Nemogući oprost

Evropska unija je već najavila skidanje FARK-a (Revolucionarne oružane snage Kolumbije) sa liste terorističkih grupa, na taj korak spremao se i Vašington, koji je obećao 390 miliona dolara finansijske pomoći kao podršku mirovnom procesu, u Švedskoj su se kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos i Timoleon Himenes, poznatiji kao Timošenko, lider FARK-a, popeli visoko na listi kandidata za Nobelovu nagradu za mir, analitičari i mediji naširoko su se bavili prognozama o primeni mirovnog sporazuma koji je nedavno potpisan između vlade i gerilaca. A onda je referendum pokazao da većina Kolumbijaca u stvari ne želi sporazum. Ili bar ne ovakav kakav je potpisan. Razlika je minimalna, tek šezdeset hiljada birača odlučilo je glasanje na koje je izašlo 13 miliona ljudi, ali sasvim dovoljna da se poništi ono što je dogovoreno. Četiri godine pregovora i sve je opet na početku. Predsednik Santos je poručio da se neće predati i da će ipak pokušati da nastavi pregovore. Obe strane su se složile da primirje ostaje na snazi, ali nije izvesno da će tako i biti.

Posle pet decenija sukoba ovo je bilo najviše što se ikada postiglo. A kolumbijski užas traje u stvari i nešto duže od pet decenija. Počeo je još 1948, kada je posle ubistva lidera liberala započeo žestok sukob sa konzervativcima. Cela decenija nazvana je La Violensija nasilje, a okončana je tako što je vlada ukinula sve političke stranke. Zabrana je, naravno, dovela do još većeg haosa, rađale su se nove frakcije, pobunjeničke grupe, mini republike, da bi 1964. na scenu stupio FARK. NJih nije bilo lako pobediti, njih nije bilo moguće zaustaviti, oni su ispisali istoriju Kolumbije poslednjih pola veka.

Prvi pokušaj pregovora došao je na red tek 1980. godine, ali od toga nije bilo ništa, osim što je FARK formirao i političko krilo, a vlada svoje paravojne formacije, ne bi li im pomogle u borbama. A borbe su se nastavile.
Pre četiri godine, u novembru 2012, konačno su započeti pregovori pod okriljem Ujedinjenih nacija. Domaćin je bila Kuba i dogovor je na kraju objavljen u Havani. Vladin pregovarač Umberto de la Kale, nekadašnji potpredsednik vlade, 125 puta putovao je na Kubu. Pregovori su bili dugi i teški, a De Kale je opisao i trenutke kada su dva pregovaračka tima slavila Svetsko fudbalsko prvenstvo 2014. radujući se visokoj poziciji Kolumbije, kao i kako su prošle godine zajedno gledali britanski film o Kolumbiji. To je bio trenutak kada smo konačno shvatili da smo svi Kolumbijci, uključujući i gerilce, rekao je De Kale.

Posle referenduma on je odmah otputovao u Havanu da se sretne sa liderima FARK-a. Oni su ranije najavili da ukoliko ova šansa bude propuštena neće dalje pregovarati, ali nije sve tako jednostavno. Pregovori su i počeli kada je postalo sasvim jasno da nijedna strana ne može da dobije rat. Procenjuje se da je 220.000 ljudi izgubilo život, dok je interno raseljenih gotovo sedam miliona, što je najveći broj na svetu. Sporazum je, dakle, predviđao da pobunjenici predaju oružje tokom narednih šest meseci i istovremeno u tom periodu formiraju političku partiju. Dobili bi zagarantovanih 10 mesta u Kongresu, ali bez prava glasa u naredne dve godine. Posle toga imali bi deset predstavnika sa pravom glasa bez obzira na izborne rezultate. Tako bi se reintegrisali u društvo i postali legalni politički pokret.

