Vojnici klecavih kolena

Pošto je Savet bezbednosti usvojio rezoluciju o podršci prelaznoj iračkoj vladi i slanju nove misije UN u Irak, “ako okolnosti dozvole”, jedan manji tim sa Ist Rivera već ovog meseca mogao bi da stigne u Bagdad. Obnova rada podudarila bi se sa godišnjicom oružanog napada na misiju UN u kome je poginuo visoki funkcioner Seržo Vijeira de Melo sa preko dvadeset svojih saradnika. Irački ekstremisti su tada poistovetili misiju UN sa američkim okupacionim snagama.

Situacija se od tada, sa stanovišta bezbednosti stranaca u Iraku, pogoršala. Učestala su kidnapovanja i pogubljenja stranih vojnika, diplomata, radnika i čak humanitaraca, što podriva pokušaje da se međunarodna vojna koalicija pod komandom američkih okupacionih trupa preobrazi u nešto za šta se traži novo ime - u međunarodne bezbednosne snage ili u međunarodne snage zaštite. Posle terorističkog napada na Madrid, posle kojeg je usledilo povlačenje španskog kontingenta, koalicija je počela da se osipa (sa 36 na 30 zemalja), a ustanički - ili teroristički - napadi na gradove sve su češći i žešći. U takvoj situaciji UN treba da pomognu prelaznim iračkim vlastima da, kako-tako, normalizuju rad institucija i pripreme slobodne demokratske izbore, do februara iduće godine.

Da bi tranzicija mogla da ublaži dejstvo okupacije, UN su potrebne i iračkoj prelaznoj vladi i Amerikancima. Bitno je, međutim, ko će i kako štititi misiju UN i garantovati joj punu bezbednost, posebno ako se ima u vidu prošlogodišnje tragično iskustvo. Ako to budu činili Amerikanci, što je Pentagon ponudio, teško da će UN - ne samo u očima ekstremista, nego i umerenih Iračana - biti išta drugo do puki američki instrument.

Pažnju je privukao predlog Saudijske Arabije da se u Irak, po odluci Saveta bezbednosti, upute trupe iz muslimanskih zemalja. One bi, najpre, štitile misiju UN, a potom bi pomogle prelaznoj iračkoj vladi u održavanju mira. Rijad to čini, kako se objašnjava, da bi pomogao iračkom narodu da brže povrati suverenitet, što žarko žele i sve druge muslimanske i arapske zemlje, i da bi sprečio dalji negativni odraz iračkih zbivanja na samu Saudijsku Arabiju. Postoji i jedan nepomenut, ali veoma važan, razlog: Saudijska Arabija želi da poboljša svoje odnose sa Amerikom, koji su prilično zahladneli od napada terorista Osame bin Ladena na NJujork i Vašington.

Pošto prelazna iračka vlada ne bi želela da među tim muslimanskim trupama budu i vojnici iz susednih zemalja, u potencijalne kandidate su uvršteni: Malezija, Alžir, Pakistan, Bangladeš, Jemen, Indonezija i Maroko. Sa izuzetkom Alžira, sve ove zemlje su u akutnom dolarskom deficitu, pa se veruje da bi Saudijska Arabija i finansirala njihovu misiju u Iraku.

Kofi Anan je predlog primio povoljno. Imenovao je pakistanskog ambasadora Ašrafa Kvazija za specijalnog predstavnika UN u Iraku, najverovatnije u nadi da će zauzvrat Pakistan prvi ponuditi svoje trupe. Bagdad u prisustvu muslimanskih trupa vidi simbolično priznanje legitimiteta privremene iračke vlade koju, inače, ustanici i teroristi smatraju izdajničkom. Stav arapskih zemalja izrazio je najsažetije predstavnik za štampu Arapske lige Hosam Zaki, kada je rekao: “Zahtev za slanje (muslimanskih i arapskih) trupa mora da dođe od legitimne iračke vlade. Te snage ne smeju da budu deo okupatorskih snaga i sve mora da bude učinjeno na osnovu odluke Saveta bezbednosti i pod vođstvom UN.”

Oni bez kojih ništa nije moguće, Amerikanci, najpre su bili skeptični, a onda su ideju prihvatili iz dva utešna razloga. Prvo, trupe iz muslimanskih zemalja možda bi stvarno mogle i da se nađu u Iraku, budući da predlog za to dolazi od strane najuticajnije islamske zemlje, i, drugo, mnogo važnije, one bi mogle da obezbede neku vrstu boljeg legitimiteta za produženi boravak američkih okupacionih trupa.

Što se tiče ozvaničenja njihovog mandata pod plavom zastavom, stav Stejt departmenta je zapravo bio odbojan: “Sve muslimanske trupe služiće kao dopuna koaliciji pod američkim vođstvom.” Kolin Pauel je u Rijadu, u razgovoru sa domaćinima, zadržao skepsu: nasilja, otmica i surovog tretmana ne bi bile pošteđene ni muslimanske trupe, pa je potrebno slati vojnike “kojima ne klecaju kolena”.

Da takve nije lako naći, svestan je i sam Pauel koji bi, inače, prvi trebalo da sazna koja će se od predviđenih zemalja najpre prijaviti. Dosad se nije prijavila nijedna, ali je saudijski predlog slamka za koju se hvataju i Bagdad i UN. Bušu bi od koristi bila i najava o njihovom učešću u Iraku, uz podršku svetske organizacije. On bi u predizbornoj kampanji to mogao da predstavi kao uvažavanje multilateralizma u američkoj spoljnoj politici.