U Srbiji su vodeći ljudi problem

Foto Dalibor Danilović

Povezanost Rusije i Srbije na polju klasične muzike traje veoma dugo veli naš proslavljeni dirigent Srboljub Dinić u razgovoru za naš list, uoči odlaska na Mokru Goru, gde će nastupiti na Boljšoj festivalu klasične muzike (od 15. do 17. jula, u organizaciji Gasprom njefta i Emira Kusturice). Nedavno, on je imenovan za generalnog muzičkog direktora u velikoj operskoj kući u Braunšvajgu u Nemačkoj, gde počinje da radi u avgustu 2017, a njegov dosadašnji angažman broji sve značajne muzičke kuće širom sveta. Godinama su naši najtalentovaniji mladi umetnici odlazili u Moskvu i tamo sticali dragocena znanja koja su posle prenosili novim generacijama kod nas. Mnogi ruski umetnici su i aktivno radili kao profesori na našoj muzičkoj akademiji i u školama. Boljšoj festival ima upravo tu ulogu da spaja mlade umetnike naše dve zemlje, kaže Dinić najavljujući svoj nastup na Mokroj Gori.

Kako odabrati pravi program iz obilja vrhunskih kompozicija koje su ponudile Srbija i Rusija?

Naravno da je nemoguće obuhvatiti ogroman repertoar koji čini kulturno blago ovih dveju zemalja, pre svega Rusije. Tokom godina se ipak iskristalizovalo jedno jezgro najznačajnijih dela iz ovih zemalja. Tu pre svega mislim na dela Čajkovskog, Šostakoviča, Rimskog-Korsakova, Prokofjeva. Sa druge strane imate Mokranjca, Hristića, LJubicu Marić Oni nisu samo predstavnici škola tih zemalja, oni su važan deo svetske muzičke baštine.

Dugo ste radili u Švajcarskoj, trenutno u Meksiku, a od 2017. godine prelazite u Braunšvajg. Kako biste uporedili rad u različitim zemljama na različitim kontinentima? Na koji način prenosite znanja i iskustva različitim kulturama putem klasične muzike?

Svaka zemlja ima svoje kulturno blago koje određuje njen muzički jezik i tradiciju. Iako je poznata fraza da je muzika univerzalan jezik, mišljenja sam da je to samo delimično tako. Jedan meksički orkestar ima izvanredan osećaj za teške i nepravilne ritmove, sa druge strane ima problema sa prefinjenim i transparentnim zvukom Mocarta. Jedan austrijski ili nemački orkestar poseduje visok tehnički nivo i u stanju je da izvede najbrže i najfinije pasaže muzike Betovena, Vagnera i Štrausa, ali ima problema da proizvede topao zvuk Verdija i Pučinija što je opet zaštitni znak italijanskih orkestara. Upravo u tome i leži izazov za svakog dirigenta koji ima internacionalnu karijeru; proučiti kulturu tih zemalja, poznavati njihove muzičke specifičnosti, i pre svega, njihov mentalitet.

Da li u eri novih tehnologija, klasika ima sve manje uticaja, prostora za svoj izraz?

Ne mislim da klasika ima sve manje uticaja, iako je fascinacija njome uvek ista, ona se posebno u poslednje vreme sve više okreće i prilagođava medijima. Mediji su glavna odlika brzine kojom se kreće i kako funkcioniše današnje društvo. Mnogi orkestri i kulturne ustanove u svetu koriste mogućnosti novih tehnologija, pre svega interneta, za promociju i reklamu.

Da li je danas dovoljno svirati klasiku ili je i ona deo kulture spektakla?

Tu su mišljenja veoma podeljena, ali u tome i jeste draž muzike. Reč spektakl se može tumačiti na mnogo načina. Danas se skoro sve upoređuje sa spektaklima koji se viđaju u fabrici snova u Holivudu. Nažalost, spektakl sam po sebi ne daje garanciju umetničkog nivoa jednog izvođenja. Klasika sama sebi pravi najbolju reklamu ukoliko se izvodi na vrhunskom nivou. Čak i publika koja nije profesionalno muzički obrazovana, oseća kada je jedno izvođenje fantastično. Energija koja se pritom oslobađa je zadivljujuće jaka.

Takođe, opere su poseban primer modernizacije i traženja nove publike. U kojoj meri se one prilagođavaju novom dobu, pogotovo u različitim centrima u kojima ste radili?

