Politiku ne možeš da pratiš bez bensedina

Foto Dalibor Danilović

Kada sam prošle nedelje davala rečenicu za najavu ovog intervjua, još nisam imala nikakvu predstavu o čemu ćemo sve razgovarati. Ali sam znala da ćemo se smejati, iako je i tog dana, kao i prethodnih izgledalo da nemamo čemu. Prvo smo se smejali skoro bez reči jer nam je bilo lepo da se vidimo, pa onda karikaturi Duška Petričića iz prošlog broja NIN-a, jer nam je bilo lepo što smo je videli. Sad izlazim na prozor i čekam da čujem da li se smejete dok nas čitate.

Šta je smešno, Cvijo? Da li ti je još smešno?

Hvala Bogu, još uvek jeste. Ozbiljno si nadrljao kada ostaneš bez smeha i bez te pažnje svojih prijatelja da se sprdaju sa tobom i tvojim životom. Smeh je nekako u prirodi srpskog jezika, kada malo slušaš, vidiš da su čak i naši dijalekti geografski raspoređeni da se život lakše podnese. Poslovice, uzrečice, impostacija glasa, govor kroz nos, to su sve antistres postupci koji omogućavaju da preživiš na ovoj geografskoj širini, na ovoj adresi.

Kako si razumeo komentare na film Stado: auh, ovo je baš direktna kritika sadašnje vlasti?

LJudi misle da su usamljeni, misle da je ceo svet protiv njih, napadaju ih vestima, raspamećuju ih, uvaljuju u probleme, a onda u ta dva sata u bioskopu vide da i ovi oko njih imaju iste probleme, da isto misle kao i oni. To su obične ljudske teme - neko je dao obećanje da će nešto da uradi, ti si izvršio svoj deo tog dogovora, a onda se on pravi kao da si ti budala ako si mu verovao. To nije kritika samo ove vlasti. Uvaljena nam je ova demokratija, ušli smo u to kapitalističko društvo, evo nas sada usred čorbe koju je neko zakuvao pre 20-30 godina, a mi ne znamo ni gde smo, ni šta smo, ni kako da živimo, ni kako da sastavimo kraj sa krajem.

Kako je došlo dotle da se više ne kaže izborili smo se za demokratiju nego uvaljena nam je ova demokratija?

Kada vidiš šta se sve desilo po svetu, sa Libijom, Sirijom, ovim i onim prolećem, onda shvatiš da je demokratija u stvari korporativna koska, vrsta oblande, ambalaža za neko društveno uređenje gde ljudi misle da žive u demokratiji, a u stvari žive pod uticajem nekih tokova koje uopšte ne razumeju. Zato politikom i mogu da se bave moroni koji ne znaju ništa, koji ne umeju da sastave govor, kojima sve rade neki drugi ljudi.

Kako se onda desilo da su političari postali najveće zvezde?

Isto kao što je Paris Hilton postala zvezda, a nikada ništa nije uradila. Niti ona ima neki izuzetan talenat, niti je napravila neku ploču koju ljudi toliko vole, ili film koji je obeležio istoriju kinematografije i nečiju mladost, nije ništa od toga, ali je zato stalno prisutna u medijima! Redovno nas obaveštavaju gde je bila, šta je jela, ali nikada o tome šta je mislila. Isto je sa političarima. Slučajno sam se dokopao intervjua Umberta Eka u kome priča kako se Berluskoni i Sarkozi na bestidan način hvale time što ne čitaju ništa, odjednom sam shvatio da u stvari živimo u Italiji, da živimo isti život, istu muku kao Eko, ili kao bilo ko drugi zainteresovan za smisleni život bilo gde u svetu.

Sudeći prema broju citata najvećih pisaca koje naš premijer koristi u dnevnim obraćanjima, ovde Eko, da je živ, takve muke ne bi imao? Zar nisi primetio tu promenu?

NJegova načitanost se čuje, ali se ne vidi. Ova vlast u Srbiji će biti zapamćena po tome što je definitivno prekinula svaki kontakt sa narodom i životom. Politika se potpuno odrodila od ljudi, ne samo kod nas, nego u celom svetu, u tom smislu Srbija je jako progresivna i moderna zemlja.

Da li se sećaš da smo nekad mislili da je progres i približavanje normalnom svetu da nam bude dosadno ?

