Na staklenoj litici

Foto AP

Fotografija susreta dve odlučne dame, nemačke kancelarke Angele Merkel i novoizabrane britanske premijerke Tereze Mej, delovala je otrežnjujuće za one koji to do sada nisu sasvim razumeli - na čelu dve najsnažnije zapadnoevropske države nalaze se žene. I to nije sve: njima se, sasvim moguće, za koji mesec može da pridruži i Hilari Klinton, kao predsednica Sjedinjenih Država. Bila bi to dosad neviđena slika: da tri žene takoreći vode svet.

Već se najavljuje da bi 2017. mogla da bude prava godina žena u politici. Trenutno se na vodećim pozicijama nalazi njih 19; u januaru bi taj broj mogao da stigne do 21. Vašington je još 1992. proglasio godinom žena, jer im je tada širom zemlje pripao veliki broj mesta na raznim nivoima vlasti. Gotovo dve i po decenije kasnije, više nije reč samo o uplivu u političke vode; reč je o zauzimanju čelnih položaja, do sada rezervisanih za muškarce.

Žene osvajaju redom, od gradonačelničkih mesta - poput Rima ili Tokija - do premijerskih i predsedničkih fotelja. Svuda je, međutim, jednako teško. I svuda su osporavane.
Tako je Virdžinija Rađi, nedavno izabrana gradonačelnica Rima iz Pokreta pet zvezda svojom pobedom iznenadila premijera Matea Rencija - i u njemu istovremeno stekla neprijatelja. Ona je najavila borbu sa korupcijom, tom starom bolnom tačkom italijanske politike, koja se u glavnom gradu manifestovala kroz kolaps saobraćaja, školstva, trgovine, te ulice zatrpane đubretom. Rađi čak kaže kako je spremna da pretrese i poreske dugove Vatikana, što je prilično opasan teren. Ali Rim se zaista našao na ivici raspada i Rađijeva je izabrana upravo zato što ne pripada dosadašnjem establišmentu, čiji su predstavnici godinama pelješili gradsku kasu. Mnogi joj ne predviđaju svetlu budućnost, jer da bi gradonačelnik išta učinio potrebna mu je podrška državnih struktura, a to teško da će dobiti. Uz sumnje u njena obećanja, nije propušteno da joj se spočita i to što je žena, što valjda treba da implicira kako je nedorasla zadatku. Videće se: teče tek drugi mesec njenog mandata.

Na drugom kraju sveta, Juriko Koike upravo je postala prva žena na čelu Tokija. Bivša ministarka odbrane izašla je kao samostalni kandidat jer njena (i u Japanu skoro neprekidno vladajuća) Liberalno-demokratska stranka nije želela da je podrži. Dobila je milion glasova više od protivkandidata, što je nije zaštitilo od najneukusnijih komentara. I njoj je zamereno što je žena, pa su se čule opaske da je muškarac u ženskoj odeći ili žena samo spolja (aluzija na njenu operaciju odstranjivanja jajnika). Uvrede su pljuštale sa svih strana; nisu zaostajale ni koleginice. Nije bilo važno to što su dva njena prethodnika morala da daju ostavku zbog korupcionaških skandala, niti što su joj ostavljeni nemogući zadaci - poput popunjavanja finansijske rupe u budžetu za organizaciju Olimpijskih igara 2020. godine. Ali, Koike se ne da. Obećala je da će voditi glavni grad na način koji Tokio nije nikada video.

Prva žena na mestu premijera u istoriji Škotske pre dve godine postala je Nikola Sturdžon, još jedna žena kojoj ne nedostaje snage. Videlo se to i posle referenduma o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije: odmah je zapretila novim škotskim referendumom o istupanju iz Ujedinjenog Kraljevstva, jer bregzit nije bio opcija koju je većinska Škotska želela; upravo suprotno. Sturdžonova je zato čvrsto stala u odbranu volje svojih glasača. U Londonu, pak, kada je posle junskog referenduma vladajućoj Konzervativnoj stranci zapretilo dodatno produbljivanje već dugo postojećih podela, u finalu nadmetanja za novog partijskog šefa posle povlačenja Dejvida Kamerona našle su se dve žene, Tereza Mej i Andrea Ledsom, da bi se onda ova druga predala bez borbe. Mejova nije gubila vreme: brzo, efikasno i hladnokrvno je sastavila novu vladu, ostavljajući van nje sve one partijske kolege s kojima je od ranije imala neraščišćene račune.

