Okretanje Moskvi

Male države, a naročito one koje, poput naše, laskaju sebi da su velike i pokazuju ambiciju da postanu međunarodni faktor, po pravilu loše prolaze u burnim vremenima - mada im ni u mirnim ne ide baš najbolje - i lako postaju krpene lutke u ratnim igraonicama velikih sila. Kako stvari stoje, burna vremena tek nailaze, a tema današnje kolumne je – kako se Srbija u njima (ne) snalazi i šta (ne) radi. Doskora se - osim sporadičnih regionalnih trapavosti - spoljnoj politici Srbije nije imalo puno toga prebaciti; odnosi sa Amerikom, Evropskom unijom i Ruskom Federacijom bili su prilično izbalansirani, čak i institucionalno, pa i personalno, jer je predsednik Nikolić sa Andrićevog venca neprestano odašiljao poruke večnog rusko-srpskog (tim redosledom) prijateljstva i savezništva, dočim je premijer Vučić, putujući po Evropi i primajući evropske goste u Beogradu, Evropu i Ameriku uspešno uveravao u iskrenost i neodustajnost srpske opredeljenosti za evrointegracije. Tako bi to išlo do unedogled da se velike sile - iz samo njima znanih razloga - nisu na krv i nož zavadile, dovodeći svet u opasnu blizinu izbijanja globalnog rata, označavajući time kraj ionako konfuzne globalizacije i početak nove bipolarne podele sveta u kojoj, kao i u prethodnoj, nema - i sve će ga manje biti - mesta za „neopredeljene“ i „nesvrstane“. Srbija, međutim, tradicionalno sklona ciljevima koji prevazilaze njene moći i nemogućim misijama, uporno - mada sve manje uspešno - pokušava da istovremeno sedi na dve stolice, što joj se, hladne glave porazmislivši, ne može uzeti za preterano zlo jer ako je, recimo, moćnoj Francuskoj lako da se opredeli, slabašnoj Srbiji nije. Kao u bajci „Tamni vilajet“, šta god da uradi, za koju god stranu da se opredeli, neizbežno će se pokajati, jer bi svrstavanje uz zapadne sile momentalno izazvalo neprijateljstvo Rusije - očas bi pukli sveslavjanska ljubav i bratstvo, pogledajte stanje rusko-crnogorskog prijateljstva - dok bi svrstavanje uz Rusiju zatvorilo tržište za izvoz i zavrnulo mnoge monetarne slavine, što bi ionako osiromašenu zemlju dovelo na prosjački štap. Uz razumevanje za neugodnost situacije u kojoj se nalazi, čini mi se da srpska vlada - a naročito pojedini njeni ministri - sve više i sve otvorenije staje na stranu Rusije, što, samorazumljivo, ne prolazi bez, za sada podnošljivih, packi sa Zapada. Pokazalo se to pre izvesnog vremena kada je Srbija, ruskim humanitarnim avionima stacioniranim u Nišu, poslala nešto humanitarne pomoći u Siriju, čime se, doduše posredno, umešala u tamošnji ratni sukob, u koji je Rusija zagnjurena do guše. Nakon toga usledio je predvidljivi pritisak Zapada, manifestovan najavom osnivanja vojske Kosova, ali i drugim potajnim zavrtanjima ruku o kojima javnost skrupulozno nije obaveštena. Sada je na redu zajednička vežba vojnih padobranaca Srbije, Rusije i Belorusije, koja treba da bude održana tik uz hrvatsku granicu, što je izazvalo omanju histeriju u hrvatskim medijima i javnosti koji, otvoreno govoreći, na granicama Hrvatske (većinski) ne vole da vide ni Srbe, nekmoli Ruse i Beloruse. U svemu tome, od halabuke u hrvatskoj javnosti mnogo je neprijatnije to što je hrvatska granica istovremeno i granica NATO. Sasvim je jasno da je ta vežba - inače sama po sebi beznačajna, u pitanju je skupa možda nekih petstotinak vojnika (ali, kažu naši tabloidi, i „do sada neviđeno rusko oružje“) - ruski odgovor na razmeštanje NATO trupa u baltičkim državama, a takođe i nedvosmislena ruska poruka EU i NATO: „Evo vam vaše evropske Srbije, naši vojnici vežbaju zajedno na vašim granicama, ako zagusti - udarićemo i sa ove strane.“ Nadajmo se da toliko zagustiti neće, bar ne uskoro, pa se zapitajmo kud se dede odlična ideja o neutralnosti Srbije, koju je svojevremeno lansirao Vojislav Koštunica. Bilo bi to najbolje, mada ne i najlakše rešenje naše kvadrature geopolitičkog kruga, jer se neutralnost ne može jednostavno proglasiti, nego je treba verifikovati i na tome strpljivo raditi a - naročito - za nju pribaviti saglasnost velikih sila koje bi se, možda, dale i ubediti jer vojna sila Srbije, kao takva, ništa ne znači ni Amerikancima ni Rusima. Nevolja je u tome što i Amerikanci i Rusi podozrevaju – i to ne bez razloga – da se Srbija, naviknuta na sedenje na dve stolice, ne bi striktno držala neutralnosti.