Otimanje o simbol Zorana Đinđića

Bilo je potrebno tačno dve nedelje da Aleksandar Vučić shvati do koje mere mu se urušila i država i lični kredibilitet na primeru Savamale i još jedno nedelju dana da smisli kako da se iz toga izvuče. I smislio je. Odmah nakon sednice Predsedništva SNS-a naglas se setio fantomki koje su nosili oni koji su hapsili Slobodana Miloševića, najavio da će otkriti ko iza toga stoji i sugestivno izgovorio: Složićete se, to je strašan zločin. A onda je to ponavljao i ponavljao sve dok tu tezu nije na TV Pinku smestio uz najavu da će povodom 15 godina od atentata podići spomenik Zoranu Đinđiću.

Možda u tom trenutku još nije povezao da je hapšenje Miloševića bilo državna akcija iza koje je, ne krijući se kao idioti iz Savamale, stao tadašnji premijer kome će u čast podići spomenik? Ili nije pročitao da njegovi medijski čuvari, kojima je u pomoć priskočio Legija, danima spontano razvlače pouzdanu informaciju da je možda baš Đinđić uzeo pet miliona dolara za hapšenje bivšeg predsednika? Teško da nije. Pre bi se moglo zaključiti da je u potpuno nemogućoj situaciji i on zaigrao na kartu koja bi ga mogla izvući i koja je mnoge i pre njega izvukla upotrebu Zorana Đinđića.

Ili, kako je to objasnila Vesna Pešić: U nervozi oko Savamale i u uta-ta stilu nekako je ispalo da taj spomenik treba da posluži kao glavno oružje u konačnom obračunu sa građanskom Srbijom, a izgleda i samim Đinđićem. Otećemo vam i tog Đinđića. Kad jednom padne u naše šake i kad ga unakazimo, a tek ćete videti kako ćemo da vam zapržimo čorbu sa Legijom i drugovima.

Nažalost, taj manevar se i ovog puta pokazao kao dobitna kombinacija. Ponovna zloupotreba smrti Zorana Đinđića i fingiranje istorije, u verziji autoritarnog režima, bilo je potrebno da se skine sa naslovnih strana sunovrat pravne države i ponudi nova tema, kad se već nova vlada i dilema hoće li SNS sa socijalistima nisu primile, baš kao ni fantomke iz prošlosti.

Tim povodom istoričarka Branka Prpa za NIN kaže: LJudi koji su u velikoj meri odgovorni za sudbinu Zorana Đinđića, ljudi koji su manifestno pokazivali da ga mrze i preziru menjajući table sa nazivom ulice iz njegovog u ime Ratka Mladića, nisu se legitimisali za jedan takav akt. Zato čin da sadašnja vladajuća garnitura na čelu sa Aleksandrom Vučićem bude ta koja će podići spomenik Đinđiću, vidim kao metafiziku nemorala.

Branka Prpa podseća da kada se podižu spomenici ljudima koji su istorijski obeležili epohu, mora proći određeni period, najmanje deset godina, da se ne bi prešla granica dobrog ukusa i da to ne bi dovelo do političko-ideoloških tenzija koje bi nas uvele u oblast zloupotrebe. Potreban je jedan period da se ceo opus jedne ličnosti elaborira i da se kao vrh svega toga uvrsti nešto što je spomenička baština i kultura sećanja.

Međutim, ništa od toga nije urađeno. Naprotiv. Niti je vrednovana njegova uloga u političkom životu Srbije, niti je sudski proces za njegovo ubistvo imao pravno dostojanstvo, niti je pozadina atentata istražena. Umesto kulture sećanja i vrednovanja, ličnost Zorana Đinđića bacana je u blato poluistina, prepucavanja i sitnih političkih poena. Uz paradoks da od njegovog ubistva traje otimanje o simbol Zorana Đinđića i istovremeno njegovo suštinsko kompromitovanje.

