Zašto sve žrtve nisu iste

Prvi je potresao istanbulski aerodrom „Ataturk“, jedno od najvećih vazdušnih saobraćajnih čvorišta. Ubijeno je 45 osoba, a ranjeno 238. Trojica bombaša su se nakon razmene vatre s policijom digli u vazduh. Drugi niz bombaških napada odvio se u dominantno šiitskom komšiluku Bagdada za vreme ramazana. Reč je o najsmrtonosnijem napadu u iračkoj prestonici u poslednjih deset godina – čak više od 220 ljudi je izgubilo živote, dok je još toliko ranjeno. Napadi se tumače kao teroristička bura nakon perioda zatišja u aktivnosti. Turske vlasti navikle su da se uglavnom bore protiv kurdskih boraca, pa ih je napad ID, s kojom pojedinci u Turskoj nezvanično i posve nelegalno trguju naftom, iznenadio koliko i obeshrabrio. Ako je neko uspeo da te količine eksploziva unese, a kamoli detonira usred jednog od najčuvanijih i najprometnijih aerodroma na svetu, smatrali su oni, nema samo Turska razloga za strah, već i čitav svet. Ideološki rat u okviru i okolini Turske oko toga hoće li se ova država prikloniti carstvu evropskom i liberalnom, ili, pak, tradicionalnom i okoštalom, pažnju je skoro potpuno preusmerio s užasa u Bagdadu. Tamošnje žrtve možda nisu putovale s kraja na kraj sveta, ali su s porodicama izašle u ramazanski šoping i slavlje. Čak 81 telo bilo je, kažu patolozi, toliko ugljenisano da će za identifikaciju biti neophodni DNK testovi. Ispostavilo se da su mediji unekoć već oguglali na vatre po Bagdadu, pa se daleko više raspravljalo o reakciji zvanične Turske no o bespomoćnosti zvaničnog Iraka.