Borba za mesto predvodnika, koje se ne smatra ženskim, nikad nije laka; često je i nemoguća. Žene širom sveta do visokorangiranih pozicija i dalje često stižu pre svega zahvaljujući kvotama kojima se, unutar partija ili na državnom nivou, propisuje da im pripada određen broj mesta. I one onda ta mesta popune. To nije loš način da se uspostavi kakva-takva zastupljenost, ali paradoksa i dalje ima mnogo. Tako milioni žena aktivno učestvuju u politici Indije ili Meksika, ali ne i SAD. Ruanda, jedna od najsiromašnijih zemalja koja se još nosi sa posledicama genocida iz devedesetih godina, prva je na svetu po broju žena u politici: one čine dve trećine parlamenta. Amerika je, pak, pri dnu liste; bolje od nje kotiraju se čak i Avganistan, Irak, Kazahstan, Sudan, Pakistan

Naravno, znamo da statistika ume da bude i gomila podataka sređenih tako da daju zaključak kakav se sviđa statističaru. Ovi fascinantni brojevi još ne znače čak ni da su žene za sebe izborile više prava, ni da je uznapredovala jednakost polova; žene su u mnogim slučajevima prosto samo popunile kvote. To im ne omogućava stvarnu moć, ali nije ni podatak za potcenjivanje, jer žene su dugo dolazile na vlast, ako su uopšte dolazile, uglavnom nasleđivanjem muževa ili očeva.

Sedamdesetih godina Izabel Peron postala je prva žena predsednik Argentine, tako što je na tom mestu nasledila supruga Huana Perona, koji je preminuo tokom svog trećeg predsedničkog mandata. Nije uspela da se izbori sa komplikovanom argentinskom politikom, niti da se približi slavi prethodne Peronove supruge Evite. Završila je u višegodišnjem kućnom pritvoru, da bi zatim otišla u Španiju. Četrdeset godina kasnije, Kristina Fernandes de Kirhner takođe je nasledila muža Nestora na mestu predsednika, kad je njemu istekao mandat. Istina, oslanjajući se dosta na njegove rezultate, ona je ipak postala prva Argentinka koja je na predsedničko mesto došla zahvaljujući pobedi na izborima. I jedina koja je uspela da se izbori i za drugi mandat.

Da je ženama teže - teže im je, ali da ipak mogu da se izbore za svoje mesto žene su pokazale mnogo puta. Aung San Su Ći, čiji je otac bio vođe pokreta za nezavisnost Mjanmara, uspela je da dobije i Nobelovu nagradu za mir, ali je i da platila visoku cenu za svoje političko angažovanje. Protivnik joj je bila i ostala tamošnja vojna hunta: tokom poslednje dve decenije 14 godina je bila u kućnom pritvoru. Ipak je dočekala da na izborima prošlog oktobra njena partija pobedi. Ona sama nije mogla da postane predsednica jer su joj deca i pokojni suprug strani državljani (Britanci), a mjanmarski zakoni takvu mogućnost za šefa države ne dozvoljavaju. Sada je državna savetnica i ministar spoljnih poslova.

Nije sporno da je pred ženama više prepreka, dugo se činilo da je jedina mogućnost za njihove političke ambicije da iza sebe imaju porodicu, supruga, da pripadaju političkoj ili poslovnoj eliti. Mnoge su zaista i dolazile iz takvog miljea, ali sada su na sceni one koje su same krčile put, poput Merkelove i Mejove, koje su obe ćerke sveštenika. Kancelarka dolazi iz bivše Istočne Nemačke, što joj je u startu znatno umanjivalo šanse i za poslovnu, a kamoli političku karijeru, dok je Mejova morala da se bori i sa predrasudama torijevske elite prema onima koji su završili državne škole, poput nje.



Cinici bi rekli da retko ko i želi vlast u današnjem svetu iz koga svakodnevno stižu katastrofične vesti. Umesto nekadašnjeg staklenog plafona, danas se govori o staklenoj litici: žene mogu da se probiju na vodeća mesta, ali se na njima teško održavaju, jer najčešće na ta mesta dolaze u vreme krize, teških odluka, rizika, kada je mogućnost neuspeha najveća (i kada se muškarci povlače). To možda objašnjava i zašto su žene dostigle vrh u nekim od najmoćnijih svetskih nacija, ali ne i u najvećim svetskim kompanijama u kojima su razvijeni sistemi osujećivanja napredovanja žena.

Naravno, ima izuzetaka. Kristin Lagard je na čelu MMF-a, DŽenet Jelen vodi američku Upravu federalnih rezervi, stižu neke žene i na vodeća mesta u korporacijama; ali tamo gde se novac stvarno stvara i gde leži najveća moć, tu je već drugačije. U najvećim svetskim kompanijama manje od pet odsto izvršnih direktora su žene, a nijedna nije na čelu deset najvećih kompanija. Prema magazinu Forčjun, na listi 500 najuspešnijih svetskih firmi samo sedam ima na čelu ženu.

Ne treba, svakako, zaboraviti ni koliko se ambicije samih žena menjaju kada reše da stvaraju porodicu. Lagardova, majka dva sina, dala je dragocen savet: Ne možete imati sve; žene moraju da prihvate da će biti neuspešne ako pokušaju da u isto vreme prave karijeru i odgajaju decu.

Uprkos svemu tokom prošlog veka 54 države imale su žene za predsednice ili premijere. Nije ni ovaj vek tako loše počeo, kad smo već tu gde jesmo - da još moramo da diskutujemo o politici i polu, biznisu i polu, moći i polu. Ne deluje da će se ta diskusija uskoro završiti.