Drvo koje život znači

Možda se ta dva dana sa tri predstave baš i ne mogu zvati pozorišnim festivalom, ali se protekli vikend u Mećavniku na Mokroj Gori mirne duše mogao nazvati pozorišnim događajem. Još jednim ukrasom Mećavnika, kako kaže reditelj Emir Kusturica.

Događaj je bila činjenica da je subotu i nedelju 19. i 20. oktobra pohodilo i sedamdesetak mladih glumaca, studenata pozorišnih studija iz Beograda, Kosovske Mitrovice i Banjaluke, aktera jedne smislene igre i druženja koje je predstavljalo novo iskustvo za njih, ali i za publiku. Jer, bilo je dirljivo slušati koliko je bilo ljudi koji su došli iz okolnih mesta i saopštavali da su prvi put videli jednu pozorišnu predstavu. I koliko je mladih glumaca, studenata, bilo srećno što su se našli na Mećavniku u društvu proslavljenog reditelja Emira Kusturice, što im je jedan čas glume održao glumac Zoran Cvijanović, koliko su bili zadovoljni zbog činjenice da ih je na ovu feštu pozvao selektor, reditelj Milan Nešković.

Za ovaj festival pod sloganom Drvo koje život znači, selektor Nešković kaže da će mu ubuduće cilj biti da se mladi ljudi i već afirmisani autori okupe na jednom mestu i kroz razmenu ideja, mišljenja i iskustava, naprave poligon za sopstvenu, ali i budućnost kulture zemalja odakle dolaze:
Ovo je festival posvećen studentima. Svi ćemo biti u njihovoj službi. I mi koji ga pravimo, i učesnici večernjeg programa koji će pored predstava održavati svakodnevno radionice glume, dramaturgije, režije, scenografije... Svi polako postajemo svesni da je model subvencionisane kulture u našem društvu na izdisaju i da je potrebna što veća inkluzija privatnog sektora, stoga smo neizmerno zahvalni kompaniji NIS koja je nesebično odlučila da podrži ovaj festival koji tek započinje svoj život.

Pomoć koja je pristigla od Naftne industrije Srbije za održavanje ove smotre, nameće i pitanje da li je na delu sve manje učešće države u kreiranju kulture, kao što je i sve manja briga o kulturi. U obeležavanju 100 dana Vlade ovih dana, premijer, na primer, nijednom nije pomenuo reč kultura. Na pitanje da li sve ukazuje na to da država sve manje brine o kulturi, Emir Kusturica za NIN odgovara:

Ne, to je neodrživo i to će se u budućnosti sigurno menjati. Menjaće se taj neoliberalni koncept gde se sve pretvara u tržište i u kome tržište postaje personifikovano biće koje sve reguliše: od psihičkih procesa do porodičnih odnosa. Ako bi država trebalo da se odrekne kulture, to bi bila glupa, neutemeljena, rekao bih smrtonosna stvar.

Važno je da vozimo asfaltiranim putevima, važno je da skratimo put od Beograda do Mokre Gore, ali šta ćemo mi na tom putu ako nam glava bude prazna i šuplja, i ako katarza kroz koju moramo da prođemo ne bude kulturološka katarza nego katarza na pilulama ili narkomanska katarza? Onda ćemo se iscrpiti pre vremena, iscrpićemo se u nečemu što je apsolutno antikulturološko. Zato je moj gnev prema Holivudu neizmeran. Jer, Holivud je centralna tačka te idealističke ideje gde se ostvarivao ljudski san. On se danas pretvorio u jednu agresivnu mašinu koja prikazuje najpaganskije porive u čoveku. Isisava iz čoveka plemenitost i sve ono što bi trebalo kao plemenitost da gaji.



Emir Kusturica nije primljen u Srpsku akademiju nauka i umetnosti ne zato što su njegove dve Zlatne palme nedovoljne za taj status, već zato što po statutu ove kuće pod njenim krovom nema mesta predstavnicima takozvane reproduktivne umetnosti. Ipak, ovaj reditelj svetskog renomea nedavno je održao predavanje u SANU kao gost, što je za neke bio signal da to predstavlja svojevrsno otvaranje ove institucije prema njemu, odnosno umetnosti koju on predstavlja. Da li i on to tako doživljava, kako on vidi svoje eventualno mesto u najvišoj nacionalnoj ustanovi nauke i umetnosti?