Predviđen je i tranzicioni pravni sistem - oni koji su počinili ratne zločine sa obe strane, ukoliko ih priznaju specijalnom sudu koji bi se oformio, mogli bi da dobiju kaznu do osam godina, nazvanu ukidanje slobode. To bi značilo da bi pre bili uslovno kažnjeni, jer bi veći deo proveli van zatvora.

FARK se pak obavezao da preda oružje, prijavi sve resurse iz kojih je dobijao sredstva tokom rata, a to je pre svega narko-biznis i isplati obeštećenje žrtvama.
Osmišljena je i pomoć borcima da se reintegrišu u društvo, procenjuje se da ih ima oko šest hiljada i bila bi im ponuđena zemlja i povratak u normalan život.
Sve je to bilo ugovoreno i potpisano, ali nisu svi bili zadovoljni.

FARK je najveći narko-kartel na svetu, poručio je Alvaro Uribe, bivši predsednik. Ali ne moraju u zatvor, već im država čak omogućava da uđu u Kongres. To je upravo ono što je veliki broj Kolumbijaca osećao, da su se gerilci ne samo izvukli bez kazne, nego još dobili i pomoć države.
Uribe, nekada dobar prijatelj Santosa, koji je u njegovoj vladi bio ministar odbrane, postao je prvo lice NE kampanje, koja je najzad i pobedila. Sa današnjim predsednikom razišao se kada ga nije podržao u nameri da izmeni ustav i omogući sebi još jednu kandidaturu, posle istekla dva mandata. A onda su se razišli i oko načina na koji treba voditi zemlju. Tako je bivši predsednik postao najžešći vladin kritičar. Preko svog naloga na Tviteru, svakodnevno je napadao pregovore, tvrdeći da ne treba dozvoliti da se gerilci izvuku nekažnjeno i da je sporazum potpuni poraz za zemlju. Prema njegovom mišljenju dogovor je dovodi u opasnost da padne u ruke levičara i to tako što će im sama vlada otvoriti vrata. Ako Santos dozvoli da se glasanje pretvori u Uribe v.s. Santos umesto rat v.s. mir kampanja NE mogla bi da pobedi, napisao je uoči referenduma Horhe G. Kastaneda, nekadašnji ministar spoljnih poslova Meksika u tekstu za Project Syndicate na čije objavljivanje NIN ima prava. On je upozorio da je referendum veoma rizičan i da Santos mora da ubedi glasače da ne postoji nešto kao što je savršen mirovni sporazum, naročito posle toliko godina ratovanja.

I upravo to se i dogodilo. Prevagnuli su oni koji nisu spremni da oproste FARK-u sve što se događalo proteklih decenija ubistva, napade, silovanja, kidnapovanja, mobilisanja dece, narko-kartele Nepoverenje je ogromno, mnogo je onih koji smatraju da pobunjenici uopšte neće položiti oružje, da će se ionako poljuljana ekonomija još više urušiti, da će društvo osiromašiti, a FARK izaći kao jedini dobitnik. S druge strane, stoji činjenica da se nešto moralo ponuditi, jer ako se zahteva polaganje oružja, onda se nešto mora dati za uzvrat. Sada se samo vladini predstavnici i predstavnici FARK-a slažu, i jedni i drugi tvrde da je ispregovarano najbolje što se moglo.

Tako se na kraju dogodilo i to da je, po objavljivanu rezultata referenduma, Timošenko izrazio žaljenje zbog toga što je destruktivna moć onih koji seju mržnju i osvetu uticala na odluku kolumbijskog naroda. I poručio da njegovi borci ostaju pri nameri da koriste samo reči kao oružje.
Kolumbijci su tako ostali u začaranom krugu, a referendum je samo još jednom potvrdio koliko su duboke podele. Oni koji su ga podržali glasali su za pokušaj pomirenja i za kakvu-takvu stabilnost. Oni koji nisu, kažu da žele mir, ali ne ovakav kakav je ponuđen.
Za pregovarače rezultat je bio prilično neočekivan. Predstoje novi sastanci u Havani i nada da će se doći do prihvatljivog rešenja za sve.