Narode moj

Premijeru se definitivno ne sviđa srpski narod. Da se ne lažemo, nije mu se sviđao ni kada je bio prvi potpredsednik vlade a još manje kada je bio vatreni radikal. Niti je taj nikakav narod ratovao kao Spartanci u vreme kada je Vučiću rat bio po meri, niti sada kada se vratilo doba faraona radi kao Egipćani u doba Ramzesa II. I kada se pažljivo odsluša šta je sve rekao o tom, nažalost svom narodu, postaje jasno da je Vučić u pravu: pa kome bi mogao da se sviđa narod koga zasipaš uvredama i nipodaštavaš a on ti poput psa liže ruku? Logično bi bilo - samo vlasniku ruke.

Ali tu dolazimo do paradoksa, vlasnik ruke je upravo taj koji ga se najviše gnuša. Vlasnik ruke ne želi poput kralja Ibija drugi narod već određeni drugi narod, po mogućstvu norveški, da bismo dostigli njihov standard. Želeo bih da se na narode Balkana prenese radna etika koju poseduju narodi u severnoj Evropi, kao i odnos građana i države. U nordijskim zemljama, patriotizam se pokazuje plaćanjem poreza i doprinošenjem zemlji. U našem regionu je uvreženo da pojedinac pokušava da pronađe svaki mogući način da prevari sistem, ali i dalje očekuje povlastice od države.

Tumačeći ovu izjavu, Vesna Pešić u Peščaniku kaže: Nema druge nego da se pripreme norveški špricevi, da se dobro ispere srpski mozak, jer ovako brate ne ide. Vučić danonoćno radi za bolju budućnost, ali ima peh da su mu zapale lenčuge koje bi htele leba bez motike. Moramo, kaže Vučić, zaboraviti samoupravne navike, da ne radimo ništa a uživamo u životu, jer nema više ni socijalizma ni samoupravljanja. Od sada za ugled imamo Norvešku i njenu protestantsku etiku radinosti. Dobili smo Vučića to nam se nekako posrećilo ali moramo da ga zaslužimo.

Da ne ulazimo u to da li bi se nekom boljem, kvalitetnijem i vrednijem narodu baš glasalo za Vučića, a još manje u to da li bismo norveški standard mogli da dostignemo samo kada bismo radili dovoljno ili bi on i njegova vlada morali ipak da pronađu naftu, valjalo bi se zadržati samo na suštini. A ona se ogleda u činjenici da premijer vrši mobing nad čitavom nacijom, da nije daleko od toga ni da pati od rasizma kako je to svojevremeno formulisala novinarka Vremena Jovana Gligorijević, jer su Balkanci neradnici, korumpirane lopuže, muljatori i grebatori a Nordijci san svakog vođe, i da ne preza čak ni od toga da ne govori istinu da bi dodatno oblatio Srbe.

Recimo, premijer je tik pred najavljeni štrajk prosvetnih radnika, gostujući na RTS-u, izjavio da je sadašnja plata prosvetnog radnika 50.000 dinara (umesto 42.658 dinara), čime je čitavu veoma bitnu grupaciju prikazao kao alave grebatore koje bi ostatak siromašnog naroda trebalo da mrzi. Govoreći o beloj kugi, otišao je još dalje: LJudi obično govore da je to sa pravima, dečjim dodacima, porodiljskim pravima, a ona su kod nas veća, bolja i izraženija nego u Nemačkoj. Tamo posle tri ili šest meseci morate na posao, a ovde ne morate ni posle dve godine. Nije to u pitanju, u pitanju je svest pre svega, to što smo postali sebičniji i mnogo toga moramo kod sebe da promenimo da bismo napravili rezultat. A istina je, i nema sumnje da je do sada doprla i do premijera da u Nemačkoj majke imaju pravo da čak i tri godine budu na odsustvu, a država za svako dete daje po 200 evra mesečno, bez obzira na to kakvog je materijalnog stanja porodica. Međutim, takva ponuda izgleda nije za Srbe jer vređajući sve koji uzimaju socijalnu pomoć, premijer precizira: Uzme za jedno deto 4.500 i za drugo i 11.000 ovako i eto minimalne plate, pa što da radi?

