Ptica selica pametna k'o pčelica

Foto Tanjug/Marko Karović

Sve je u redu s Majom Gojković. Baš kao i sa Skupštinom Srbije. I čemu sva ta galama oko malo naelektrisane atmosfere na sednici Administrativnog odbora, čemu drama oko toga što je predsednik ovog skupštinskog tela Aleksandar Martinović sam proglasio dnevni red i glasanje, ne dozvoljavajući opoziciji da dođe do reči? Šta je to što u sukobu Marjana Rističevića, koji je pre desetak dana razmenio uvrede, psovke, možda i pljuvačku s poslanicima Dosta je bilo, a što u parlamentu već nismo videli? Ono jeste da se sve desilo baš na Dan tolerancije, ali netrpeljivost je jedan od temeljnih postulata srpskog parlamentarizma. Nije novo ni to da aktuelni režim i njegovi predstavnici u Skupštini pokazuju da preziru sopstvene građane, iste one koji su ih i birali. Uostalom, zar onomad i Majin šef, Aleksandar Vučić, nije poručio da su oni koji su kritikovali odlikovane olimpijce ološ. A bogami dobar komad Srbije se uključio u tu polemiku, stajući na jednu ili drugu stranu. Premijer je, doduše, to uradio u zgradi vlade, ali institucija je institucija. Zato je sa Majom Gojković i Skupštinom Srbije sve u najboljem redu.

Novo je jedino to što je predsednica parlamenta, nepravedno sputana u kaznenoj politici, inače bi bilo drugačijih i ozbiljnijih reperkusija, mogla da izrekne samo višestruke opomene opoziciji. A to jamačno krnji njen autoritet. Čvrsto stojim iza svake svoje reči, odluke i kaznene mere koje sam izrekla, jer stvarno postoje granice u ponašanju svakog poslanika, a poslanička grupa DJB čini sve da obesmisli rad ovog parlamenta, poručila je ona.

E, to je već nešto. Valjda je smisleno bilo to kada je Majin nekadašnji partijski lider Vojislav Šešelj polio vodom Dragana Maršićanina, čupao kablove skupštinskih mikrofona ili kada ga je obezbeđenje iznosilo iz skupštinske sale. Možda u parlamentarna dostignuća spada i činjenica da je nekadašnji poslanik radikala, inače bivši bokser, Branislav Vakić nokautirao predstavnika SPO Mihajla Markovića, a sadašnji šef države Tomislav Nikolić 2008. zbog psovke čupao za kosu svog dojučerašnjeg partijskog kolegu Srboljuba Živanovića. Ostaće zapamćena leteća cipela Vjerice Radete i čaša vode kojom je Nataša Jovanović polila predsednicu parlamenta Natašu Mićić. Ali, to nas već vraća u daleku prošlost i dugi marš kroz institucije i raznorazne stranke u kojima je Maja, shodno potrebama, bitisala. A prva dama Skupštine, sigurno, kao i u skladu sa stranačkom politikom, nije neko ko bi se baktao s prošlošću ako već može svom reformatorskom snagom da zakorači u budućnost.

Može biti da su naprednjaci, postavljajući je na mesto predsednice parlamenta 2014, kao glavnu referencu uzeli njeno insajdersko poznavanje velikog broja partija. Ili je možda presudna bila njena sposobnost da preživi sve te mene i vrati se u okrilje nekadašnjih kamarada. A da je poštenja i pravde, Gojkovićeva bi danas bila makar prvi potpredsednik naprednjaka ili bi joj se priznalo da je kao radikalska avangarda, dok je bila gradonačelnica Novog Sada, znatno pre Vučića i Nikolića okrenula leđa Šešelju. Još 2006. bilo je jasno da su za Maju radikali pretežak politički bagaž i da to što je postala prvi Šešeljev čovek koji je pobedio na nekim važnijim izborima valja kapitalizovati. Isključenje iz partije 2008. ni površne posmatrače političke scene nije iznenadilo.

I upravo stolovanje Novim Sadom verovatno je najznačajniji deo njene političke karijere. Sa imidžom urbane lokalne devojke koja se loži na Vorholov pop-art i sluša pank i porodičnim bekgraundom dede ravnogorca koji je robijao zbog Draže i oca uglednog advokata od koga je nasledila kancelariju i razumevanje da su i najgori nevini dok se ne dokaže suprotno, dobila je izbore te 2004. godine. Mnogi nisu verovali, ali ja sam bila ubeđena da ću biti gradonačelnica Novog Sada. Ušla sam u zgradu, videla sliku Svetozara Miletića, najčuvenijeg gradonačelnika Novog Sada i pomislila: ovo je istorija, i ja sam sada deo istorije. Čudesno!, pričala je kasnije Gojkovićeva.

Obračun s kriminalom i korupcijom koji je najavljivala u kampanji opšte je mesto u agendi svake srpske vlasti, ali je nevolja za nju bilo to što je postala deo afere u sklapanju štetnog ugovora sa preduzećem ATP Vojvodina. Iako je utvrđeno da je posao sklopljen uz njen potpis, Gojkovićeva nikada nije polagala račune zbog ugovora o izmeštanju autobuske stanice kojim je, prema tvrdnjama Lige socijaldemokrata Vojvodine i Demokratske stranke, grad Novi Sad oštetila za više od tri miliona evra. Štaviše, mnogo kasnije, u leto 2013, kada je već postala deo SNS, samouvereno je u intervjuu upravo za NIN tvrdila da neće biti predmet Vučićeve borbe protiv korupcije.

