Mesto susreta prirodnih i kulturno-istorijskih dragocenosti

Nemoguće je nabrojati sve zanimljivosti Nacionalnog parka Tara Pančićeva omorika, nežne tepih livade, najveće stanište medveda u Srbiji samo su neke od brojnih specifičnosti ovog područja ali ipak najvažnija od njih svakako je činjenica da šume na Tari spadaju među najočuvanije, najkvalitetnije i najproduktivnije u Evropi i svetu. Takođe, Tara ima i značajne kulturno-istorijske spomenike, od kojih su najpoznatije nekropole sa stećcima uvrštene na listu Uneska i manastir Rača, zadužbina kralja Dragutina iz 13. veka, gde je za vreme Drugog svetskog rata čuvano Miroslavljevo jevanđelje, najstariji pisani spomenik srpskog naroda. S obzirom na sve to, Javno preduzeće Nacionalni park Tara ima specifičan i nemerljivo odgovoran zadatak da sačuva veze prirodnih i duhovnih vrednosti, materijalnih i prirodnih bogatstava, prošlosti i budućnosti, i da prirodne resurse sačuva od mogućih interesa profita, kaže v. d. direktora preduzeća dipl. inženjer šumarstva Dragić Karaklić. On podseća da JP Nacionalni park Tara, iako zvanično osnovano pre 35 godina, nastavlja 121 godinu dugu tradiciju organizovane i naučno utemeljene brige o prirodnim dragocenostima bogatih šuma Tare:

U Bajinoj Bašti je 1895. godine počela sa radom jedna od prvih pet okružnih šumskih uprava u Srbiji, tako da je od te godine ova varošica, osim učitelja i popa koji su bili predstavnici elite svakog većeg naselja, imala i inženjera šumarstva. Pošto su studirali u Gracu, Beču i Pešti, posle četvorogodišnjeg boravka u tako naprednim sredinama, po povratku u ovo tada besputno područje oskudno u svemu osim u šumama i vodama, okružni šumari su imali i izuzetno važnu prosvetiteljsku ulogu mislim da i u tom smislu Nacionalni park Tara nastavlja i prosvetiteljsku tradiciju kroz jačanje svesti o važnosti pametnog gazdovanja prirodnim resursima i očuvanja nacionalnog identiteta kroz vrednovanje kulturno-istorijske tradicije Srbije, kaže Dragić Karaklić.

Koje su specifičnosti Nacionalnog parka Tara u odnosu na ostale u Srbiji i Evropi?

Osamdeset odsto teritorije Parka je pod šumama, a od toga su više od polovine najkvalitetnije prebirne sastojne šume jele, smrče i bukve, što je i bio osnovni kriterijum za proglašenje Nacionalnog parka Tara. U okviru Parka teritorija je podeljena na prvi, drugi i treći stepen zaštite. Prvi stepen predstavlja potpunu konzervaciju prirode, gde su zabranjene sve aktivnosti, osim onih sa posebnom dozvolom Zavoda za zaštitu prirode. U područjima drugog stepena zaštite moguće su određene aktivnosti, dok su na teritorijama pod trećim stepenom zaštite dozvoljene sve aktivnosti, pa i gradnja, pri čemu je procedura veoma bitna i pravila se strogo poštuju za gradnju je neophodno najpre naše mišljenje i mišljenje Zavoda za zaštitu prirode, pa tek onda Ministarstva građevine.

Na koji način se finansiraju aktivnosti Nacionalnog parka? Jedna od čestih primedaba koja se mogla čuti jeste da se na Tari vrši prevelika seča šuma?

Nacionalni park Tara jeste javno preduzeće, ali 80 odsto finansijskih sredstava obezbeđuje iz sopstvenih izvora, dok se ostalih 20 odsto obezbeđuje od naknada i namenskih subvencija resornog ministarstva, isključivo po određenim projektima. Istina je da se često postavlja pitanje seče i zato je neophodno precizirati da je ovde reč o uređivanju šuma i da smo do sada postigli izuzetno dobre rezultate u tom pogledu. Glavni kvalitet Tare su mešovite prebirne šume jele, smrče i bukve, što znači da se na svakom takvom prostoru nalaze stabla od mladih, starih godinu dana, pa sve do zrelih stabala. Da bi se takva struktura održavala, šuma se mora seći, ali svaka teritorija se obilazi na deset godina, prate se određeni taksativni elementi strukture svake šume i uređivanjem se ta struktura održava. Od šezdesetih godina, nakon svakog desetogodišnjeg perioda monitoringa, šume Tare su sve kvalitetnije i po normativima kvaliteta, Tara je sada blizu idealnih vrednosti. Uređivanje šuma znači da svake desete godine na određenoj teritoriji naši ljudi premere svako stablo. Na osnovu podataka se ocenjuje stanje šume i prirast i uvek se seče manje stabala nego što priraste. Ako bi se šuma prepustila prirodi, ne može se ni pretpostaviti šta bi sa njom bilo za stotinak godina. Postoje teritorije prvog stepena zaštite, u kojima sve i jeste prepušteno prirodi, ali nema potrebe da cela Tara bude u tom režimu. Uređivanje šuma poboljšava njihov kvalitet. Nacionalni park Tara, inače, ne upravlja samo šumama na svom području, već i svim šumama teritorije Bajine Bašte koje pripadaju državi, a vršimo kontrolu čak i nad privatnim šumama. Finansijski dobro poslujemo, ali upravo zbog velikog obima posla nedostaje nam 30 proizvodnih radnika (po sistematizaciji bi trebalo da imamo 206 zaposlenih), jer imamo svoju proizvodnju, zaposlene i potrebnu mehanizaciju. Kontrolišemo oko 40 procenata eksploatacije i privatni sektor u tom smislu ne može da nas uslovljava.