Ovakav repertoar uvreda začinjen neistinama ima smisla: premijer ih plasira sa namerom da smanji novčana izdavanja a da za to ne trpi bes ili kritike jer je obezbedio više nego što druge države obezbeđuju. Pa, ko mu poveruje biće pokoran i miran. I jeftin. Međutim, uvrede samo radi vređanja daleko je teže razumeti i staviti u bilo kakav kontekst.

Onaj ološ koji mrzi? I tom ološu treba da ćutim i da ga se plašim?! Da, mislim da su ološ! I ja kažem da su ološ! Dakle, ustanovili smo ih ološem, a ako mi nađete bolju reč za ološ ili sinonim rado ću ga upotrebiti. Vi prenesite građanima Srbije da građani Srbije vide koga sam to nazvao ološem. Meni je žao što sam jedini u ovoj zemlji koji ima hrabrosti i petlju da stane pred taj ološ i da mu kažem da je ološ. Ja ih se uopšte ne plašim, ne mogu mi ništa, urlao je premijer i pretio prstima u pravcu novinara tik nakon završene Olimpijade, a da pritom niko nije shvatio na koga misli.

Da nas ne bi ipak držao u totalnom mraku i da bismo nikakvi kakvi jesmo shvatili zbog čega smo zaslužili vakelu, premijer je napravio i određeni broj podgrupa u tom ološu.

Naravno, tu je opozicija, koja je toliko bezvredna da nam je prosto žao što postoji i što veliki vođa mora svoje dragoceno vreme da troši vređajući je. Jer oni ustaju u podne i čitaju novine, a on je za to vreme već obavio 3.299 sastanaka i rešio osam miliona predmeta i nije morao da čita novine da bi znao šta u njima piše! Tu su i novinari, koji mimo protokola ubace i pokoje pitanje o rušenju pravne države, pa mora da im odbrusi: Pustite te šuplje priče vaše! Šta svaki put tu neko traži? Ko što nisam razumeo ono oko helikoptera. Nikako da čujem ozbiljan argument osim mržnje koju osećam. Kamermani na televiziji, zbog kojih prekida emisiju i breca se jer mu kvare koncentraciju činjenicom da ga ne slušaju okamenjeni i nemi. I prokleta Vlada, koju je sam izabrao i koja neće da spava u kasarni (Mnogi su našli razloge da odu. Milion razloga može da se nađe da se ode kući. Samo ja nemam kuću. Neki ne mogu da se kupaju bez kade, a meni je dovoljno i lavorče) i koja je uz to i pakleno glupa jer njeni članovi nisu razumeli suštinu kredita od UAE (Video sam da to ne umeju da objasne ni potpredsednici Vlade, ni novinari...A i što bi novinari znali, ako ne znaju ni potpredsednici Vlade, ni ministri. Ako neko nešto ne zna, bolje da pita, a ne da se pravi mnogo pametan i mudar).

Tu su i mogući predsednički kandidati (Saša Janković i Vuk Jeremić), sa kojima ne želi da se igra jer neće da učestvuje u ispunjenju snova dokonih i lenjih ljudi koji misle da zaslužuju da postanu nešto, pošto nisu uspeli da urade ništa u prethodnom periodu svoje karijere. Konkretno, za razliku od premijera, zaposlili su se pre 42. godine života pa više nisu poput njega fascinirani činjenicom da rade, što je primetio Teofil Pančić: Ono što Vučića tako impresionira i tako gordo uznosi nije rad kao takav, nego prizor njega koji radi. Pošto mu je to suštinski novo, Vučić upornošću i napornošću konvertita kreće da davi sve oko sebe: gledajte me, bre, kako i koliko radim, oka ne sklapam, kršim se za vas, nezahvalnici...

