Subvencija za prezervative

Davno su – ima tome deset godina, u vreme kada su takozvani rijaliti šoui još bili u fazi ekspres lonca – trezveniji autori upozoravali da se sa realnošću nije igrati i da će se lakomisleno otvaranje svih Pandorinih kutija i ukidanje svih kriterijuma, sa TV ekrana izliti u okolni svet, što se vrlo brzo i dogodilo, i to ponajpre u zemljama poput Srbije, u kojima realnosti nikada nije dobro išlo i kojima je lestvica civilizacijskih obzira i kriterijuma oduvek bila nisko postavljena. Politički život u Srbiji – ako se to političkim uopšte može nazvati – poodavno je postao nalik na mešavinu „Farme“ i „Velikog brata“, a u pogledu razobručenosti često nadmašuje sve te programe za masovnu kretenizaciju. Nije li, konačno, politika bila ta koja je iz sitne računice podržavala rijalitije i nisu li neki političari – da pomenem Čanka, Marjana Rističevića i Šešelja – svaki, opet, iz svoje sitne računice i bili učesnici rijalitija. Čanak se – tako je to obrazložio – na taj potez odlučio s namerom da „dekonstruiše“ mašineriju iluzija, u čemu – uprkos nespornoj vrcavosti i duhovitosti uopšte nije uspeo – jer ma koliko neko bio namirisan toaletnim vodicama, čim zagazi u septičku jamu počne da miriše na jamin sadržaj. Rističević pak, pragmatičan kakvim ga je Bog sazdao, u rijaliti se upustio iz pragmatičnih razloga – besplatnog stana, hrane i pustih para (kojih nikad dosta), a Šešelj, Šešelj se na to odvažio jer je rijaliti šou njegovo prirodno stanište, idealna tribina za plasman njegovih ideja pred još idealnijom publikom. Ostatak političara nije uzimao aktivnog učešća u rijalitijima – iako je ogromnoj većini tamo mesto – a nisu ni imali potrebe jer je rijaliti odavno preplavio i načisto obesmislio realnost. Videlo se to lepo – između ostalih svakodnevnih primera, naravno – kada je pre neki dan Vlada Srbije na čelu sa premijerom odlučila da penzionerima dodeli/udeli jednokratnu pomoć u iznosu od 5.000 (i slovima pet hiljada RSD), što je opoziciji poslužilo kao povod za bagatelisanje i basnoslovnu sprdačinu i – uzgred – po ko zna koji put razotkrilo ovdašnji idiotski odnos prema novcu, posebno tuđem, a naročito prema navodno malim sumama tog novca. Pet hiljada dinara suštinski su male pare, dinar sam po sebi ne vredi ništa, ali sto miliona tih bezvrednih dinara vrlo su respektabilna suma koja se može namaći na samo dva načina – ili lopovlukom ili vođenjem računa o svakom naoko bezvrednom dinaru. Očigledno je da je u Srbiji prvi način popularniji, jer samo oni koji su na taj (ili sličan) način došli do lakog keša mogu bagatelisati pet hiljada dinara koji penzionerima izgledaju kao kuća, a siguran sam da nema tog majstora bagatelisanja koji bi – da mu počem padne s neba – odbio da uzme tih bednih pet hiljada. Ipak se pojavio jedan. Reč je o vojnom penzioneru koji je poštanskom uputnicom tih pet hiljada vratio vladi – poimence Vučiću – sa naznakom da milostinju ne prima i priloženim pedantnim obračunom koliko su mu prethodne mere vlade zakinule. Čovek je tu sasvim u pravu. U uljuđenim državama penzioni fond po pravilu ne podleže nikakvim merama štednje jer se tu radi o odavno zarađenim parama, koje se pametnim ulaganjima dodatno umnožavaju. Srpska nevolja je u tome što su raznorazne vlade Srbije novac koji su današnji penzioneri decenijama uredno odvajali od prihoda koristili u nenamenske svrhe, između ostalih i za plate u firmama koje ne proizvode ništa i u javnim preduzećima koja proizvode dugove. Ekonomska politika sečenja uveta da bi se zakrpila dupeta neminovno vodi do toga da se pre ili kasnije ostane i bez uveta i bez dupeta, a odatle je samo korak do gubitka obraza, obzira i svih kriterijuma. Da je tako pobrinuo se da pokaže Miloševićev Sinan neimar, inž. Mrkonjić – iz vladajuće koalicije, nota bene – koji je uknjiživši pet hiljada na račun izjavio da će rečenu sumu iskoristiti za kupovinu – da ne upotrebim narodsku reč – prezervativa. Cinik bi rekao da će neimaru, uzimajući njegove poodmakle godine u obzir, trebati najmanje dvadeset godina da prezervative iskoristi, što je iz osnova pogrešna računica, jer mu neće trebati ni dva minuta, štaviše, prezervativa će mu brzo nestati, jer onu rabotu za koju su prezervativi namenjeni Mrkonjić & Co već godinama u zdrav mozak rade milionima građana Srbije i još od njih očekuju da vrište od zadovoljstva.