Jabuka u grlu

Foto Profimedia.rs

Samo se u bajkama viđa da neko nekome zapovedi da uzme trinaest milijardi dolara, bez ikakvih uslova, jer na njih ima pravo. A da srećni dobitnik ne samo odbija novac, već se zubima i noktima bori da ga ne uzme, umetnički je neupotrebljiv motiv jer u njega niko ne bi poverovao. No stvarnost međunarodne ekonomije nadmašuje i najperverzniju spisateljsku maštu, pa je nakon prošlonedeljne epohalne odluke Evropske komisije, prema kojoj Irska od Epla treba da naplati pomenutu sumu, situacija na terenu upravo takva.

Iz temelja odbacujemo odluku Evropske komisije i odlučili smo da apelujemo protiv nje. Već smo angažovali i advokatski tim, nije rekao Tim Kuk, izvršni direktor Epla, već Mičel OKonor, irska ministarka zapošljavanja.

Podsećanja radi, Evropska komisija je našla da je Irska već četvrt veka groteskno mazila Epl kada je o porezima reč. Još 1991. mu je dopustila da otvori dve firme preko kojih se gotovo sav Eplov međunarodni profit slivao u (doslovno) nebuloznu krovnu firmu, koja nije bila podložna nikakvim porezima jer nije pripadala nijednoj zemlji, što je po irskim zakonima moguće.

Takozvana ,krovna firma postojala je samo na papiru. Nije imala ni zaposlene ni poslovne aktivnosti, rekla je Margret Vestager, evropska komesarka zadužena za konkurenciju.

U primeru koji je Evropska komisija navela, 2011. godine je Epl sejls internešenel jedna od dve pomenute firme imala profit od 22 milijarde dolara i, zahvaljujući irskoj blagonaklonosti, samo je 67 miliona bilo pod poreskom sekirom, te je njen porez iznosio 11 miliona dolara. Tako je praktična poreska stopa za Epl iznosila 0,05 procenata, ili prema rečima Margret Vestager Epl je za svakih milion evra profita plaćao svega 500 evra poreza, a samo je istraga Evropske komisije sprečila nov dogovor, prema kome bi Epl od svakog miliona izdvajao 50 evra, što bi i očeve ekonomskog liberalizma nateralo da kažu deco, ponosimo se vama, ali malčice ste preterali.

Nije, međutim, teško objasniti zašto Irska ovakve aranžmane nije smatrala nimalo preteranim. Reputaciju zemlje zgodne za poslovanje gradila je upravo niskim korporativnim porezima dvanaest i po odsto, koliko Irci zahtevaju od korporativnog kolača, jedan je od najskromnijih zahteva u zapadnoj Evropi i to se isplatilo. Američka privredna komora u Irskoj kaže da u toj zemlji posluje više od sedamsto američkih kompanija sa 140.000 radnih mesta, a upravo je Epl prvi kročio na njeno tle. Pomenuti Tim Kuk je u protestnom pismu podsetio da je njegova kompanija prvu evropsku kancelariju otvorila 1980. u irskom Korku, tada prilično pasivnom kraju, i da je ta kancelarija imala šezdeset zaposlenih. Danas, kaže Kuk, Epl u Irskoj zapošljava šest hiljada ljudi. Kuk je prikladno zaboravio da kaže kako njegova kompanija zapošljava sto puta više ljudi nego po svečanom otvaranju baš zato što plaća 240 puta manji porez nego što bi trebalo, no bez obzira na to što su Epl, Evropska komisija i uvrnute brojke zgodni sastavni delovi bombastičnih naslova, ovaj bi sukob mogao biti tek detalj, tek uvodna bitka u mogućem ratu evropskih institucija i multinacionalnih korporacija, koji se kuva već dugo. Eplovu finansijsku magiju, naime, počeo je da istražuje još Hoakin Almunija, prethodnik evropske komesarke Margret Vestager, pre osam godina. A briselski nedeljnik Politiko, posvećen evropskim poslovima, smatra da evropske institucije misle kako je sada pravi trenutak za rat.