U tom smislu mi se čini da život nikom ne može biti uzbudljiviji nego nama. Pre par godina sam išao na jednu međunarodnu radionicu gde su instruktori ponudili kao temu za razmišljanje - Neizvesnost. Pošto je većina učesnika stigla iz uređenih zemalja, izgubili smo dva sata u njihovom traženju da im instruktori objasne šta je to neizvesnost, nisu mogli da se sete primera. Da li možeš da zamisliš kakva sam ja zvezda bio tamo kada sam počeo da im pričam kako mi ovde živimo!? Vodili su me na večere dva dana samo da im pričam!



Kako si im objasnio?

Ustaneš ujutru, sedneš da piješ kafu, a poštar ti donese plavu kovertu,... ne treba ti veći pakao - onda npr. pročitaš da treba da platiš porez na lokal koji nemaš! Tog trenutka tvoj život počinje da ide potpuno neplaniranim tokovima. Srbija je jedina država u kojoj si obavezan da dokazuješ da nešto nemaš! Obično dokazuješ da nešto imaš, a u Srbiji moraš da dokažeš da nešto nemaš i što je najvažnije dobićeš potvrdu da nešto nemaš! Eto tako.

Da li si dobio odgovor kako se živi sa neizvesnošću bez lekova?

Disciplina i kondicija. A to su mnogo kompleksniji izrazi nego što ih mi doživljavamo. Mi disciplinu doživljavamo kao - O.K., sutra prestajem da pušim! Ne, disciplina podrazumeva mnogo kompleksniji proces u kome čovek pokušava da bude osvešćen, da bude prisutan, da bude sada i ovde i da prihvata sve to što mu život donosi. S jedne strane spreman da se nosi sa tim, s druge strane zahvalan - jer ako je čovek prisutan i ako je sada i ovde, onda je neko osnovno osećanje ipak zahvalnost što je živ.

Zar nisu lekovi izmišljeni da te poštede pune slike o tome gde si i na šta sada i ovde liči?

To je rešenje koje ti se nudi, ovde se troše mesečno tri kutije bensedina po glavi stanovnika. Nekad su ljudi samo pili, pa kad vidiš da je neko pijan, ne zapodevaš s njim kapitalne teme, sačekaš da se otrezni pa sutra rešavaš stvari. Danas ne znaš na čemu je tvoj sagovornik na poslovnom sastanku i zašto se ne sastavlja s mozgom. Naiđeš na čoveka u saobraćaju koji je neverovatno cool, počne da koči i baš neće da prođe kroz raskrsnicu na zeleno! Tek predveče kada ti se vrati ta slika, pomisliš: Pa, O.K., verovatno je dodao četvrtinu bensedina i super mu je, zeleno, podsetilo ga na rodni kraj, valjda priroda,... Ali, pravi odgovor na pitanje kako se preživljava neizvesnost bez lekova je kreativnost, to se ne odnosi samo na umetnike, nego na svako ljudsko biće koje hoda ovom zemljom. Mašta je najpotrebnija da odbraniš samog sebe, neku ideju o sebi, o svom životu, o svemu zajedno.

Kolika je kondicija potrebna da provedeš život maštajući da je ovo život? Da li se plašiš takvog bilansa?

Dejvid Bouvi je pred smrt rekao: stvarno nije fer da na kraju, posle svega što smo preživeli, umrem. I meni je to dirljivo stvarno nije fer. Pre godinu i po dana sam imao nesavladivu potrebu da napravim svoju majicu na kojoj bi pisalo- Mene su svi jebali. Čini mi se da bi mogla da bude dobra biznis ideja, jer mislim da bi tu majicu nosili milioni Srba. Možda bi taj biznis trebalo da patentiram na vreme.

Šta ti se čini kao najveći šamar koji si dobio?

