Duh je spasen

U razočarenju povodom doping-skandala grčki zvaničnik je na primedbu američkih novinara, kako Grci stalno prave korak napred pa dva koraka nazad, govorio: “Imali smo mogućnost da svetu pokažemo novu Grčku”, ali savremeni svet je surov. Umesto da se čudi kako male zemlje kao Grčka mogu da uopšte organizuju Olimpijadu, svi se uhvate za “dvoje trkača i dizača tegova”.

Ako ćemo iskreno, ovaj čovek je u pravu! Atina se stvarno, i novčanikom i srcem, napregla da nam svima pokaže “novu Grčku”. To, nama koji nemamo druga iskustva za poređenje, pomalo liči i na one zaboravljene hladnoratovske napore kad je s obe strane “gvozdene zavese” ugled i čast zemlje organizatora (kao i sportista i sportskih ekipa, naravno) bio iznad planiranog profita i čistih računa. (Setite se, uostalom, “našeg Vučka” i “naše Olimpijade” u Sarajevu.) Verovatno je upravo taj “ljudski element” spasao Olimpijadu.

Jer, zaista je u pravu katolički velikodostojnik - ovih dana, logično, svi govore o efektima olimpijske magije - koji je na HRT rekao kako Igre za čiju se bezbednost potroši milijardu evra, gube smisao!

Nije prilika da se ovde raspravlja ko je i kako pretvaranjem velikih javnih okupljanja u grozničavo naglašeno pitanje bezbednosti doveo ovu večnu ljudsku potrebu do ruba opstanka (Bin Laden nije kriv!), ali posetilac Igara može posvedočiti da su zahvaljujući “grčkom nesavršenstvu” Igre sačuvale dušu. Spasene su kao - igre.

Grci jesu utrošili milijardu i po dolara u obezbeđivanje priredbe, ali to nije spaslo Igre. Igre su spasle desetine hiljada mladih naivnih volontera (oni čija je zarada samo iskustvo prisustva velikom događaju) u žutim majicama, sa akreditivima oko vrata, sa megafonima preko kojih se šalju polurazumljive poruke, sa osmesima koji vama koji pitate poručuju da ni pitani ne zna mnogo više ali ima dobru volju za koju ne traži 5 ili 50 evra. Tako se strah od Bin Ladena i drugih strašnih Bada savremenog globalnog sveta rasprši kao sapunica. Tako se oslobodite predstava koje nakupite iz novinskih i televizijskih izveštaja o desetinama hiljada mrkih naoružanih vojnika i neidentifikovanog broja tajnih agenata čiji su čelični pogledi stroži od skenera na aerodromima i onda kao čovek, navijački očajni, gledate kako gube vaši košarkaši ili se kao dete divite magiji arhitekture olimpijskog stadiona.

Sve što su Grci izgradili za ove Igre deluje nestvarno i opčinjavajuće. Izgleda kao da je neki Veliki cirkus došao da pokaže sva čuda sveta i kao da će se u jedno predvečerje spektakl popakovati i otići. Taj jedinstveni doživljaj ostaje samo posetiocima, a grčki narod i država će se suočiti s onim što je Petros Doukas, zamenik ministra finansija, potvrdio da su troškovi sa planirane 4,6 milijrde evra dostigli sedam milijardi i da će grčki budetski deficit od četiri odsto nacionalnog proizvoda biti jedan od najviših u Evropi, i da se među onima koji znaju kakav su problem troškovi bez realnog pokrića, već razmišlja o prodaji ili izdavanju olimpijskih objekata.

Nema tog policajca kome dok briše znoj s potiljka pod vrelinom mediteranskog sunca u avgustu neće popustiti pažnja i pored koga neki reporter i “skrivena kamera”, namereni da pokažu kako je obezbeđenje porozno, neće okolo postaviti “opasne pakete” koji bi mogli biti puni eksploziva. I zaista je bez svakog smisla ta organizacija koja će ispod Akropolja i tu na kamenju kojim su hodili Sokrat i učenici, od Igara koje su, ipak, bile zabava, napraviti koncentracioni logor u kome je sve sem dubinskih misli pod kontrolom. To je utisak iz Atine 2004. Igre imaju smisla samo ovako kako je ispalo da su ih Grci organizovali: kao praznik. Ako je praznik u savremenom svetu luksuz koji dovodi u pitanje sam smisao priredbe, onda bi Olimpijadi - koja se za duže od veka našetala po svetu - bilo najbolje da zauvek ostane kod kuće.