Kako već četiri godine Vučić pokušava da transformiše taj i takav narod u nešto što bi mu iole bilo prihvatljivo, a da se, sudeći po njegovom besu, nije pomerio s mrtve tačke, nameće se pitanje a zašto onda uopšte želi da vlada takvim narodom?

Ako znamo da se gradonačelnici gradova kao što su Beograd i Niš hvale kako ih je premijer s razlogom izgrdio, jasan je odnos prema najbližim saradnicima, a zašto bi drugačiji bio prema ostalima To je vidljivo golim okom, taj elitizam vlasti, tj. jednog čoveka koji je izjavljivao da bi rado promenio svest naroda, a pitam se koji bi to narod onda bio? Menjati navike bilo bi svakako u redu, a kada i mi to shvatimo onda nam neće trebati vođe, a posebno ne ovakve. Jasno je da se radi o jednom komesarskom odnosu prema potčinjenima. To ne govori dobro o njima a i o nama kao narodu, jer se podstiče lojalnost, slugeranjstvo i sve moguće pretvaranje u javnim odnosima. A ti odnosi su natopljeni strahom, kaže za NIN psiholog Zoran Musterović i dodaje:

Neprikosnovenost, univerzalna kompetentnost, sveprisutnost u medijima svakodnevno, spasilac od raznih propasti koje samo što se nisu desile, vode ga u elitizam (sklona je svaka vlast), doduše komesarskog tipa, a to se primećuje po razvijanju lojalnosti, servilnosti od najbližih do najdaljih. To se uvek dešava kada postoji društveni pritisak odozgo i još veće osećanje zavisnosti, straha ili ugroženosti odozdo. Ovo je odgovor zašto tako stvari stoje, elem zašto su potrebni jedni drugima. Mesta za čast, poštovanje, nema. Oni koji to vide i osećaju, znaju da nisu u ovoj igri i žive mimo mejnstrima, neki bi to rekli društvenog diskursa. Doduše, treba reći i da sva ponašanja ljudi na vlasti nisu određena psihologijom (ličnom) već i drugim odnosima, tj. interesima, a koji se procenjuju kao bitni za sebe ili svoje bližnje, pa i interesne grupe.

U tu kategoriju bi već mogao da se svrsta spektar izliva besa povezan sa radnim navikama naroda. Iako postoji nekoliko modifikacija na tu temu, sve one uglavnom izgledaju ovako: Srpski narod je lenj. Stalno kuka i čeka. Da padne sa neba valjda nešto, ili šta? E pa nema više toga. Svi bi da budu filozofi, ljudi imaju i zanat, eto tržišta. Ima i deca da rade! Ili ovako: Turci iz Teklasa i DŽesura, Vahat bej, Kemer bej i pričamo o tome kada ko počinje da radi, oni su mi sami rekli kako je moguće da u vašoj zemlji u koje god mesto da odemo, ne samo Beograd u dvanaest sati, u jedan sat, u dva sata u toku radnog vremena, ispred prodavnice, ispred kafića sve je puno i svi ponešto piju, a malo ko radi. Ja sam mu rekao da veliki broj ljudi zaista radi. Oni su rekli da li vi znate, moj sin, Kemer bejov, moj unuk, a Kemer bejov sin ima sedam godina i on ide u fabriku, on ide svaki dan u fabriku da bi se naučio šta je to šta treba da radi u budućnosti...U Švajcarskoj deca odmalena rade, a ne ko ovi što pale balone, pevaju i protestuju. Lenštine koje ne rade ništa.

Dakle, imamo sledeće elemente: lenj narod, narod koji više voli intelektualne poslove od nadničenja i decu koju bi valjalo upregnuti. I uvek, baš uvek se takav nastup završava rečenicom: A vi cokćite koliko god hoćete, koliko god vam je volja, mada je nejasno da li je i to deo osmišljene strategije omalovažavanja ili uslovni refleks da se uvek i svima sruči na glavu nešto gadno. Pre ovo drugo imajući u vidu da je tu rečenicu izgovorio čak i prilikom maratonskog ekspozea, u trenutku kada je cela opozicija bila van skupštinske sale i kada sigurno nije postojao niko ko bi coktao. Međutim, takva formulacija predstavlja samo uvertiru da bi se došlo do suštine poruke: Ovo je stvar, da znate, ovo je stvar zbog čega smo mi neuspešni. To je stvar zbog čega ste videli na naslovnim stranama novina, govorim o tom coktanju oko radnog vremena i oko svega drugog, zamislite, bilo je produženo radno vreme. Pa šta ako je bilo produženo radno vreme? ... Baš me briga za zaštitnike, ne znam čega i kojih prava, ovoga ili onoga!