Ne znam da li sam u stanju da to objasnim, ali, ne možeš biti iznenađen kada ti se desi neko zlo u životu, a čitao si Dikensa na vreme. Ako si pročitao Olivera Tvista, ili Dejvida Koperfilda, ne možeš biti iznenađen kad vidiš kakvo je stanje u pravosuđu u Srbiji, jer si to već odavno pročitao. Izađeš na sud, a sudi ti sudija koja ima 6,2 prosek ocena na Pravnom fakultetu! Kao lojalan građanin projektuješ ogromno poštovanje prema instituciji sudije i ponašaš se fer bez obzira što si po tvom utisku oštećen, umesto da je pitaš: Pa, kako 6,2!? Zar nisi imala likovno, fizičko, muzičko, da taj prosek malo digneš, nekako!? I, `ajde da te pitam nešto - pa, kada vodiš svoje dete kod lekara, je l` ga vodiš kod lekara koji je imao prosek 6, ili pitaš ko je najbolji? Odakle ti to samopouzdanje da poveruješ da možeš da odlučuješ o mom životu!? Ipak joj ništa od toga ne kažeš, jer se usred osećanja da si baš ti najtragičnija pojava u ovoj državi, u ovoj civilizaciji, na ovom svetu i u ovom vremenu, setiš da je bolje da uzmeš ispočetka da čitaš tog Olivera Tvista koji je već bio u takvoj sudnici, kod takvog sudije.

Za nekoliko meseci ćeš uzeti prvu klasu glumaca na Visokoj školi dramskih umetnosti u Višegradu - u Andrićgradu. Da li se plašiš takve odgovornosti ?

Znaš kako, ja sam ranije živeo u strahu pred odgovornošću da nekoga upućujem da se bavi glumom, ali sada u nekoj auri te škole i tog grada koji je podigao Profesor, nema potrebe da kažem Kusturica, čini mi se da su stvari potpuno drugačije. Ja stvarno Andrićgrad doživljavam kao kraj srpskog prokletstva. Podizanjem Andrićgrada završena je priča koja je počela od Mehmed-paše Sokolovića, koji je posle neplaniranog odlaska u Tursku, iz želje da učini neki gest zahvalnosti prema svom rodnom kraju napravio taj most, a čija je lepota pokrenula Ivu Andrića da napiše knjigu koja ga je uznela do Nobelove nagrade.

Da li te iznenađuje broj ljudi koji Andrićgrad vide sasvim drugim očima i doživljavaju ga kao provokaciju za nastavak nedovršenih priča ?

Te reakcije su mene asocirale na jednu priču koja je, ovo podvlačim naučno dokazana. Kada se Kolumbo iskrcao na Karibima, Indijanci koji su dočekali njegove mornare, nisu videli brodove! Zato što u njihovoj kulturnoj matrici, u matrici njihove percepcije, nije postojala ideja o brodovima. Onda je njihov šaman sedeo mesec dana na obali i zurio u vodu dok mu se nisu ukazali ti brodovi. Kad ih je on prepoznao, onda je naučio i druge Indijance da vide brodove! Tako da kada vidim ljude koji uđu u Andrićgrad i blenu i zure u sve to zajedno i ne vide Andrićgrad, nego vide sve drugo, sva đubrišta koja su pokupili tokom života, sopstveni odraz u tome šta bi oni i kako bi oni, kada čujem te rasprave a što nije ono, nego ovo, šta mu je ovo trebalo- onda me to svaki put podseti na te nesretne Indijance. Moj odgovor njima je - Indijanci ne vide.

Od svojih budućih studenata tražiš da ti kažu šta žele da igraju kad postanu glumci, šta si ti želeo ?

Celog života sam želeo da igram Magbeta. To uznesenje koje čovek doživljava je kritična tačka svakog života, mi smo ovde žrtve potpuno neopravdanog uznesenja, ljudi su se uzneli do nekih lidera, do nekih vođa, njihovo samoupouzdanje je sa jedne strane spektakularno, a sa druge strane ni na čemu zasnovano. U najboljem slučaju je zasnovano na tome što su se slikali sa Obamom i opalili ga po ramenu iz fazona Gde si, Ramo!?. Šekspir je sve to apsolvirao još u ono vreme i to je neka priča koja me opčinjava.



Da li bi voleo da svojim studentima ispuniš duše za sva vremena, na način na koji je tvoju, po svoj prilici, ispunio tvoj profesor Minja Dedić?

