Vruća jesen za usijane glave

Godinu dana nakon ruskog vojnog ulaska u sukob u Siriji stvari se ubrzano približavaju onoj tački koja bi se mogla nazvati globalnom opasnošću. I to ne zato što francuski predsednik Fransoa Oland sugeriše da bi Rusi mogli biti optuženi za ratne zločine zbog bombardovanja Alepa, niti zbog činjenice da je generalni sekretar UN Ban Ki Mun zatražio od Saveta bezbednosti da uputi i zvaničan zahtev da Međunarodni krivični sud počne istragu ratnih zločina u Siriji. Naprosto, ovaj narativ samo je retorika ispražnjena od bilo kakvog značaja i replika onog što je američki državni sekretar DŽon Keri već izrekao pre izvesnog vremena optužujući Moskvu za zločine u Siriji. Baš kao što je beznačajna i reakcija koja je stigla iz ruskog Ministarstva inostranih poslova u kome se postavlja pitanje ko će odgovarati za stotine hiljada ubijenih civila u Jugoslaviji, Avganistanu, Iraku, Libiji i Siriji. Odgovor u oba slučaja je isti niko.

Potpuno zauman je i pokušaj da se zamisli kako bi Putin, Klinton, Obama ili Bler mogli postati haški sužnji, Miloševićeve replike na globalnom nivou. Što se tiče optužbi na račun Moskve, Bi-Bi-Si podseća da ni Rusija ni Sirija nisu članice Međunarodnog krivičnog suda, a Ban Ki Mun dobro zna da će u Savetu bezbednosti Rusija i Kina blokirati njegov zahtev baš kao što su to učinile 2014.

Nije posebno teško ni uočiti medijsku ofanzivu protiv Rusije, koja se nekako poklopila sa godišnjicom vazdušne kampanje Moskve u Siriji. U samo nekoliko dana Kremlj je optužen za rušenje malezijskog aviona MH-17 nad Ukrajinom, za humanitarnu katastrofu u Siriji i naposletku za stvaranje i potpirivanje radikalnog islamskog terorizma. Ako prve dve optužbe, makar u naznakama, nisu potpuna novost, poslednja koju je izrekao poljski ministar odbrane Antonij Macerevič, svakako spada u red zanimljivih teorija. Naime, u izveštaju koji je Macerevič pripremio za konferenciju Centra za analizu evropske politike u Vašingtonu navodi se da je sukob prozapadnih aspiracija Ukrajine s grubom intervencijom Rusije - civilizacijski sukob, a poljski ministar smatra da u kontekstu sukoba civilizacija treba gledati i terorističke pretnje i migrantsku krizu u Evropi, te postavlja pitanje: Podržava li Rusija radikalni islamski terorizam i nije li ona njegov tvorac? Odgovor na ovo pitanje, kako kaže Macerevič, može biti presudan za opstanak naše civilizacije.

Ono što Macereviču, međutim, nikako ne ide u prilog jeste činjenica koja se konstatuje u izveštaju američke firme za analize IHS Konflikt monitor da se u 2015. Kalifat Islamske države smanjio sa 90.800 na 78.000 kvadratnih kilometara, ili za 14 odsto. U prvih devet meseci 2016. ta teritorija se smanjila za još 16 odsto, navodi se u tom izveštaju, iako se generalno konstatuje da Rusija sve manje bombarduje položaje ID, a sve više se bori kako bi pomogla režimu Bašara al Asada. Niko, takođe, Rusima ne može odreći ni oslobađanje Palmire, drevnog grada koji su džihadisti gotovo u potpunosti devastirali, ostavljajući za sobom masovne grobnice žena i dece.



S druge strane, više je nego jasno da Vladimir Putin ne spade u političare koji u datim situacijama pokazuje mnogo obzira za ono što Amerikanci cinično nazivaju kolateralnom štetom. Nema ga ni prema svojim protivnicima na unutrašnjem planu, pa je preterano nadati se hirurškom delovanju u ratnoj zoni. Sledstveno tome, teško je očekivati neku preteranu empatiju prema 200.000 stanovnika Alepa koji žive pod opsadom od 17. jula i na meti su vazdušnih udara snaga lojalnih Asadu i ruske avijacije. Iako Moskva odbacuje optužbe za civilne žrtve, prema podacima sirijske Opservatorije za ljudska prava sa središtem u Londonu, kao direktna posledica ruskih napada u Siriji poginulo je 9.000 ljudi, od čega 4.000 civila, među kojima i mnogo dece. Isti izvor navodi i da je više od 20.000 ranjenih posledica ruskih vazdušnih udara. Rusiji se, takođe, spočitava i upotreba zastarele municije zbog čega je i broj žrtava daleko veći, iako je Moskva u kampanji koristila neke od najmodernijih aviona. I to jesu sumnje koje bacaju ozbiljnu senku na ruski angažman u Siriji.