Kusturica je za NIN objasnio: Ja sam podržavao svojevrsni konzervativizam SANU, odnosno ideju da predstavnici reproduktivnih umetnosti, kako to oni kažu, ne budu u njihovom sastavu. Mislim da je to na neki način dobro, jer mislim da naš narod lako prihvata sve moguće promene bazirane na nekadašnjem samoupravnom principu. Ili promene koje će pokazati da je on u akordu sa svetskim promenama. Kada sam ja u pitanju, ne mislim da i najmanji deo svog života provedem u tome, u čežnji da li će me negde neko primiti ili neće. Kad je o SANU reč, mislim da je njen odnos prema filmu potrošen i sada se vidi da film postaje upravo ono što su u Akademiji o njemu i povodom njega davno tvrdili. Film je bio umetnost čitavih 100 godina dok ga Akademija nije priznavala, a sada to više nije i kasno je danas tražiti mu mesto u SANU. Ja sebe nikada neću staviti ni u kakvu proceduru, niti bih pisao bilo kakvu aplikaciju, niti mi pada na pamet da ičim više nego što sam pokazao, stavim sebe u bilo koju proceduru kojom može neko posle toga da me ponizi. Moja veza sa Akademijom je ovim gostovanjem ostvarena na najbolji mogući način, a kada je reč o onima koji su u SANU, teško se može reći da je neko među njima bezvredan. To jeste vrednosni sistem od trenutka kada je ustanovljen, preko Tesle do danas, koji omogućava da se u SANU deponuje pamet jednog naroda.

Festival na Mećavniku je otvorila zabavna komedija, zajednička predstava Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i UK Vuk Stefanović Karadžić, Ukalupljivanje - Tragedija loptanja u Srba Strahinje Madžarevića u režiji Maksima Miloševića.
Fakultet umetnosti u Kosovskoj Mitrovici izveo je predstavu Play Strindberg Fridriha Direnmata u režiji Jovice Pavića, a samo nedelju dana posle beogradske premijere u Ateljeu 212, predstava Deca radosti Milene Marković u režiji Snežane Trišić odigrana je i na Mećavniku.

Ideja da ovaj festival bude pre svega okrenut mladima je potekla od Emira Kusturice koji smatra da se treba boriti za umetnost koju će promovisati mladi ljudi. Jer, njihov dobar i kvalitetan angažman već se pokazao na međunarodnom filmskom festivalu Kustendorf. Pokazalo se da su na seminarima, na radu koju je organizovan na Mećavniku, ti mladi umetnici učestvovali u procesu koji je bio neophodan da prikažu svoj angažman: Oni su tu našli u radu svoje ishodište, a nikako nisu sanjali o crvenom tepihu. Ja sam posle 62 godine života ostao na prvom filmu u strahu da ne znam ništa. I to me i danas drži, kaže Kusturica.

Ovaj reditelj i pisac otkriva i svoju nameru da za festival iduće godine spremi premijeru predstave koja će se izvesti na Mećavniku, a odmah posle toga bi se igrala u Ateljeu 212. Reč je o komadu koji piše i kao dramu i kao filmski scenario, a koji se zove Anselmo. To je varijacija teme o Anselmu i Lotariu, poznatoj iz Servantesovog Don Kihota, priča o dvojici prijatelja od kojih se jedan oženi, a drugi ostane sam. Ovaj koji se oženio iskušava svoju ženu tako što traži od prijatelja da bude sa njom...



Ideja je da ovaj pozorišni festival sledeće godine postane takmičarski, da traje četiri dana i da obuhvati studentske predstave i večernje kao deo revijalnog programa, nakon kojih bi etablirani umetnici držali radionice studentima. Takođe bi trebalo da bude internacionalan, da okupi što veći broj mladih ljudi, studenata iz celog regiona, da oni dobiju još jednu pozorišnu scenu i da se podstaknu da uče zanat tako što će raditi sa starijim kolegama. Sada je jasno da će se ubuduće na Mokroj Gori održavati po jedan festival tokom svakog godišnjeg doba. Filmski festival Kustendorf u zimu, na proleće je Sajam knjiga, u leto muzički Boljšoj festival, i najverovatnije u oktobru će biti smešten Jesenji pozorišni festival, čime se zaokružuje ciklus festivala koje organizuje Emir Kusturica. Svoj neprekinuti radni entuzijazam objašnjava nemilom činjenicom:

Izgubio sam svoju zemlju i onda sam tvrdoglavo odlučio da napravim sve ovo što sam napravio. A ideološko neslaganje se pretvorilo u takozvane krvave optužbe, koje ne stoje. I da one ne stoje vidi se u činjenici kako živim i šta radim. Tako da je sve ovo nastalo kao reakcija na gubitak zavičaja. I ovo je moj zavičaj.