A da Majine ambicije daleko nadilaze njenu tadašnju poziciju gradonačelnice postalo je jasno već nakon godinu dana na tom mestu. Kada dođe vreme, razmisliću da li da se ponovo kandidujem za gradonačelnika ili da idem dalje. Građani su pokazali da žele ženu za gradonačelnika, možda budu želeli i ženu za predsednika Srbije.

Ni nakon što su Nikolić i Vučić 2008. odvalili dobar komad Šešeljevih sledbenika osnivajući SNS, Maja, tvrdo uverena da su joj kapaciteti liderski, oktobra 2008. osniva Narodnu partiju. Valjda ju je u ovom uverenju osnažio rezultat lokalnih izbora iste godine kada je sa listom Grupa građana Maja Gojković osvojila sedam odborničkih mandata u Skupštini Novog Sada. Bila bih neozbiljan političar da sam se, posle isključenja iz SRS, ponovo vratila u jedno krilo te stranke. A moje isključenje neminovno bi moralo da dođe ponovo na dnevni red, jer nisu me se tada odrekli članovi, već kompletno rukovodstvo radikala zajedno sa Nikolićem. Moj put, počevši od 2004. kada sam postala gradonačelnik, do danas, kada sam na čelu Narodne partije, bio bi potpuno obesmišljen, govorila je u jesen 2008. Gojkovićeva za Večernje novosti. Umesto toga odlučila se za narodnjačku koaliciju sa Vojislavom Koštunicom i Velimirom Ilićem, da bi nedugo zatim ovaj laki flert zamenila vezom sa Mlađanom Dinkićem i URS-om, uverena da je u politici i ljubavi sve dozvoljeno. Jedna pogrešna procena i političko očijukanje sa Borisom Tadićem 2012. godine, kada je već bila pečena vlada Dačić-Vučić-Dinkić, koštala ju je nekoliko meseci vanparlamentarnog staža. Naprosto, bilo je nemoguće da Dinkić, koji je tolike partnere hvatao na spavanju, ne primeti ovu prevaru.

Možda Majina politička anticipacija i nije njen najjači adut, ali je njeno razumevanje da se dva puta ne gazi u tanjir iz koga i jede, svakako osobina odabranih. Zato je podrška novoj vlasti i utapanje Narodne partije u SNS došlo kao jedini razuman izbor, a njeno strpljenje 2014. nagrađeno je mestom predsednice Skupštine.

Ostaće zabeleženo da je u politiku kročila 1990. u Narodnoj radikalnoj stranci koja se kasnije pripojila Srpskoj radikalnoj stranci. U Šešeljevoj partiji obavljala je funkcije od sekretara do potpredsednice. Bila je i dugogodišnji poslanik u Skupštini SRJ, Skupštini Srbije i Crne Gore, Skupštini Vojvodine, a 1998. i ministarka bez portfelja u vladi Mirka Marjanovića.

Maja Gojković, uprkos svemu, nikada nije spadala u tipske političare. Između stranačkih akrobacija rado je govorila i o svom privatnom životu, lako razumevajući trend estradizacije politike. Prvog dečka imala sam u 19. godini i to je poznati novosadski glumac Rade Čupić. A posle fakulteta upoznala sam izvrsnog slikara Igora Vlaisavljevića. Bila je to velika ljubav. Definitivno sam slaba na muškarce umetnike, valjda zbog sklonosti ka baletu. Osam godina smo živeli zajedno, a od toga tri godine u formalnom braku. Ostaje, međutim, nejasno kako se umetnik uklapao u Majinu sliku idealnog muškarca. Moj idealni muškarac je Srbin. Mudar kao Sveti Sava, nadahnut i otmen kao despot Stefan Lazarević, spreman na žrtvu za srpstvo kao Miloš Obilić, hrabar kao kapetan Gavrilović. On ostaje na braniku svog naroda makar i potpuno sam, a protiv čitavog sveta. Spoljni izgled prepoznavanja su maskirna uniforma dobrovoljca, kokarda sa dvoglavim orlom i ocilima večne vatre srpske plemenitosti.

Koloritna kakva jeste, Maja i danas ume da uveseli javnost. Nakon što se pre godinu dana, tokom posete Iranu, pojavila u hidžabu i to njegovoj najradikalnijoj verziji, predsednica Skupštine je dobro nasmejala građane objašnjenjem da je ovakav autfit zapravo iznuđen činjenicom da se prtljag sa njenim stvarima zagubio na aerodromu.

Ono što, konačno, ostaje jedina konstanta Majine biografije je nepresušna ambicija. Mnogi su u njenoj izjavi da bi bila dobra ministarka, a Rasim LJajić ili Ivica Dačić dobri predsednici Skupštine, prepoznali njeno nezadovoljstvo pozicijom parlamentarnog brojača glasova. Nakon svega, mera beznađa Srbije mogla bi biti merena samo ambicijom Maje Gojković, a njena dezorijentisanost njenom savešću.