Opet, uprkos ovim ozbiljnim problemima, utisak je da Zapad besni, jer su stratezi, najpre u Vašingtonu, potpuno promašili procenjujući domete ruskog vojnog uplitanja u sirijski sukob. Posmatrajući stvari kroz prizmu zapadnih vojnih angažmana u bliskoistočnom regionu, predviđalo se da će i Rusija ubrzo odustati, naprosto zaglibljena u močvari kompleksnih i brutalnih sukoba koji već godinama traju u Siriji. Desilo se sasvim obrnuto, Asadove snage koje su bile pred potpunim krahom, zahvaljujući ruskom angažmanu u potpunosti su se oporavile, a džihadisti počeli da trpe ozbiljne gubitke. Diplomatske posledice i primetno poboljšanje odnosa sa Izraelom, Iranom, pa i Turskom, te činjenica da ove zemlje pokazuju visok stepen razumevanja za situaciju na terenu dodatno su iritirale Sjedinjene Države. Viši saradnik na Evroazijskim studijima DŽejmstaun fonda, Rodžer Mekdermot, koji već niz godina prati zbivanja u ruskoj vojsci, u razgovoru za Bi-Bi-Si je rekao da su na Zapadu generalno bili impresionirani ruskim angažmanom u Siriji, dugo nisu mogli da veruju u njihovu sposobnost planiranja, izvršenja i održavanja tako kompleksne operacije.

Razume se da je uspehu operacije doprinela i činjenica da je Rusija od ranije imala bliske odnose sa Sirijom. Mala ruska pomorska baza na sirijskim obalama bio je razlog veza sa Asadovom armijom, a Moskva je istovremeno bila i njen glavni snabdevač oružjem. Svedeno rečeno, Sirija je bila uporišna tačka Moskve u bliskoistočnom regionu. Sve to, pa ni otvorena podrška Asadu, ne znači da se ruski i sirijski vojni ciljevi poklapaju. Štaviše, dok sirijska vlada insistira na vraćanju svih teritorija koje je poslednjih godina izgubila, pristup Moskve je bitno drukčiji, tvrdi Majkl Kofman iz Vilson centra na Kenan institutu. Za razliku od Sirije i Irana, Rusija nema interesa u borbi za teritorije, kaže Kofman. Moskva je nameravala da uništi umerenu sirijsku opoziciju, ostavljajući samo džihadiste u igri. Kofman naglašava da je cilj bio i da se produži trajanje pregovora sa SAD, sve do dolaska nove administracije. U oba smisla, Rusija je bila uspešna, zaključuje on.

U poretku zapadnog sveta Rusiji je odavno namenjeno mesto beznadežnog gubitnika na repu kolone. Za takvu arhitekturu potrebna je što slabija Moskva, ali se stiče utisak da su ta vremena nepovratno prošla. Ako je sukob u Ukrajini, po shvatanju Kremlja, bio nužna odbrana, angažman u Siriji je značio definitivni povratak Rusije kao nekog sa kim se mora računati u redefinisanju globalnih odnosa.

Prava nevolja, međutim, leži u tome što su se nakon propasti poslednjeg primirja, koje nije potrajalo ni punih sedam dana, odnosi Vašingtona i Moskve strmoglavo stropoštali. Stvari su otišle toliko daleko da je nemački ministar inostranih poslova Frank Valter Štajnmajer u intervjuu za nemački Bild kazao da su tenzije između SAD i Rusije stvorile opasniju situaciju od Hladnog rata. Nije istina da ovo liči na Hladni rat. Današnja vremena su drugačija, mnogo opasnija, kazao je Štajnmajer.

U međuvremenu, u Savetu bezbednosti UN blokirane su i francuska i ruska rezolucija, koje je trebalo da obezbede prekid vatre. Rusija je uložila veto na francusku rezoluciju, u kojoj se tražio hitan prekid bombardovanja Alepa. Ruska rezolucija je, pak, pozivala na obnovu dogovora o primirju koje je kratkotrajno postignuto nakon pregovora između Rusije i SAD, ali taj predlog nije dobio ni minimum od devet glasova.



U takvoj situaciji pojedini zvaničnici u Vašingtonu iznova su aktivirali ideju američkog državnog sekretara DŽona Kerija o napadu na sirijsku vojsku. Keri je ovu kartu stavio na sto još 2013, kako prenosi NJujork tajms, ali je tada ostao u manjini. Moguće je da se mnogi sada kaju zbog odluke da odbace tu ideju, jer tada Rusija još nije bila vojno uključena u sukob, a Asad se činio kao relativno laka meta. Stvari sada stoje sasvim drugačije. Rusija je u Siriji duboko ušančena sa svojim snagama i svojim interesima, a podgrevanje ove ideje u Vašingtonu značilo bi samo jedno napad na sirijsku vojsku bio bi u Moskvi protumačen kao napad na Rusiju. A tada se više ne postavlja pitanje hoće li biti odgovora, već kakav će on biti. U prilog tome ide i upozorenje ruskog Ministarstva odbrane da su brojni sistemi S-300 i S-400 raspoređeni i spremni u slučaju napada na sirijsku vojsku. Naposletku, u situaciji kada se čini da je diplomatski prostor nepodnošljivo sužen Putina i Obamu opterećuje opasno nasleđe. Prvog Jeljcinov teški bagaž marionetske države, drugog uveravanja prethodnika da Rusija i u izmenjenim okolnostima može opstati samo kao marionetska. U odbacivanju ovog nasleđa i konsenzusu u borbi protiv ID možda leži rešenje problema. Racionalna politika morala bi da barata i racionalnim rešenjima, a radikalni potezi doneli bi i radikalnu reakciju. Samo što tada više ništa ne bi bilo važno.