Sećanje na Enoha

Sa jednom zmijom šarkom na Mokranskom vrelu imam čvrst, pošten dogovor: u jednom kamenjaru pored vrela ona neka lovi žabe i, pritom, da se ne mota oko mene, dok u hladnoj vrelskoj vodi čeličim telo, da budem svež i lep kada, kao Enoh, praunuk Nojev, stanem lice u lice pred Pradavnog, gore, na Sirijusu...

A u nedelju, za Veliku Gospojinu izigravao sam boga. Elem, jedna pčelica vlažnih krila plutala je po površini vrela, batrgala je nožicama. Nego, tu se setim da je lane, jedna takva, takođe, očajna pčela ujela Bilju dok je plivala, i to iznad potiljka, tako da smo hitno morali do belopalanačkog Doma zdravlja...

Odlučim da ovoj pčelici spasem život i, praveći male talasiće u vodi, izguram pčelicu na suvo, da pomisli da se sama spasla. Kao biblijski Jona koga je kit izbacio na obalu mora. Ah, kako sam se osećao lepo i moćno što sam, eto, postupio kao dragi bog. Ona zmija šarka je sve posmatrala i mislim da je javila tamo gde treba, kabinetu Gospoda.

Na vrelo dolazi redovno da se kupa i doktor Nebojša iz Mokre, inače, direktor Doma zdravlja u Merošini. I, pazi, šta će da mi kaže!? Kao, njegova tašta Radmila Colić iz sela Bošnjace kod Lebana, sanjala da je dva anđela vode na nebo kod Svetog Petra. Kad Sveti Petar se na ovu dvojicu brecne: Nisam vam rekao da dovedete tu Radmilu Colić! I anđeli vrate Nebojšinu taštu u njeno selo. Ali, ujutru, kod Nebojšine tašte dođe komšinica da joj javi da je umrla neka druga Radmila Jocić iz istog sela!?

Ispade, brale, da i anđeli nekad pogreše, i u njihovim biračkim spiskovima zna da se, eto, potkrade greška. Ili je, možda, Enoh pogrešio u prepisivanju? Jer, kada je Enoh stajao licem u lice sa Gospodom, ovaj je pozvao anđela Vrevoila i anđeo je Enohu sedam dana i sedam noći diktirao spiskove ljudi koji su se rodili i koji će se, tek, roditi. Zna se, bre, gore, na Sirijusu i u kom mestu će koji ljudski stvor živeti i šta će raditi. I sada vam je san Nebojšine tašte, valjda, malo jasniji.

Nego, u subotu me iz Niša zvala dr Jelka Miljković, moj stari ratni drug. Zajedno smo bili na snajperu Vestinghausa, ali i JNA zbog našeg zakona o zabrani izgradnje atomskih centrala u SFRJ. Danas, moja Jelka ima porodično imanje u Donjoj Trnavi, ima pravi mali raj. Tamo je i priredila porodično slavlje, pošto su joj ćerke Marijana i Sanja došle sa decom iz Kuvajta. Jelkinoj porodici doneo sam prve primerke Tanaska i Usnije. To je jedan tvrd ljubavni roman o sedamdesetogodišnjaku iz Mokre i Cigančici iz Bele Palanke. I, evo, sve strepim kako će Srbi to moje štivo dočekati, a Jelka me bodri: Šta ti je!? Zar Šekspirova Julija nije imala samo četrnaest godina? A ni Lolita u romanu Nabokova nije bila mnogo starija.

Tu se i K. G. Jung, moj guru iz Švice upliće: Ako je Bora Stanković napisao Nečistu krv pre sto godina, čemu tvoj strah da je tvoj roman napisan u odbranu pedofilije!?

Po noći stižem iz Donje Trnave u Belu Palanku. U kafiću MGM doznajem da je listu za ponovljene lokalne izbore predao samo SNS. Tako da može da se desi da na izbore izađu samo naprednjaci. Ih, kada bi se, pored Miljka, za predsednika Bele Palanke kandidovao i premijer Vučić, pobeda SNS bila sigurna!

Vraćam se pešice za Mokru, za Vidovo, a iznad Suve planine žmirka Sirijus. Tu će moja Crna da promrsi kroz zube: Mani se više Miljka i Vučića! Nećeš, valjda i njih da vodiš sa sobom kad, kao Enoh, kreneš put Sirijusa!