Nafta u paradajz sosu

Prosečan Srbin, kome bi izlazak na biralište uskoro mogao postati svakodnevna radna obaveza, kao da je u ovim letnjim danima više zainteresovan ko će postati sledeći predsednik SAD negoli ko će zasesti u gradonačelničku stolicu Beograda ili Novog Sada. Možda ovaj interes proističe iz uticaja medija, koji američkim predsedničkim izborima posvećuju dužnu pažnju, ili je, opet, medijska obrada teme “njho is nedžt” u Beloj kući samo adekvatan odgovor na interes javnosti.

A ko radi, taj i greši. U jednom nedeljniku koji se bavi životom džet-seta, objavljen je nedavno i mali članak o nadmetanju Buša i Kerija, gde se, između ostalog, kaže da su američki predsednički izbori zakazani za 2. novembar. Eto šta vam je prefinjenost novinarske edukacije. Jer, američki predsednički izbori se ne zakazuju. Oni se, prosto, održavaju svake četvrte godine prvog utorka u novembru. Ovog puta je to, po kalendaru, 2. novembar. Mogao je da bude i treći. Sigurno je da se ti izbori nikada neće održati 27. novembra. Zato što bi to učinilo besmislenim Amandman DŽDŽ, donet marta 1932. godine, u kome se precizira da mandat predsednika ističe u podne 20. dana januara. Jedno uslovljava drugo. Naravno, ostaje pravilo, precizirano u stavu 4. člana II Ustava, da niko ne može konkurisati za predsednika ako nije napunio trideset pet godina života.

No, pustimo to. Svetski mediji na čelu sa prestižnim (američkim) nedeljnicima, koji ovoj temi posvećuju veći prostor negoli što bi ga posvetili izboru kineskog cara u organizaciji KP, unisono tvrde kako će borba za kancelariju i sporedne prostorije (“klintonke”) u Beloj kući ovog puta biti do kraja neizvesna, jer se Buš i Keri nimalo ne razlikuju u svojim političkim programima i ciljevima. Osim, možda, u kvantitetu. Tamo gde, recimo, Buš drži sto vojnika, Keri će im, pod uslovom da pobedi, pridodati još stotinu novih. Ako ih pronađe.

S druge strane, a u vezi sa srpskim interesom za ishod američkih predsedničkih izbora, neki analitičari tvrde kako bi po nas Kerijeva pobeda bila loša, budući da taj suprug gospođe Kečap ima neke namere o bržem rešavanju kosovskog problema. Šta god da je, nije dobro. Ali, zar se time hoće reći kako se aktuelni predsednik Buš, u odnosu na kosovski problem, ponašao kao srpska majka? Nije. U pravu je Obrad Kesić: neće, u odnosu “na ove prostore”, biti značajnijih promena. Biće podjednako loše.

Zato se vratimo onoj konstataciji da su, kada je globalni politički program u pitanju, Buš i Keri jednojajčani blizanci. Postavlja se pitanje da li je, ikad, ili bar u novije vreme, bilo značajnijih političkih razlika među pretendentima za titulu gospodara sveta. Jeste. Jedan je demokrata, drugi je republikanac, a treći je gubitnik na startu. Što se ostalog tiče, teško bih se setio. Kako bi, makar posredno, dokazao ovu tvrdnju, podsetiću vas na one “istorijske izbore” iz 1960. godine na kojima su kandidati bili Kenedi i Nikson. Tada su čak i porodični prijatelji mladog senatora tvrdili da teško razlikuju njegove ideje od zamisli aktuelnog potpredsednika. Na tim izborima je razlika u glasovima birača i elektorskih tela bila minimalna, možda najmanja u čitavoj istoriji ovih američkih izbora.

To nije smetalo da se Kenedijeva pobeda proglasi pravim trijumfom. Otkud? Otud što su ovakvom utisku doprineli “televizijski dueli” dvojice pretendenata, koji su predstavljali novinu u tadašnjoj političkoj praksi. Najviše iz razloga što je televizija, koja je tada još predstavljala neistraženi teren, samim svojim medijskim svojstvima dala prednost “neodređenim” likovima u odnosu na “tvrde” likove. Znameniti Maršal Makluan je unapred bio siguran da će Kenedi pobediti. Pa, kada je Kenedi zbilja pobedio, kanadski teoretičar je zaključio da će ubuduće “televizija birati predsednika”. Bio je u pravu. U Americi televiziju svake večeri gleda više građana negoli što ih je izašlo na predsedeničke izbore u čitavoj istoriji SAD.

Ali, šta je Makluan zapravo hteo da kaže? Mislio je da, u doba televizije, svaki politički program zadobija drugorazredno značenje. Ono što je bitno jesu “televizijski likovi”. Makluan je pravilo iz šou-biznisa premestio u sferu politike. Ako kandidat za neku javnu funkciju nije “televizičan”, ako njegov “imidž” nije prilagođen zakonu ovog medija, ako izgleda loše “na televiziji”, džaba mu je sve ostalo. I tako je zbilja bilo izvesno vreme, deceniju-dve. Nikson je konačno pobedio kada je savladao tehnologiju šou-biznisa. Regan je tu lekciju naučio pre nego što se uopšte kandidovao.

Samo što je to vreme prošlo. Današnja situacija je posve drugačija. Pre svega, u američkoj politici nema više velikih “televizijskih likova”. Da li ste čuli kako je neko, s povišenom temperaturom, gledao televizijske duele DŽordža V. Buša i Ala Gora? Je li toga uopšte bilo? Koga je to moglo interesovati? Jer, Gor je “drven” kao drška za metlu, a Buš, koji se tobože razume u Aristotelovu filozofiju, ali nikako da zapamti ime tog velikog grčkog mislioca, se slabo razume u sopstvene izjave, koje često nekoga sa zrnom soli u glavi stavljaju pred nerešiv logički problem, prema kome je Pitagorina teorema mačji kašalj.

Sa svoje strane, i televizija se promenila. Ona je, u poslovima ove vrste, zastarela. Zato su prethodni izbori, kako tvrdi Majkl Mur, ali i mnogi drugi, bili rešeni na “klasičan način” - krađom glasova. U tom se poslu lepo pokazao izvesni DŽeb, guverner Floride, nekim slučajem baš rođeni brat sadašnjeg predsednika Buša.

Prema tome, zaboravite televizijske duele kao presudan faktor odluke 2. novembra. Ko je to rekao? Želim da kažem nešto suprotno. Naime, ako nam je Buš već poznat kao ratnohuškačka šeprtlja, odnosno kao “tvrd čovek”, onda je Keri njegov prirodni partner po svom nesnalaženju u javnim nastupima, po “teškoći komunikacije”. NJihov televizijski dvoboj može ostati za pamćenje. Uz jednu “napomenu vremena”: neće ovog puta televizija izabrati predsednika između dvojice kandidata, već će dvojica kandidata za predsednika pružiti značajan prilog današnjoj zabavljačkoj funkciji televizije. U smislu moguće parodije iste funkcije. Ali ko može unapred znati šta će iz toga ispasti? Nije čudo da naši ljudi pokazuju toliki interes za američke predsedničke izbore. Srbi su još opsednuti televizijom. Ona ih, doduše, zamara, ali Srbi ne odustaju. Jer, uvek se može desiti “kopernikanski obrt”. Unapred ili unazad, ostaje da se vidi.