Seksizam, lenjost ili nešto treće

Foto shutterstock

Poslednja najavljena mera u borbi protiv nasilja nad ženama glasi: povećaćemo kazne. S jedne strane - odlično, da je to učinjeno na vreme, devojčica čiji je otac Goran Božić ubio majku ne bi morala da pošalje pismo ministru pravde Nikoli Selakoviću, u kome između ostalog kaže: Ubistvu su prethodile krivične prijave za porodično zlostavljanje, ali sudstvo i tužilaštvo nije reagovalo onako kako treba, a to je da mu odrede automatski pritvor i sudsku presudu za zlostavljanje koja, koliko mi je poznato, predviđa kaznu zatvora od tri godine. Da je takva kazna izrečena, moja majka bi danas bila živa.

S druge strane nedovoljno, imajući u vidu da je u periodu od godinu i po dana policija podnela 4.399 prijava za nasilje nad ženama, a da je samo 25 odsto stiglo do faze optuženja. A to znači da će se novim merama bolje kažnjavati nekoliko odsto nasilnika, dok će preostali ostati u sivoj zoni na koju sistem baš i ne obraća pažnju, a iz koje se nedavno pojavio Siniša Zlatić da bi zbog ljubomore izvršio masovno ubistvo u Žitištu.

Međutim, nejasno je zašto se stalno zaboravlja na ono što već imamo. Postojeći zakoni, koje u velikom broju slučajeva nadležne institucije ne primenjuju, i te kako bi mogli da pomognu ne samo u sprečavanju nasilja nad ženama, već i u spasavanju njihovih života. Recimo, da je Centar za socijalni rad u Žitištu ozbiljno shvatio reči Dijane Zlatić o nasilju koje ona i dete trpe, možda bi policija ranije otkrila ilegalno oružje na tavanu ubice i predupredila tragediju. A možda i ne bi, pa bi se sve završilo neadekvatnim postupanjem svih institucija po principu na koji Mreža žena protiv nasilja već godinama ukazuje: Umesto pružanja profesionalne podrške i pomoći ženama, predstavnici institucija često vođeni ličnim stavovima i predrasudama, izbegavaju da preuzmu odgovornost za postupanje prilikom prijema prijave za nasilje, a njihovi nadređeni nastavljaju da ih od te odgovornosti štite.

Da je tako, nedavno je dokumentovao zaštitnik građana, koji je sproveo postupke kontrole u 14 slučajeva ubistava žena i utvrdio propuste u radu nadležnih organa i službi u 12 slučajeva. Između ostalog, da se nasilje kvalifikuje kao porodični problem i bračni sukob pa se ne ispituje, da se mere u slučaju prijave nasilja u porodici i partnerskim odnosima ne preduzimaju ili se to čini na neodgovarajući način i neblagovremeno, da policija, centri za socijalni rad i zdravstvene ustanove ne razmenjuju informacije, od kojih su neke vitalne za zaštitu žrtve. U slučaju 12 žena koje su prijavljivale nasilje, a koje više nisu žive, pokazalo se da je policija najčešće izlazila na lice mesta, ali se postupanje završavalo uzimanjem izjava od nasilnika i žrtve.