Nacionalni park sada se nalazi na kraju šestog uređajnog perioda, ulazi se u sedmi i pokazatelji rada tokom prethodnih skoro sedam decenija su odlični. Prebirni sistem gazdovanja je veoma komplikovan, daleko komplikovaniji od recimo gazdovanja šumama topole, koje se zasade, u određenim periodima prorede, nakon dvadesetak godina poseku i zasade nove. To je praktično poljoprivredni pogled na šume, dok se mi bavimo održavanjem i poboljšavanjem kvaliteta prirodne mešovite šume. Prebirni sistem gazdovanja diktiraju vrste drveta u šumi i ne može se sprovoditi u bilo kojim šumama, a takvih šuma poput ovih na Tari u Srbiji nema mnogo.

Svedoci smo velikih klimatskih promena koje ugrožavaju šumske zajednice širom sveta. Da li su šume Tare izuzetak u tom pogledu?

Nisu, mada je stanje šuma na Tari daleko od alarmantnog i znatno je bolje nego u većini evropskih zemljama. Na Tari je registrovano oko 40 šumskih zajednica, 19 livadskih zajednica, oko 1.150 biljnih vrsta, što je trećina flore Srbije, 76 je endemskih i reliktnih vrsta, a oko 170 biljnih vrsta je strogo zaštićeno. Na teritoriji Parka živi određeni broj ugroženih vrsta i veliki napori se ulažu da bi se sprečilo smanjenje njihovog broja. Osnovni, gorući problem sa kojim se trenutno suočavamo je sušenje šuma, koje je od velike suše 2012. godine izraženije. Fiziološki najslabija stabla pogodovala su povećanju populacije potkornjaka, insekta koji normalno živi ispod kore drveta, a sada je postao jedan od ozbiljnijih faktora degradacije šuma. Od 2014. godine je u toku realizacija projekta Zelena Tara, uz stručnu pomoć Šumarskog fakulteta u Beogradu i finansijsku pomoć Kraljevine Norveške. U okviru tog projekta na Tari je postavljeno 1.200 feromonskih klopki koje privlače potkornjake i na taj način se insekti fizički uništavaju, bez hemijskih tretmana. Prve godine je uhvaćeno 33 miliona jedinki nekoliko vrsta potkornjaka, prošle godine oko 11 miliona, dok je ove uhvaćeno oko 8 miliona. Primera radi, stotinak insekata može za dvadesetak dana da uništi jedno stablo. Postoji trend smanjenja broja insekata i prvi rezultati su pozitivni. Vrste koje su bile obuhvaćene sušenjem su uglavnom smrča i jela, ali i Pančićeva omorika.

Iako je najpoznatiji po šumama, Nacionalni park Tara je poznat i po specifičnim životinjskim vrstama. Šta činite u cilju zaštite ugroženih vrsta životinja?

Taru nastanjuje 59 vrsta sisara, 140 vrsta ptica, po 12 vrsta reptila i vodozemaca, 17 vrsta riba. Poslednjih godina fokus zaštite je na očuvanju staništa i populacije medveda. Po nekim procenama u Srbiji trenutno ima oko 70 jedinki medveda, od kojih se oko 50 nalazi na Tari. Od 2006. godine, zajedno sa stručnjacima Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, pokrenuli smo projekat monitoringa populacija medveda uz pomoć čipa i ogrlica sa GPS odašiljačem, prati se kretanje medveda, mapiraju se staništa i koridori kretanja. Zaštita medveda je u Srbiji trajna, dok je u Bosni lovostajna, što predstavlja problem jer medvedi lako preplivaju Drinu i tada je njihova sudbina neizvesna. Akcije koje trenutno preduzimamo za zaštitu životinja rade se u saradnju sa WWF-om, Svetskim fondom za zaštitu prirode. Pored medveda, aktuelan je monitoring populacije retkih ptica, kao što su dugorepa sova, mala sova i druge.

Koje su aktuelne aktivnosti na afirmaciji turističkih potencijala Tare?