Na to svakako liči pokušaj Aleksandra Vučića da se preko leđa Đinđića obračuna sa pojavom koja mu i te kako ide na živce postojanjem opozicije. Poručio je da će spomenik podići on jer je Demokratska stranka imala dovoljno vremena da to uradi dok je bila na vlasti, da je to htela i da ga je stvarno poštovala. I kao u predvidljivom holivudskom blokbasteru, svi su zaigrali po premijerovom scenariju i počeli da prebacuju krivicu jedni na druge. Gorica Mojović je objasnila da je povodom desetogodišnjice smrti DS predao inicijativu za podizanje spomenika, da je na sednici 24. juna 2013. godine doneta odluka o tome, da je formiran Odbor za podizanje spomenika, ali da njegove odluke nikada nisu stigle na red jer je u septembru te godine prekomponovana vlast, a pod SNS-om su odloženi svi postupci o njegovom podizanju. Mada su se neki drugi spomenici podizali. Ali, Zoran Živković se prisetio da je 2009. DS dobio besplatnu bistu ubijenog premijera iz Čikaga, rad vajara Bobana Ilića, da je on lično obezbedio sredstva za transport, a da je njeno postavljanje odbila gradska vlada na čelu sa Draganom Đilasom.

Često predstavljan i kao jedini pravi naslednik Đinđićevih ideja, Čedomir Jovanović se nije setio ničeg u vezi sa spomenikom, ali nam je saopštio kako su pojedini mediji, zbog straha od njegovog dogovora sa budućim premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem, objavili lažni intervju sa Miloradom Ulemekom Legijom. Ispada tako da Jovanović Legijin intervju nije razumeo kao vulgarni napad na Đinđića, pokušaj da se relativizuje krivica izvršitelja ubistva i sudski proces dovede do apsurda, već kao pokušaj da se spreči udruživanje dva Đinđićeva naslednika, jer jedan to jeste, drugi se dokazuje time što malo spava, a obojica su izraziti protivnici kulta ličnosti na način na koji je ubijeni premijer to bio.
Na pitanje kako smo došli do tog apsurda, Borka Pavićević odgovara za NIN: Mi nemamo demokratiju, ni političku kulturu, ni javno mnjenje, ali ljudi su zblanuti od svih tih plagijata, od Kosovske bitke do danas. Sećam se rečenice sudije Milene Arežine, koja je smenjena posle 5. oktobra: Pošto ste vi lustrirali samo mene, doći će dan kada će oni lustrirati vas. Kada su Bulevar AVNOJ-a hteli da prekrste u Bulevar Zorana Đinđića, objašnjavala sam da to ne bi trebalo činiti jer ako pomeriš AVNOJ, onda omogućavaš pomeranje svega.

Ovo što sada imamo jeste bitka za istoriju. I sada se tučemo zbog simbola. Koja je logika da seliš spomenik Dimitriju Tucoviću, a hoćeš da praviš spomenik Đinđiću? O čemu se to radi? Sve apsurd do apsurda. Premijer mora da rekonstruiše istoriju da bi pokazao svoj legitimitet? Ako na čelu zemlje imamo čoveka koji je devedesetih bio ministar informisanja, a onda formira komisiju za ubistvo Slavka Ćuruvije koji je tada ubijen, onda sve tako ide. Kada sve relativizuješ, onda sve postaje moguće. Ali to nije počelo sada. U doba Borisa Tadića imali smo: naša žrtva Đinđić, vaša žrtva Milošević. Kada se takve stvari propuste, onda dođemo do ovoga.

A takve stvari su više nego propuštene i to ne samo na nivou razvlačenja Đinđićeve intelektualne, filozofske i političke baštine i pokušaja da se njenim svojatanjem ili osporavanjem pribave politički poeni. Setimo se, recimo, da je Boris Tadić kao predsednik Srbije nakon presude za Đinđićevo ubistvo izjavio da je to prelomni momenat za srpsko pravosuđe i da otvara put za izgradnju stabilnog pravnog poretka koji je pretpostavka evropske budućnosti Srbiji. A kada više nije bio na vlasti, priča je imala dodatak i zvučala je malo drugačije. Govorio je da bi voleo da se otkrije politička pozadina Đinđićevog ubistva i otklone sve nedoumice.

Nažalost, srpska država nije pokazala interes da istraži pozadinu ubistva svog premijera, niti da se odredi prema njegovoj političkoj zaostavštini izvan pukih manifestacija.

U znak sećanja, Fondacija Doktor Zoran Đinđić i Demokratska stranka svake godine organizuju takmičenje u besedništvu. Ali, nažalost, ono deli sudbinu političkog značaja stranke koja ga organizuje. Niko se, naime, nije setio da ga podigne na nacionalni nivo i organizuje takmičenje inspirisano Zoranovim besedništvom, čije metafore tako obilato prekradaju političari danas. Tu su još u znak sećanja Plato i Bulevar u Beogradu koji nose njegovo ime, spomen-ploča na zgradi u kojoj je živeo i nekoliko ulica i trgova širom Srbije. Namera da se Staklenac u centru Beograda sruši i da se na celom tom prostoru sazida gradska galerija i u okviru nje spomenik Đinđiću, propala je u velikoj meri zbog komplikovanih odnosa sa aktuelnim zakupcima.

