Simboli podele

Zahvaljujući srpskom partrijarhu, danas u Srbiji čak i mnoga deca znaju da je kentaur mitsko biće koje je pola čovek a pola konj. Ali nije verskom poglavaru zasmetao hibridni karakter nesuđene himne. “Nezavisno čak od samog sadržaja himne”, piše u patrijarhovom pismu, “drugi deo predložene himne ne predstavlja u suštini crnogorsku narodnu pesmu, već pesmu jedne od najmračnijih ličnosti u istoriji Crne Gore, fašiste i naciste Sekule Drljevića”.

Pogođen je zbog toga bio Miodrag Radunović, predsednik Izvršnog odbora vladajuće DPS, rekavši da iako lično nije daleko od toga da misli kako je patrijarh živi svetac, ipak je, uvredivši njenu himnu, uvredio i Crnu Goru.

Eto, to je loša strana separatizama, secesionizama, independentizama, razdruživanja, otcepljenja i uopšte vaskolikih državnih izdvajanja. Iza priče o stvarima posve praktičnim, na primer, o “što bržem putu u Evropu”, uvek stoji nešto sasvim drugo, nešto čega su deo optužbe za delikte kao što je “uvreda himne”.

Rečeni Radulović, inače, pripada stranci koja je tu pre neki dan izglasala nove državne simbole Crne Gore, ne samo himnu, već i grb i, pre svega, zastavu. Posle višegodišnje debate o tome da plavo nije isto što i plavetno, Skupština Crne Gore je odbacila trobojku i usvojila je crvenu zastavu sa belim orlom i grbom Crne Gore, takođe unekoliko izmenjenim u odnosu na dosadašnji.

I, ko sada vređa Crnu Goru i njenu državnost - patrijarh ili Radunović i drugovi koji ne samo da su promenili zastavu nego još ubeđuju da je ta zastava prava crnogorska, a ne ona koju ceo svet zna kao takvu u poslednjih sto i nešto godina?

Stvar je slična i sa himnom - Crna Gora je usvojila himnu koja je muzički potpuno nepodesna za bilo kakvu svečanu pesmu i dobra je samo uz gusle i po kafanama, a nikada, ni pet minuta, nije bila himna Crne Gore, još od onog davnog berlinskog dana 1878. godine kada je Crnoj Gori priznat status nezavisne države, kako sa ponosom ističu, nekoliko minuta pre nego Srbiji.

Crna Gora ima svoju tradicionalnu himnu iz perioda državne samostalnosti. Napisao je kralj Nikola lično. Kakva perverzija istorije mora da se dogodi da kao nepodesna bude izbegnuta pesma koju je spevao čovek koji u crnogorskih državotvoraca ima skoro mitsko mesto kao rodonačelnik crnogorske države. A sve to iz razloga, onog jedinog postojećeg koji je diskvalifikujući za modernu crnogorsku himnu, što nedvosmisleno identifikuje (tadašnju) Crnu Goru kao zemlju Srba.

Pitanje državnih simbola moglo se razrešiti na dva načina - ili usvojiti one simbole koje država ima, onakve kakvi oni jesu, ili da napravi sasvim nove, kako je to, recimo, učinila Jugoslavija 1945. godine. Umesto svega toga, na svetlost dana izvučeni su neki manje poznati ili sasvim neprikladni simboli i proglašeni za istorijske. A zašto? Pa zato, razume se, da bi se što više razlikovali od onih koje ima Srbija. Rezultat? Da bi se i simbolično naznačilo kako samostalna i nezavisna Crna Gora ima i od Srbije samostalnu i nezavisnu istoriju.

Za Srbiju, to je manji problem. Ali, Crna Gora. O nečistoj savesti njenih političara najbolje govori to da se nijedan od njih što su predložili himnu koja je na kraju i usvojena nije odvažio da kaže ko je njen autor, pa smo to morali da saznamo od patrijarha. Pri tom, izgleda da ovaj skandal, koji bi značio političku katastrofu u svakoj iole pristojnoj zemlji, nije posebno pogodio ni crnogorsku opoziciju (koja, inače, bojkotuje crnogorsku Skupštinu pa nije učestvovala u procesu donošenja novih državnih znamenja), bar nije Zorana Žižića, poslanika SNP u Skupštini državne zajednice, koji je odustajanje ove stranke od planiranog glasanja objasnio poštovanjem prema patrijarhu, a ne neverovatnim saznanjem o autoru teksta himne, to jest jednog njenog dela.

Problem koji Srbija ima sa Crnom Gorom odnosno njenom himnom još uvek je mnogo manji od onog koji Crna Gora ima sa samom sobom, i koji će tek da ima. Crnogorsko državotvorno pregnuće koje podrazumeva simboličko, ali i svako drugo očišćenje od veza sa Srbijom (bez obzira kako lideri u Podgorici to predstavljali) za rezultat je imalo poprilično neverovatan događaj da se prošle godine prilikom popisa trostruko više građana Crne Gore izjasnilo kao Srbi. Ali za politokratiju u Podgorici to nije bio signal; Crna Gora je građanska država i njena nezavisnost je stvar građanskog, a ne nacionalnog izjašnjavanja, objasnili su lideri iz Podgorice, a pre svih Milo Đukanović, aktuelni premijer. Zvuči lukavo. Mora da je tako izgledalo i Aliji Izetbegoviću kada je 1990. istim tim, “građanskim” argumentima zastupao samostalnost Bosne i Hercegovine.

Kada su otvorili pitanje državne samostalnosti, u DPS-u su hteli to da priznaju ili ne, a bez nekog vidljivog razloga, otvorili i produbili pitanje kako nacionalnog identiteta Crnogoraca tako i identiteta crnogorske države. Crnogorci su podeljeni na srpske Crnogorce i crnogorske Crnogorce i priče o građanskoj državi tu neće mnogo da pomognu. I, umesto da pokušaju da ovaj poprilično veštački problem nekako prevaziđu, vlasti bez ikakvog razumnog razloga ukidaju uobičajene simbole, koji su bili manje-više prihvaćeni od svih, i uvode nove. I, sada svaka zavađena strana ima svoje simbole, svoju zastavu i svoju himnu. Mi imamo orla, vi trobojku, mi kralja Nikolu, vi Sekulu, pa kome prsne čelo-kuku njemu.

Srpski poslanici su ćutali, očito želeći, s jedne strane, da se ta stvar sa himnom jednom već završi i u Atinu odemo u nadi da ćemo tamo osvojiti neku zlatnu medalju; s druge strane, računali su valjda da Crnogorci imaju pravo na svoj deo himne, pa ako u Podgorici reše da im je piše ustaša, njihova stvar. Beograd ne reaguje, i to već sve više iritira podgoričke prvake i njihove pomagače. Naime, dobro bi im došlo ako bi se neko u Srbiji iznervirao, to bi bio dodatni argument kako ne možemo jedni s drugima i eto, to i u Srbiji uviđaju. Zato je poželjno održavati visok nivo provokacije, možda se u Beogradu neko upeca. Zato i možemo, računaju u Podgorici, da podmetnemo Sekulu i njegove stihove da uspostavimo kao nacionalni simbol.

Može, ali onda nema priče da je patrijarh taj koji vređa crnogorsku državu.