Ekonomija brige

Zgrada u kojoj stanujem vodi se na listi Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Fasada je oronula, a na unutrašnjim stranama balkoni su skloni urušavanju. Nekada su krila zgrade na svakom spratu bila povezana uskim mostovima sa ogradom od kovanog gvožđa. Do danas je sačuvan samo most na trećem spratu.

Pre neki dan u dvorištu je postavljena skela. Pomislio sam da je akutno stanje mosta bio razlog da Zavod nešto preduzme. Pojaviše se i radnici. Nastade lupanje i odvaljivanje. Sumnjiva mi je bila ta metoda rekonstrukcije. Most je sasvim ogoljen od betona. Kada su radnici počeli da seku čeličnu konstrukciju, shvatio sam da taj jedini preostali most, umetničko delo po sebi, oni zapravo ruše. Dva dana kasnije most je potpuno uklonjen.

Čudan način zaštite. Dakle, ono što je sklono padu i rušenju, sravniti sasvim. Ne sumnjam da negde, u nekoj arhivi postoji plan zgrade, pa će jednom, kad bude novca, sve moći da se vrati u prvobitno stanje. Možda bi svaku vrednu zgradu sklonu rušenju trebalo preventivno srušiti. Izgleda da najgore što se u ovom gradu može desiti jednoj zgradi, jeste da bude pod zaštitom Zavoda. U tom slučaju nema izlečenja, nema lekova, već je eutanazija jedina metoda “ozdravljenja”.

Šta bi bilo da Beograd nije toliko rušen? Da nije jedina prestonica koja je čak tri puta bombardovana u dvadesetom veku? U tom slučaju bi fond zgrada pod zaštitom u Beogradu bio daleko veći, pa bi Zavod svakoga dana morao da primenjuje humane NATO intervencije. Naravno, ne bi me začudilo da Zavod nije upoznat sa delanjem svih tih gradskih službi koje iz preventivnih razloga saniraju problematične zgrade. Građevinarstvo je osinjak u kojem se vrti velika para. Koliko je jaka građevinska mafija, dovoljno govori nedavni primer kuće u Takovskoj ulici, koja je srušena i pored zabrane gradskih vlasti. Naše društvo je tako ustrojeno da okvir ne postoji. Nema granica, nema himne, stanje interregnuma se nastavlja. Zakon jačega jedini je zakon koji se primenjuje.

Moj izvor u Zavodu za zaštitu spomenika kulture kaže da je to nadležna institucija grada koja vrši delatnost zaštite spomenika kulture. “Sredstva za ostvarivanje zaštite i korišćenja kulturnih dobara obezbeđuju se u budetu, u skladu sa zakonom” (član 9. Zakona o kulturnim dobrima - Sl.glasnik RS, br. 71/94). Međutim, novac iz budeta je beznačajan, te se od toga teško mogu održavati fasade, za razliku od Beča gde postoji zakon koji stanare obavezuje da održavaju zgradu, što podrazumeva i fasadu. Stanari od nadležne gradske institucije dobiju tačan izgled objekta. Naravno da kod nas tako nešto ne postoji. Jer, i da postoji, teško da bi osiromašena srednja klasa, koja čini najveći deo gradskog stanovništva, mogla da bilo šta preduzme u vezi sa doterivanjem kuća u kojima žive, kada mnogi nemaju para ni za popravku veš mašine. I zato je sudbina zgrada pod zaštitom sumorna. Jedino neki politički moćan stanar može da isposluje doterivanje fasade. Istina, na ponekoj zgradi stoji natpis da je obnovu omogućila donacija norveške vlade ili Udruženje nemačko-srpskog prijateljstva. Ali, i tada u skladu sa projektom koji je odobrio Zavod. Sve intervencije, uglavnom sanacije, takođe aminuje Zavod. Dakle, i uklanjanje mosta u mojoj zgradi ne radi se na divljaka.

Ne treba braniti Zavod, kaže moj izvor, jer je godinama to firma daleko od struke, a blizu politike, ali u ovom času u ovoj zemlji to je sasvim očekivana stvar. Sem toga Beograđani iz pasivnih krajeva, koji su preplavili ovaj grad, ne verujem da osećaju radost kada se neka zgrada renovira, makar oni u njoj i ne stanovali. Taj osećaj za grad ide od malih nogu, završava svoj izveštaj osoba koja mi je održala kratak kurs iz građevinske problematike Beograda.

Nisam od onih koji zagovaraju podelu na starosedeoce i došljake. Užasavam se svega što miriše na rasizam. Sem toga, sumnjam da bi povećanje fanova ovog grada istovremeno značilo i povećanje sredstava namenjenih Zavodu za doterivanje fasada. Pre bih se založio za neku “nepopularnu” meru. Recimo, ako bi svaki vlasnik dipa obnovio po jednu fasadu, Beograd bi ličio na Amsterdam, Beč, ili makar LJubljanu. Govorim o fasadama, ne o duhu grada.

Priznajem, volim ovaj grad u kojem jesam rođen, ali nisam rastao u njemu. Možda odatle pojačana osetljivost na sumnjivu retoriku koja se javlja uoči izbora. Odjednom je toliko onih koji demonstriraju altruizam prema Beogradu. Pre nekoliko godina za potrebe jednog teksta namenjenog nemačkoj publici skovao sam sintagmu “ekonomija brige”. Tvrdio sam da bi se logika svih ratova koji su se u poslednjoj deceniji prošlog veka odvijali na Balkanu mogla protumačiti i kao efekat jedne sasvim osobite vrste zabrinutosti i pažnje. Najpre su svi bili zabrinuti za sudbinu Jugoslavije. Kada je ova “sudbina” počela da se događa kao jedno razdruživanje i odlaženje, onda su svi postali jako zabrinuti za sudbinu “drugih”.

Hrvatski političari su se jako zabrinuli za sudbinu Hrvata u Srbiji i Bosni, bosanski političari su brinuli za sudbinu muslimana u Hrvatskoj i Srbiji, i naravno, srpski režim je brinuo šta će se dogoditi sa Srbima na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni. Razvila se čitava jedna retorika brige za drugoga. Nije teško uvideti da ovaj tip zabrinutosti ima sasvim pervertiran oblik. Naravno, tu se nije radilo o brizi za drugoga, već isključivo o sebi.

Svi ratovi koje je Milošević pokrenuo bili su zapravo humani ratovi, jer je on samo želeo da pomogne drugima. Takav rat je i NATO vodio u proleće 1999. godine. Nije NATO ratovao zbog sopstvenih interesa, već zbog interesa Albanaca sa Kosovu. Uostalom, logika Klintonova je bila ista kao i Miloševićeva, jer je on u razloge intervencije upisivao ono što bi se sigurno dogodilo da nisu intervenisali. Obe metode pretpostavljaju da budućnost ima samo jednu verziju, njihovu verziju. Naravno da je pamet ljudi okupljenih u NATO alijansi strukturno slična Miloševićevoj pameti, s tom bitnom razlikom što oni nisu autodestruktivni i rade za interese svojih zemalja.

Kako sam samo zalutao u ovom tekstu? A sve zbog jednog mostića na trećem spratu. Budući da stanujem na četvrtom spratu, to nije moj problem. Ili i ja bolujem od sindroma brige za drugog?