A na pitanje da li je mimo toga učinjen neki ozbiljniji pokušaj da se njegova zaostavština elaborira ili je svih prethodnih godina služila samo za političku zloupotrebu, Branka Prpa kaže: Priča o Zoranu Đinđiću bila je uvek u velikoj meri u funkciji dnevne politike, nezavisno da li se o njemu govorilo afirmativno ili negativno. Na kraju krajeva, mi ni dan-danas nismo saznali ko je u pozadini njegovog ubistva, niti smo elaborirali istorijski, politički ili sociološki šta je to ubistvo značilo i do koje je mere onemogućilo progres i transformaciju društva u postmiloševićevskoj eri. Cela ta priča još uvek čeka svog pisca, a u međuvremenu je sa mnogo strana došlo do interpretativnih pokušaja, računajući i umetničke. Sve je još u procesu.

I to u procesu koji će i te kako trajati, jer istoričarka Latinka Perović tvrdi da su joj bile potrebne dve godine da iščita sve što je napisao, ali da se u tome nalazi njegovo nasleđe: Za mene je impresivno njegovo viđenje situacije pred kraj Hladnog rata i naročito njegova definicija tog istorijskog nivoa na koji se Srbija vraća. To je devetnaestovekovni nivo, tu nema modernih tendencija. On govori šta bi trebalo Srbija da uradi, s obzirom na promene u svetu. To je najvažnije nasleđe. Svi ga pamte kao energičnog premijera, kao jednu brzomisleću ličnost. On je tačno znao gde je Srbija. Ako hoćemo da tražimo to nasleđe, koje bi moglo da pomogne generacijama da razumeju gde je Srbija, zašto je tu, šta bi eventualno bio način da ona izađe iz haosa, sa vrlo malim materijalnim ljudskim rezervama, da prestane da bude zemlja apsurda, onda se treba vratiti njegovom delu, koje je sadržano u knjigama.
Međutim, teško je očekivati da će prosečni građanin u Srbiji odvojiti i dva sata a kamoli dve godine života da bi video o čemu se tu zapravo radi. On će očekivati da mu oni čija je to struka objasne zašto je u istorijskom smislu bitno Zoranu Đinđiću podići spomenik.

Ali kako da savlada konfuziju kad aktuelni premijer za bivšeg, ubijenog premijera kaže da ga poštuje zbog rizika na koji je bio spreman, jer se u politici bez rizika ne može očekivati uspeh. A Tomislav Nikolić nakon one upečatljive izjave da je pred smrt i Tito imao problema sa nogom, sada kao predsednik Srbije pojasni: Kako da mi nije žao što je Đinđić ubijen? Ali, žao mi je i što je Dušan Spasojević ubijen, ali ne zbog Dušana Spasojevića, već zbog njegovog deteta. I Đinđića mi je žao zbog njegove porodice.

Upravo to izjednačavanje žrtve i ubice, ali i slobodno tumačenje zaostavštine jesu razlozi zato što grobno mesto Zorana Đinđića i dalje obezbeđuje policija i što je i pored toga nekoliko puta oskrnavljeno, a pre nekoliko godina i teško povređen policajac dok je u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju obezbeđivao njegov grob. To je ta nenamirena istorija. Kada su pre pet godina bacili boju na Đinđićev grob, upravnik groblja je rekao da možemo da stavimo stražu i kamere, ali ne možemo da nateramo narod da poštuje mrtve.

Istoriju vezanu za Đinđića nismo razgraničili, nismo otkrili istinu u vezi sa ubistvom. Nemamo pijetet ni prema mrtvom čoveku. Skrnavimo sećanje. To je užasno. Ako stvarno poštujemo Zorana Đinđića, to ne možemo da dozvolimo. I hajde, sada u vezi sa spomenikom da vidimo koliko ljudi stvarno drži do njega. Ako stvarno držimo, onda tog spomenika neće biti, kaže Borka Pavićević.
Naravno, veoma je teško nekom reći da ne bi bilo baš lepo da podigne spomenik u nečiju čast, a još bi bilo teže novonajavljenim neimarima objasniti da slabo stoje sa kredibilitetom za tu vrstu posla. Posebno ako imamo u vidu da su male šanse da je ceo projekat osmišljen iz suštinskog pijeteta prema Zoranu Đinđiću.