Moja iskustva u Švajcarskoj su fantastična, pre nekoliko godina švajcarska televizija je napravila projekat vredan pažnje. U Cirihu, Bernu i Bazelu su uživo izvedene opere Verdija i Pučinija, sa najmodernijim tehničkim sredstvima današnjice, u udarnom terminu na prvom programu državne televizije. Nije im smetalo to što je u isto vreme na drugom programu išao direktan prenos Lige šampiona u fudbalu. Gledanost opera je bila izuzetna, što potvrđuje interes publike za takvu vrstu promocije klasične muzike. To je za mene bilo jedno nezaboravno iskustvo. Lociran sa orkestrom u jednom tržnom centru u Bernu, dirigujući sve vreme u kameru, bez mogućnosti direktnog vizuelnog kontakta sa pevačima koji su bili udaljeni više od jednog kilometra i smešteni u stanovima i parku, sa poslednjom scenom u gradskom autobusu, 150 mikrofona, pet ton majstora i velikom televizijskom ekipom. Takve vrste izvođenja su poseban primer modernizacije i upotrebe medija. U Meksiku se opera promoviše na sličan način kao i u SAD. Čuveni su direktni prenosi iz Metropoliten opere u NJujorku koji su sada postali praksa i operi u Meksiko Sitiju, gde sam ja šef-dirigent.



Da li politika ima uticaja na kulturu, muziku, u ovom slučaju i u Meksiku i u Nemačkoj, kao u Srbiji?

Navešću jedan primer koji meni uliva strahopoštovanje. Nemačka ima 82 operske kuće i preko 150 profesionalnih orkestara. Ne postoji nijedna druga zemlja koja se može time pohvaliti. Potpuno je nepotrebno diskutovati o tome da li tamo postoji politički interes. U Meksiku su najveće kulturne institucije direktno povezane sa upravo reformiranim Ministarstvom kulture koje im pruža najbolje uslove za rad. Opšte je poznato da je kod nas finansijska situacija u kulturi veoma nezavidna. Još je ser Vinston Čerčil u engleskom parlamentu rekao da se ne može smanjivati budžet za kulturu, jer se onda nema više šta braniti u jednoj zemlji. U vreme SSSR -a, kultura je bila zaštitni znak te zemlje i njene politike. Mislim da bi našoj kulturi bilo mnogo bolje kada bi i politika videla u njoj svoj interes.

Svojevremeno ste oštro kritikovali rad umetnika u Narodnom pozorištu, koji ne mogu kvalitetno da se bave svojim poslom zbog brojnih problema koje ovdašnje institucije imaju. Koliko vidimo, nije se mnogo promenilo Kako umetnost u Srbiji može uopšte da napreduje kad o njoj odlučuju brojni drugi faktori?

Moja kritika nije bila upućena umetnicima Narodnog pozorišta već ljudima koji vode tu ustanovu, konkretno u operi. Zastareli mehanizmi u njoj više ne postoje u svetu. Narodno pozorište bi trebalo da se otvori prema svetu i kopira uspešne teatre. Ne možete stalno da se žalite na novac, a imate nefunkcionalni ansambl, planira se sve u poslednjem momentu i sa nedovoljno proba, nivo repertoarskih predstava vrlo je problematičan. Jednoj ustanovi kao što je Narodno pozorište potreban je jasan koncept za nekoliko godina unapred, kako se to radi u svetu. Ako kvalitet nije na visokom nivou, nema ni publike a ni interesa medija i politike. Prvo pitanje koje bi vodeći ljudi u toj ustanovi morali da postave samima sebi vrlo je jednostavno gde je njihovo mesto u svetu i kakav cilj ima jedna nacionalna kuća te tradicije? S druge strane, imate veliki uspeh Beogradske filharmonije u poslednjih nekoliko godina, upravo zahvaljujući modernizaciji, jasnom planiranju kao i permanentnom rastu kvaliteta tog ansambla. Nažalost, imate i orkestre koji sviraju na vrhunskom nivou a nemaju nikakve uslove za rad. Najbolji primer za to je kamerni orkestar Gudači Svetog Đorđa.

Dobitnik ste nagrade za promovisanje srpske kulture u svetu. Da li smatrate da je ona nedovoljno zastupljena i pored sveg truda naših umetnika?

Ne smatram da je srpska kultura nedovoljno zastupljena u svetu. Ne smemo da zaboravimo da smo u svetskim okvirima jedna mala zemlja. Naši umetnici su izuzetno priznati. Konkretno u klasičnoj muzici imate umetnike koji zadivljuju publiku širom sveta. Naveo bih samo neke od njih: Željko Lučić, Nemanja Radulović, Ksenija Janković, Zoran Todorović, Stefan Milenković, Milena Kitić, Gordan Nikolić, kao i mnogi drugi koji izvanredno rade u orkestrima i operskim kućama širom sveta. Obaveza naših medija bi, po meni, bila da još opširnije izveštavaju o njihovim uspesima, kao i da naši vrhunski umetnici budu češće zastupljeni u njima.

Izvodili ste brojna dela klasike, ali šta je ostalo neizvedeno, a imate veliku želju da se nađe na vašem repertoaru?

Mnoga dela koja su nekada za mene bila samo san, već se nalaze na mom repertoaru. Naravno da ima još nekoliko koja stoje na mojoj listi želja. Pre svega Verdijev Otelo i Vagnerov Prsten Nibelunga, a od simfonijskog repertoara još neka dela Malera i Štrausa. Ta dela su lična karta svakog dirigenta.