Pejčin dan

Oh, kako mi ništa ne treba dok sedim u ligeštulu pored boga Vida. Nego Suva planina, sva požutela, na mene se navalila kao da sam joj kriv što dolazi zima. Dok me, recimo, Mokransko vrelo radosno dočekuje, žubori i mami me u svoj zagrljaj. A kada po njemu zaplivam u ove jesenje dane, kao da osećam dodire boginja, i, zaista, poverujem da ću živeti sto i dvadeset godina koliko je svakom ljudskom stvoru dato od bogova...

Kad, usred plivanja cimne me na mobilni moja Bilja. I šta će da mi javi!? Kao, kod Vučićeve porodične kuće u Jajincima našli tovar oružja, a tu je i jedna zolja! Uh, pretrnuo sam od straha! Preseo mi Pejčin dan, hoću reći, Sveta Petka, a što je seoska slava mokranska. A što sam pa tolko pretrnuo? Kako, bre, što! U mom romanu Tanasko i Usnija koji sam objavio, nekako, u vreme Preobraženja, pre dva meseca, moj glavni lik Tanasko sa Gavrilom Principom i kapetanom Tankosićem čekao je, u zasedi, kod sićevačkih tunela, premijera Vučića i to, baš, sa zoljom!? Ali, Apis je javio Toniju Bleru da se na njegovog štićenika priprema atentat kod turske kafane u Sićevu, pa je Vučić helikopterom iz Beograda odleteo do Čiflika da pusti novu deonicu Koridora.

I, sad, evo, strepim da će doktor Nebojša Stefanović lično da dođe po mene da me apsi, te mučenik ne znam kako ću da se iskobeljam iz istražnog zatvora koji je, srećom, u mom beogradskom komšiluku, na južnom Vračaru, pa će Bilja moći da mi donosi hranu na kašiku. Još ako u istrazi počnu da čeprkaju po mom genetskom kodu, ako utvrde da je moj davni predak Pejča bio harambaša i da je pod sobom imao dve hiljade hajduka (!?) i sa njima harao Carigradskim drumom, od Sićeva do Čiflika, neće me oprati ni Nišava, ni Morava! A legenda počinje ovako. Iz Mokre su u Kosovsku bitku otišla dvadeset i tri muža i niko se odande nije živ vratio. Mokranske žene su se sa decom i starcima raštrkale po okolnim selima i Mokra se ugasila. A kada su deca izginulih kosovskih junaka stasala, postala su, šta drugo, nego hajduci. Vođa im je bio pomenuti Pejča. Naravno, svi ti grdni hajduci nisu bili samo sa Suve planine. Dolazili su čak iz Gnjilana, pa i iz Zaječara. Odasvuda gde se i danas slavi Pejčin dan, to jest, Sveta Petka. Harambaša Pejča je, nakon četrdeset godina, i oživeo Mokru koju je kao siroče sa majkom napustio. Ispred seoske crkve napravio je gozbu za seosku slavu Svetu Petku. Ali, u Mokri se taj dan i danas zove Pejčin dan.

E, sad, da li vam je jasno, dragi moji, što sam podigao hram boga Vida u Pejčovskim livadama iznad Mokre.

K. G. Jung, moj guru iz Švice, na ovu priču o Pejči ima šta da kaže: Ti kao da slutiš da dolaze nova hajdučka vremena i da će Srbi opet živeti po šumama i pećinama, pogotovo ako dođe do trećeg svetskog nuklearnog rata. U tebi kao da živi taj tvoj predak Pejča od pre osamsto godina. Hoću reći, ti kao da se sećaš svega što se desilo od Kosovskog boja do današnjeg dana. A literatura zna da čini čuda, pa i da predviđa atentate.

Ispred mokranske crkve kuva se u kazanu čorba od ovčetine. Sve je isto kao u Pejčino vreme, samo što, danas, u crkveno dvorište ne sme da se unosi hladno oružje te sam ispred kapije morao da odložim svoje sekirče. Mrzelo me da im objašnjavam da se, u Pejčino vreme, u crkvu ulazilo sa kuburama i sabljama pošto su Turci svakog časa mogli da banu i oskrnave svetinju i pobiju meštane, hajdučke jatake.

A moja Crna me smiruje: U tebi, zaista, ima hajdučke krvi, ali razmekšalo te to što si, na sreću, diplomirao na Kjerkegoru. To će ti, valjda, uvažiti u istražnom zatvoru oko ovog slučaja u Jajincima.