema kojoj je upravo Jeremić, sa svojim imidžom nacionaliste sa dobrim vezama na Zapadu, viđen kao najopasnija konkurencija Vučiću.

U beogradskim političkim kuloarima najpopularnija su tri tumačenja. Prema jednom, podrška Jeremiću rezultat je potrebe da se političar koga bi u svojim redovima volele da vide mnoge ovdašnje što leve, što desne partije, udalji iz Srbije pre vanrednih parlamentarnih izbora, kako ne bi u poslednjem trenutku svojom podrškom ojačao nekog od takmaca i time poremetio planove vladajućih naprednjaka.

Drugo tumačenje odnosi se na mešanje karata predviđeno za sledeću godinu prema toj verziji, Jeremić se obavezao, čak možda i potpisom (?!), da se neće kandidovati na predsedničkim izborima i tako (potencijalno dosta spektakularno) vratiti na domaću političku scenu.

Još jedna verzija odnosi se na nešto dalju budućnost od predsedničkih izbora sledećeg proleća prema tom tumačenju, Vučić je shvatio da je za predstojeće izbore iskoristio sva sredstva namicanja glasova, što mu se može vratiti kao bumerang, u vidu početka ozbiljnog pada popularnosti. Zbog toga je, navodno, odlučio da potencijalno ozbiljnog konkurenta, ako je ikako moguće, izmesti iz Srbije na makar pet godina, koliko traje mandat predsednika sveta. Ako ne i celih deset, ako bi se mandat ponovio, što je dosta uobičajeno.

Sve te priče su, prema rečima sagovornika NIN-a iz redova vlasti, međutim, potpuno neosnovane, a istina je daleko jednostavnija - mada ipak povezana s izborima. Bez obzira na to šta ko misli o Jeremiću, loše bi odjeknulo pred izbore da ga ne podržiš, ako se već sam kandiduje, kaže ovaj sagovornik i podseća da je i Hrvatska slično podržala kandidata bivše vlade, Vesnu Pusić bez mnogo entuzijazma. Činjenica da će izbor naslednika Ban Ki Muna biti završen do kraja godine, dovodi u pitanje verzije o pokušaju da se Jeremić skloni sa srpske političke scene, kaže ovaj sagovornik uz konstataciju da će se, ako ne prođe, Jeremić sigurno vratiti u Srbiju. I svakako se, s obzirom na ambicije koje ima, neće držati van politike.

Reklo bi se da je, s obzirom na sopstvene potrebe, aktuelnoj vlasti od interesa da Jeremić uspe u svom pohodu, pa se postavlja pitanje da li je odsustvo namere da mu se u tome ozbiljno pomogne motivisano samo ličnim animozitetom koji, prema rečima diplomatskih predstavnika u Beogradu, Vučić ni najmanje ne skriva? Ili tu ima još nečeg?

Bilo je tumačenja prema kojima Beograd ne želi da se zameri Vašingtonu iz koga je, svojevremeno, stizao čak i zahtev za smenu Jeremića sa tadašnje funkcije ministra spoljnih poslova. Prema rečima naših sagovornika, međutim, Jeremić je upornim radom, naročito preko svog Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD), uspeo da ispegla odnose sa SAD, toliko da je, tvrde, dobio garanciju da ga Vašington neće blokirati. Da li je to dovoljno za procenu da će kandidat Srbije koga u medijima najčešće karakterišu kao ruskog čoveka, a neki od naših sagovornika tvrde da je on mnogo više kineski nego ruski, dobiti kancelariju na Ist Riveru?

Sudeći prema ocenama poznavalaca međunarodne politike sa kojima smo razgovarali, Jeremić, za sada, nije uspeo da se nametne kao bolje rešenje od, recimo, Novozelanđanke Helen Klark, Bugarke Irine Bokove ili Portugalca Antonija Gutereša. Zanimljiva je i ocena diplomatskog predstavnika jedne evropske zemlje koji je, prema rečima njegovog beogradskog kolege, u izveštaju sa prošlonedeljnog predstavljanja kandidata u sedištu UN, Jeremića okarakterisao kao - previše ambicioznog. Što znamo. Ali znamo i koliko je uporan.