Evropskim vladama bilo je potrebno da srede državne finansije i deo rešenja našle su u napadu na one koji izbegavaju poreze. Poreska reforma na nivou Evropske unije zahteva jednoglasnost i neizbežno je spora, te su komesari za konkurenciju videli priliku da delaju sami. Napad Vestagerove na Irsku i Epl dolazi u trenutku kada je dobar deo Evrope u masovnoj pobuni protiv elita koje izbegavaju poreze. Vestagerova je takođe nanišanila druge multinacionalne korporacije, poput Fijata, Starbaksa, Mekdonaldsa i ,Amazona, koje uspešno mešaju prihode, za razliku od nacionalnih kompanija. Američki džinovi lakša su meta za masovni bes, piše Politiko u skorašnjoj analizi.

Politiko, dakle, tvrdi da su evropske institucije željne i para i populističkih poena i barem jedne pobede nakon niza katastrofalnih poraza poput bregzita, azilantske krize i terorističkih napada. Politiko, doduše, podseća da Vestagerova takve tvrdnje odbacuje, i da podvlači da odluka protiv Epla nije nikakva kazna To su neplaćeni porezi koji treba da budu plaćeni ali odlučno staje na stranu dominantnog ekonomskog narativa zaključujući analizu paničnim upozorenjem. I nazivajući naposletku odluku EK kaznom.

Zavodljivo je pridružiti se oduševljenju kada vlade udare moćne korporacije, ali istina je da Epl nikako nije najveća žrtva Komisije. Epl ima neke 232 milijarde dolara u rezervama i jedva će trepnuti ako bude plaćao kaznu. Ali zemlje poput Irske i potrošači širom sveta plaćaće trošak ove pogrešne odluke decenijama.



Kada neko govori o potrošačima umesto o ljudima, jasno je da smatra da je potencijalno skuplji ajfon veći problem od javnog zdravstva, obrazovanja i drugih civilizacijskih dostignuća koje širom Evrope očajnički vape baš za onim milijardama zbog kojih bi Epl jedva trepnuo. Što se tiče strahovanja da bi Amerikanci mogli da se naljute i da bi multinacionalne korporacije mogle da zbrišu i ostave rupu u zaposlenosti ako budu naterane da poreze plaćaju pošteno, to baš mnogo govori o svetu koji smo izgradili, a treba podsetiti i na mišljenje britanske parlamentarke Nine DŽil.

Često čujem frustracije malih biznismena zbog mogućnosti velikih korporacija da izbegavaju poreze. NJihovi poreski zahtevi veoma su strogi i misle da je nepošteno da multinacionalne firme dobijaju sve te slatkiše.
Drugim rečima, možda bi i mreža malih firmi mogla da ponudi više poslova kada bi imala poštenu konkurenciju, ali je priča zapravo još jednostavnija, i dobro je sažima ekonomista Pol Svini, pišući za Ajriš tajms.

Dilema irske vlade jeste da li će povećati ili smanjiti nejednakost, svrstavajući se uz građane ili uz korporacije. Slučaj Epla čini nužnim obračun neobuzdanih moćnih korporacija i suverenih vlada koje pokušavaju da predstavljaju građane. A ta je borba nejednaka zato što su se do sada vlade uvek svrstavale uz korporacije. Epl i većina sličnih korporacija više ne veruju u plaćanje poreza. Za njih je porez poslovni trošak, a ne plaćanje javnih službi, bez obzira na to što je nekoliko ključnih mogućnosti Eplovog ,ajfona izum javno finansiranih laboratorija koje su finansirane porezima. Dok god multinacionalne korporacije ne budu posmatrale poreze kao legitimnu, zakonitu i moralno odgovornu isplatu u korist javnih službi, izbegavanje poreza će se nastaviti, a to nam izbegavanje krade sredstva koja bi mogla da budu iskorišćena za javno dobro. Evropska unija je sada pokazala korporacijama da takvo nešto, makar bilo i zakonito, više neće biti tolerisano.

Ne treba se naravno nadati da bi u kapitalističkom sistemu ljudi mogli da izađu kao pobednici iz borbe sa krupnim kapitalom, ali činjenica je da se Margret Vestager usudila da ugrize otrovnu jabuku. Da li će nakon neizbežnih muka doživeti i Snežanin srećan kraj, ostaje da se vidi.