Hvala ti što to primećuješ, iskreno bih to voleo. U tom smislu imam ozbiljne planove. Moji studenti će morati, na primer, da obiđu kanjon reke Uvac, kanjon reke Drine i kanjon Tare. Mislim da taj pedagoški proces mora da se odvija na dva nivoa, jedan nivo moraju da budu praktični zadaci, a drugi deo tog procesa je sklop nekih radnji koje moraju da sprovode i ako sada ne razumeju zbog čega to rade. Voleo bih da im pomognem da na jedan plemenit način podignu sopstveni ego na nivo jedinstvenosti i neponovljivosti i da ga polože u neki prirodan ambijent, na adresu na koju će uvek moći da stignu kad se budu suočavali sa neizvesnostima raznih vrsta. Ovo nisam izmislio ja nego Dikens David Koperfild se u trenutku kada mu umire žena i u trenutku kada još nije osvestio ko je ljubav njegovog života, priseća da je njegov život bio uvek neodvojivo vezan za prirodu i onda odlučuje da provede šest meseci u Alpima, tek šetajući po brdima on u potpunosti sređuje svoj život i što bi rekao Minja, proizvodi sebe u ozbiljnog umetnika i prepoznaje ljubav svog života. to je sve Dikens napisao.

Na kraju da te vratim u grad, da li su te zvali da potpišeš Apel za Sašu Jankovića?

Ima ona anegdota kada je Zoran Radmilović dobio Oktobarsku nagradu (možda nema veze s tvojim pitanjem, a možda i ima), u bifeu Ateljea 212 je krenulo veselje, a tu je sedeo Bata Stojković koga je to pomalo nerviralo... glumci Ateljea su krenuli da provociraju Batu, kad će on da dobije tu nagradu, kako već nije, zašto je Zoran dobio pre njega,... kada je Zoran osetio da je to prešlo granicu, prekinuo ih je i rekao Bati: Pa, nisi bio kod kuće, dolazili ljudi, tražili te, nije te bilo, onda oni dali meni. Tako da ja izgleda nisam bio kod kuće, u stvari, da budem iskren i nemam kuću (smeh). Što možda nije loše.

Da imaš kuću i da si bio kod kuće da li bi potpisao?

Možda. Ne želim da izbegnem odgovor na tvoje pitanje - jedinu šansu vidim u tom nekom stalnom menjaju stvari. Zato je Saša Janković O.K., zato što je nov, zato što se nadamo da je drugačiji, zato što moramo da sačuvamo dobru veru, bez obzira na to koliko su nas razočarali ovi pre kojima smo davali bezrezervnu podršku. Ne može se živeti bez dobre vere.

Sva je prilika da će biti svih izbora ispočetka, da li tebi to uliva ikakvu dobru veru da može nešto da se promeni?

Ja tu delim dva neka potpuno suprotstavljena osećanja. Sa jedne strane mislim da su u ovoj zemlji izbori potpuno privatizovani na jednoj banalnoj činjenici da je Milošević upravljao ovom zemljom sa 14.000 administrativaca, a da je ovde sada u pitanju više od pola miliona ljudi! I ne mogu izbori da budu isti za mene i za nekoga ko je državni službenik, on glasa za sebe i za svoje radno mesto a ja glasam za svoju decu i za bolji život, da svim ljudima bude bolje. Te dve pretpostavke više nisu iste, tako da su izbori postali najprivatnija stvar državnih administrativaca. Druga stvar koja me zbunjuje je što putujem mnogo po Srbiji i nekako nemam utisak da ima 7,5 miliona Srba. Kada se svede neka realna računica, tih pola miliona državnih službenika je dovoljna sila da opredeli ishod izbora, što znači da 10 odsto odlučuje o budućnosti svih nas! To prosto ne bi smelo da bude tako i to nisu istinski izbori. A ima još jedna stvar: kada odem na moje biračko mesto, prvo kažem onom što drži onaj sprej: Nemoj da me prskaš s tim, imam neki ekcem, posle čačkam nos, pa svi vide da sam bio na izborima. On mi odmah kaže: Molim vas, gospodine, ali to MORA. Kad ga pitam čime me to prska, on me gleda kao idiota: Otkud ja znam koji kurac, čime te prskam, moram da te prskam jer si ti potencijalni lopov koji će sada da ide i da glasa još negde, pa će da pobedi taj tvoj, a neće ovaj moj. To doživljavam kao neko nepodnošljivo poniženje, voleo bih makar da znam čime me prskaju kad već pretpostavljaju da sam ja baš taj lopov koji će da zajebe izbore. Vidiš kako odmah počnem da psujem čim pričam o tome. E to je sintaksa tog srpskog jezika o kojoj smo pričali na početku, ona odmah počne da radi antistres. Tako da eto, to je otprilike ta situacija.