„Sekač“ bez oštrice

Sad kad je kredibilitet italijanskog premijera Matea Rencija na domaćem terenu umanjen, biće mu potrebna pomoć svih prijatelja koje može da okupi kako bi preskočio prepreku u vidu decembarskog referenduma o ustavnim promenama i tako izbegao verovatne političke potrese u zemlji. Potrebna mu je podrška ne samo njegove partije, inače duboko podeljene oko referenduma, već i italijanskih birača, koji su inače odavno izgubili svako poverenje u političare.

Referendum je postao lakmus test za Rencija i njegovu vladu, posebno zbog njegove nepromišljene najave da će podneti ostavku ako predložene reforme gornjeg doma parlamenta, Senata, ne dobiju podršku glasača. Ali veći problem za njega predstavlja to što se, kao neko ko je na mesto premijera došao bez izbora, nalazi na polovini mandata koji je 2014. započeo obećanjem da će doneti promene zemlji koja je takva obećanja već mnogo puta mogla da čuje. Dve godine kasnije, promena je značajno manje nego što se očekivalo, a Renci je počeo da podseća više na garanta političke stabilnosti nego na Sekača (it. Il Rottamatore) kako ga u Italiji zovu. Renci je u velikoj meri reterirao u odnosu na izvorno obećanje da će se povući; ali ako glasači odbace predlog reformi Senata, s njim će biti svršeno, a politička stabilnost u zemlji će najverovatnije biti narušena ako obećanje ne održi.

Renci je sposoban političar koji razume i dobro korespondira s instiktivnim porivima mnogih birača kad su u pitanju dve glavne stvari koje su im u glavi: stanje italijanske ekonomije i pitanje imigracije. Stoga zna i da opstanak njegove vlade i njegova sopstvena politička budućnost zavise od njihovog poverenja u njegovu sposobnost da te probleme reši. A garancije da će u tome uspeti nema.

Italijanska privreda je ovu godinu započela snažnim izvozom i pozitivnim rastom, ali je u međuvremenu izgubila zamah: prvi put od 2014, u drugom kvartalu ove godine zabeležen je nulti rast, pa se sada očekuje da na godišnjem nivou rast bruto društvenog proizvoda bude skromnih 0,8 odsto. To je daleko niže od onoga što je Italiji potrebno da bi nadoknadila kontrakciju nacionalne ekonomije od pet odsto u periodu od 2005. do 2015.

Jednostavno rečeno, ekonomska slabost Italije proističe iz njene nesposobnosti da živi s evrom. NJenoj privredi oduvek su bile potrebne radikalne reforme na strani potražnje, kao i reforme javne uprave, kako bi mogla da se nosi s ograničenjima koja nameće članstvo u evrozoni - kako onim fiskalnim, tako i monetarnim. Pa ipak, nijedna njena vlada, čak ni one predvođene Silvijom Berluskonijem, koje su imale komotnu većinu u parlamentu, nisu postigle ništa više od kozmetičkih reformi u pojedinim oblastima, poput penzionog sistema.

U odsustvu sistema mera koje bi joj omogućile da se prilagodi novim ekonomskim realnostima, realni rast italijanskog BDP-a (rast s ukalkulisanom inflacijom) u periodu 1999-2015. iznosio je u proseku samo 0,3 odsto. Tokom tog perioda realna vrednost zarada i nivo zaposlenosti pretrpeli su teške udarce - u južnoj Italiji nezaposleno je skoro 37 odsto mladih i 19 odsto ukupnog radno sposobnog stanovništva, dok je zemlju napustilo 1,5 miliona mladih, od čega samo 2014. njih 90.000. U međuvremenu, u zemlju je pristiglo pet miliona imigranata, koji sada čine 8,3 odsto ukupnog stanovništva (i to ne računajući neregistrovane imigrante).

Mnogi Italijani za ekonomske slabosti svoje zemlje krive iz Nemačke inicirano insistiranje na rigoroznoj fiskalnoj disciplini; dok opozicione partije poput desničarske Lige Sever i antiestablišment nastrojenog Pokreta Pet zvezda žele da Italija istupi iz evrozone, te sprovede denominaciju i devalvaciju nacionalne valute kako bi zemlja povratila konkurentnost. Pre samo 20 godina, Italijani su rado pristali da plate jednokratni porez kako bi fiskalni deficit zemlje bio usklađen s pravilima evrozone. Danas se procenjuje da 35-40 odsto Italijana želi izlazak iz evrozone.

Italijani su, međutim, razapeti između antipatije prema Evropskoj uniji, koja italijanskoj vladi nameće disciplinu, i nezadovoljstva i frustracija koje im stvara ista ta vlada, ne uspevajući da ponudi kredibilan plan reformi. Pošto u takvim okolnostima nema očiglednog negativca, italijanska verzija referenduma, poput onog o bregzitu u Velikoj Britaniji, nije verovatna. Prema jednoj avgustovskoj anketi, samo 28 odsto ispitanika podržavalo je izlazak iz EU; pre toga, u maju, broj Italijana koji su bili za više Evrope bio je jednak onome koji su tražili manje Evrope.

Referendum o ustavnim reformama ne može se ozbiljno porediti s junskim izglasavanjem bregzita. U Italiji je održavanje referenduma nešto što zahteva Ustav - ne rezultat političkih mahinacija (kao u britanskom slučaju, prim.) - a ovaj predstojeći ne tiče se članstva u EU, čak i ako biračima na umu budu EU ili evrozona. Pa ipak, referendum bi mogao da ima implikacije koje će se preliti i preko italijanskih granica. Politička nestabilnost koja će verovatno uslediti u slučaju da glasači odbace reforme Senata negativno bi se odrazila na italijansku privredu koja se i bez toga muči.

Strani investitori okrenuli su se Renciju verujući da on nudi pravi balans između dinamizma i stabilnosti potrebnih da bi se Italija izvukla iz obamrlosti. Tolerisali su njegov neumereni optimizam, čak i njegove greške (na primer, njegovo upravljanje bankarskom krizom u koju je Italija zapala). Oni se drže narativa da je Renci jedina osoba koja Italiju može da spase od same sebe; i verovatno su u pravu - barem za sada.