Pa, problem je što ti zaštitnici ovoga ili onoga, što je premijerov naziv za kontrolne organe, predstavljaju zakonske zastupnike plaćene od države da spreče predstavnike države u kršenju prava. Ova zemlja ipak poseduje neke zakone i dok su na snazi, postoji obaveza da ih svako poštuje, pa i lično Vučić, čak i ako sagradi više puteva od Tita. Jedan od njih je svakako Zakon o radu, drugi Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, a tu je i Ustav koji nije predvideo kategoriju baš me briga, ja sam premijer.

U sklopu svih tih frustrirajućih zakonskih ograničenja gotovo je nemoguće legalno sprovesti politiku koju je Vučić naumio da sprovede i po kojoj bi Srbi postali toliko jeftina, zamenljiva i potrošna radna snaga da bi za njom posegnuli čak i investitori iz zemalja koje bez ograničenja tlače sopstveni narod. Ukidanje takvih zakona bi, međutim, dovelo do rampe ka EU, čak i kada bi joj predao Kosovo sa crvenom mašnom. Jer, iako EU nije baš preosetljiva kada su u pitanju ljudska prava u Srbiji i čak je spremna da u svom izveštaju o napretku ispusti Savamalu, i dalje pomno kontroliše zakonske regulative. Zbog toga je Vučiću kao jedini manevarski prostor ostala mogućnost da se direktno poigra sa svešću naroda.

Ja prezirem lenčuge. Ja kada čujem da neko neće da radi i da mu je teško i da treba da mu platim kada pola sata duže ostane na poslu, ne znam šta bih mu uradio. Ja to ne razumem. Ja nisam naplatio nijedan prekovremeni sat, svaki dan mi je prekovremeni, sve mi je prekovremeno, šta to mene briga. To je moj život. Ja živim za to da radim. Joj, jednom mi je nešto mnogo teško palo što sam gledao u vašoj emisiji, a to je bilo oko rada. Kad god naši investitori to čuju, dođe im da pobegnu iz zemlje.

A investitori su čuli da radnici ne žele da nose pelene, da trpe mobing i da rade za Uskrs. Pritom su samo za to čuli, nisu imali zbog toga nikakve posledice niti ih je država ispitivala zašto joj ugnjetavaju građane, niti su radnici obustavili proizvodnju i stupili u štrajk. Dakle, lestvica se još više spušta i arsenal uvreda koje premijer izriče ima za cilj da ukine čak i pomisao da neko u ovoj zemlji sme da posegne za zakonima. Manje-više Vučić je to i direktno rekao suočen sa pitanjem da li će tražiti da se poštuju ljudska i radna prava njegovih građana. Borićemo se za to. Ali ako oni odu, hoćete li vi da se izborite za 3.600 da nađu posao ako oni napuste zemlju. Hoćete li da mi nađete neku fabriku ili neko drugi? Neće niko drugi da je nađe. Što se ne borite za moja prava? Radim i za Vaskrs i u nedelju. Hoćete da plačem zbog toga?

Nejasno je na koji način misli da bi njegovo plakanje ikom išta značilo, ali bi i te kako značilo kada bi naplatio svoje prekovremene sate i, ako neće taj novac, onda da ga donira u dobrotvorne svrhe. Valjda ipak postoji neko u ovoj zemlji ko nije bahati i lenji grebator i ko je zaslužio pomoć, a usput bi otišla i poruka da pravna država nije do kraja potopljena.