Jedna od njih je Veroslava Stančić, koju je suprug Stanoje ubio 13. 10. 2015. godine. Tri godine ranije, policija je prvi put utvrdila nasilje, podnela prekršajnu prijavu i sud je Stančiću izrekao kaznu od 5.000 dinara. Godinu dana kasnije je hitna pomoć prijavila nasilje nad Veroslavom jer je imala povrede glave i nerazgovetno govorila, ali je policija (iako nekompetentna) zaključila da tako govori zbog psihičkog oboljenja. Patrola je obavila razgovor sa supružnicima, ali, navodi se u izveštaju zaštitniku građana, nije mogla sa sigurnošću da ustanovi okolnosti pod kojima je Veroslava zadobila povrede jer je slepa i najverovatnije psihički obolela, pa samim tim i ne može da ukazuje na to ko je povređuje. Iako nije mogla sa sigurnošću da utvrdi, policija nije preduzela druge radnje u cilju prikupljanja svih činjenica. Nekoliko meseci kasnije, komšija je prijavio nasilje nad Veroslavom, koja je policijskoj patroli rekla da ju je muž u više navrata tukao, da ju je tog dana više puta udario otvorenom šakom u predelu lica, nakon čega ju je oborio na pod. Policija je uzela i izjavu komšije koji je naveo da Stanoje tuče suprugu i da sumnja da ju je vezivao lancem za pse. Pošto je ortoped rekao da je povreda koju je konstatovao stara mesec dana, policija je konsultovala javnu tužiteljku Prvog OJT Snežanu Pavlović, koja se izjasnila da nema elemenata krivičnog dela nasilje u porodici. U dva navrata policija je o primljenim prijavama obavestila Centar za socijalni rad. Centar je konstatovao da nemaju pouzdane podatke o zlostavljanju Veroslave Stančić, da imenovana uvek u razgovoru negira bilo kakvo zlostavljanje. Vidljive telesne povrede nisu bile dovoljne da se u ovom slučaju primeni postupak propisan za slučaj sumnje na nasilje nad ženom, što je u postupku kontrole utvrdilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Na pitanje da li je baš tako teško utvrditi nasilje, ili je u pitanju nešto drugo, Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra kaže: Ono nije uvek lako uočljivo, posebno ako žena o njemu ne govori, i kada nema fizičkog nasilja koje ostavlja vidljive tragove. Ako profesionalci ne postavljaju pitanja i nisu obučeni da prepoznaju različite manifestacije i posledice nasilja, najveći broj slučajeva ostaće neotkriveni. Drugi je problem kada žena prijavljuje a profesionalci imaju pogrešnu procenu, te zaključuju da se radi o sukobu ili lošim partnerskim odnosima i zbog toga ne preduzimaju odgovarajuće mere ili čak upućuju na intervencije koje žrtvu dovode u veći rizik od nasilja. Zbog toga je važno da se u svakom konkretnom slučaju sistematski ispituje postojanje nasilja, a ako se sumnja potvrdi, da se ono dublje istraži. Međutim, iskustvo, ali i izveštaj zaštitnika građana, potvrđuju postojanje tipičnih propusta. Moguće je da neki stručnjaci nisu imali specijalizovanu obuku, a moguće je i da obuke koje su pohađali nisu bile dobre. Ali, pitanje je da li stručnjaci koji su obučavani ne vide nasilje, ili ne razumeju to što vide, ili ne žele da zapišu to što su videli i razumeli. Jer, ako zapišu, onda moraju i da reaguju, a reagovanje uvek znači izlaganje neugodnim profesionalnim situacijama.



Tipičan primer za to je sudbina još jedne žrtve - Aleksandre Lazić iz Smedereva koju je ubio bivši partner Zoran Stanković. Bez obzira na nepobitne dokaze, ovaj slučaj nikada iz policije nije stigao čak ni do centra za socijalni rad, što svakako ima veze sa činjenicom da je sin nasilnika policijski službenik Policijske uprave Smederevo i da je utvrđeno da je lično vršio nedozvoljeni uticaj na žrtvu. Ne samo da joj je slao poruku kakav iskaz treba da da, već je njegovo službeno oružje iskorišćeno za zločin, a Policijska uprava, ni nakon zahteva zaštitnika građana datog u neposrednom nadzoru nad radom Smederevske policije, nije preduzela nikakve mere prema njemu.

Imajući u vidu takvo (za sada nesankcionisano) ponašanje, pitanje je kako će ostale institucije reagovati na preporuke koje je zaštitnik građana uputio nakon kontrole, a koje su poslate na sledeće adrese: Ministarstvu unutrašnjih poslova, Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstvu zdravlja i Pokrajinskom sekretarijatu za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova. Teško da te institucije do sada nisu shvatile same da je potrebno dosledno primenjivati sve propise i procedure, uvesti odgovornost za nesavestan rad u nadležnim organima i službama, kao i dodatno unapređivati zakonodavstvo. Ali, možda bi pomoglo kada bi se u postojeću praksu kao obaveza uvrstili i predlozi Mreže Žene protiv nasilja: da u svakom slučaju prijema prijave nasilja, prilikom koga je učinjen propust u radu, individualna odgovornost profesionalaca bude utvrđena, a profesionalac adekvatno sankcionisan za nečinjenje ili pogrešno postupanje; da se donosioci odluka informišu i suoče sa problemima u funkcionisanju institucija i hitno reše probleme i da se obezbedi puna primena postojećih mera za zaštitu od nasilja - uporedo sa unapređenjem politika i praksi u ovoj oblasti.