Od 2014. godine smo realizovali projekat pod nazivom Tara za sve, u okviru kojeg je na Mitrovcu uređena prva staza u Srbiji prilagođena osobama sa invaliditetom nazvana Sovina šumska učionica. U okviru projekta je uređena i biciklistička staza dužine 42 kilometra. Vredi istaći i promotivnu eko-kampanju realizovanu pod sloganom Tošiba ume da posadi šume, sa kojom smo se uključili u obeležavanje 150. godišnjice osnivanja ove kompanije. Naime, kada je osnovana Tošiba, davne 1875. godine, Josif Pančić je pronašao omoriku u Zaovinama. Mi smo sve to povezali i došli na ideju da na Tari objedinimo oba jubileja, tako da smo u sanaciju požarišta krenuli uz finansijsku pomoć ove kompanije. Upravo prvih 60 sadnica na brani Lazići prvo zasadili su predstavnici kompanije Tošiba u prisustvu japanskog ambasadora u Srbiji. U toku je i četvorogodišnji projekat Zaštićena područja za prirodu i ljude koji radimo sa WWF-om i koji obuhvata, između ostalog, monitoring medveda i razvoj turizma kroz posmatranje medveda, kao i edukaciju kroz povezivanje sa školama i uspostavljanje Saveta korisnika.

Osamdeset odsto svih turističkih kapaciteta i potencijala Bajine Bašte je na Tari. Za razliku od ostalih planina u Srbiji koje su urbanizovane, Tara je prava planina, šuma, divljina, veoma bogato i kompleksno područje, sa velikim brojem atrakcija. Nacionalni park pravi bazičnu infrastrukturu za turizam, uređujemo planinarske staze, pešačke staze, pravimo centre za posetioce, edukativne staze... Od 2006. godine je u okviru Nacionalnog parka Tara organizujemo Kamp mladih čuvara prirode, kroz koji je prošlo oko 700 dece. To su samo neke aktivnosti, sve je nemoguće pobrojati.

Utisak posetilaca je da je tek poslednjih godina JP Nacionalni park ozbiljnijim koracima krenuo u sveobuhvatniju akciju afirmacije Tare u međunarodnim razmerama?

Istina je da su od 2006. do 2016. godine odrađeni projekti o kojima se do tada nije ni razmišljalo. Na primer, do tada su istraživanja šuma na Tari bila opsežna i na tu temu objavljena je obimna naučna literatura, ali kulturno-istorijsko nasleđe je bilo samo evidentirano. Od 2006. godine ovde su počela i arheološka istraživanja u saradnji sa katedrom za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Otkriveni su temelji i fragmenti dve ranovizantijske crkve datovane od 4. do 6. veka, čime je potvrđen dug kontinuitet civilizacije na ovom području. Takođe, na lokalitetu Orašac otkriveni su ostaci ranovizantijske bazilike iz 5. veka. Ove godine su veliku pažnju svetske javnosti privukle srednjovekovne nekropole sa stećcima koje su uvrštene u svetsku listu Uneska. Od ukupno tri nekropole sa stećcima iz Srbije, koje su ušle na listu Uneska, dve su locirane na području Nacionalnog parka Tara, u Perućcu i Rastištu.

U prethodne tri godine smo u saradnji sa Etnografskim muzejom realizovali projekat etnografskih istraživanja na širem području NP Tara. S obzirom na to da je prosečna starost stanovnika Tare preko 65 godina, bilo je krajnje vreme da se narodna tradicija ovog kraja zabeleži i sačuva od zaborava. Istraživanje nam je dalo i smernice o daljem mogućem razvoju područja recimo, ako bismo planirali da razvijamo seoski turizam, bila bi to nemoguća misija ukoliko se zadrži trend starenja planinskih sela. U kontekstu saradnje sa drugim institucijama, a sa ciljem promocije vrednosti Nacionalnog parka Tara, pomenuo bih još i projekat kreiranja našeg vizuelnog identiteta kroz saradnju sa Fakultetom primenjenih umetnosti iz Beograda. Najbolji studenti FPU su u julu ove godine na Tari imali radionicu, a rezultati njihovog rada biće ugrađeni u naš promotivni materijal. Afirmaciju NP Tara na međunarodnom planu trenutno ostvarujemo kroz izuzetno uspešnu saradnju sa renomiranim mađarskim fotografima i Foto-savezom Srbije. Sa majstorom fotografije Belom Sabom iz Đera sarađujemo odavno, a od 2012. godine uz njegovu pomoć i podršku Turističke organizacije Srbije i Zavoda za zaštitu prirode pokrenuli smo manifestaciju Foto-safari Tara, koja se realizuje u kontinuitetu. Danas imamo fototeku sa nekoliko hiljada vrhunskih fotografija sa našeg područja, a do sada smo imali i veoma zapažene foto-izložbe u gradovima Mađarske i Rumunije. Prošle godine smo učestvovali i u zvaničnom programu Mesec srpske kulture u Mađarskoj, koji organizuje Kulturni i dokumentacioni centar Srba u Budimpešti, a predstavili smo se izložbom radova sa Foto-safarija Tara 2014. Najzad, sve ono što je poslednjih 10 godina urađeno na infrastrukturi, a što vide i posetioci iz čitavog sveta, približilo je Nacionalni park Tara svetskim normama i doprinelo da se područje kakvo je Tara na pravi način vrednuje u svetu. Jer, nijedna priča u vezi sa očuvanjem prirodnih i kulturnih dragocenosti više nije lokalna, već je globalna, i u tom pogledu priča o Nacionalnom parku Tara nije izuzetak.