Opasno je ignorisati interese Rusije

Odnose između Rusije i Zapada karakteriše visok stepen zategnutosti i veoma nizak nivo međusobnog poverenja. Oni se sa puno razloga mogu definisati kao stanje hladnog rata. Taj hladni rat se manifestuje u međusobnoj agresivnoj informativnoj politici, u uvođenju ekonomskih sankcija protiv Rusije, očiglednoj trci u naoružanju. Uzajamni odnosi se grade na principima igre sa nultim zbirom - ono što je korisno za jednu stranu znači gubitak za drugu, i obrnuto. Pod ovim uslovima postizanje uzajamno korisnog kompromisa praktično je nemoguće, kaže u intervjuu za NIN Boris Šmeljev, direktor Centra za politička istraživanja Ruske akademije nauka i umetnosti.

Šmeljev naglašava da se novi hladni rat ne može porediti s onim vođenim između dve supersile - Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza - u čijem korenu je bio dijametralno suprotan ideološki i vrednosni pristup međunarodnom poretku. Sada je situacija sasvim drugačija. Ideološke i vrednosne razlike između Rusije i Zapada nisu velike. Naravno, one postoje, ali nisu principijelne. Zbog toga ovaj novi hladni rat ima drugačiju prirodu. U pitanju je nespremnost Zapada da posmatra Rusiju kao samostalni faktor u svetskoj politici, sa sopstvenim geopolitičkim interesima. Rusija nije zadovoljna mestom u međunarodnim ekonomskim i političkim odnosima koje joj dodeljuju Vašington i Brisel. Ona ne može da prihvati ulogu mlađeg partnera koji bespogovorno izvršava njihove direktive. Konfrontacija između Rusije i Zapada formalno je počela posle revolucije u februaru 2014. u Kijevu, kada su vlast osvojile prozapadne političke snage, proglasivši politiku konfrontacije sa Rusijom. Zatim je došlo do ponovnog ujedinjenja Krima sa Rusijom i do građanskog rata u jugoistočnoj Ukrajini. Zapad je ocenio i ocenjuje ove akcije kao ispoljavanje revanšizma i kršenje principa međunarodnog prava i počeo je da vodi agresivnu politiku obuzdavanja Rusije. Međutim, ako se osvrnemo na istoriju odnosa između Rusije i Zapada tokom prethodnih godina, videćemo rastući talas protivrečnosti među njima, koji je i doveo do sukoba u Ukrajini. Ova kriza ne može da se reši bez normalizacije odnosa između Moskve i Vašingtona, između Moskve i Brisela, niti bez uspostavljanja visokog nivoa poverenja između njih, ističe Šmeljev.

Ko je odgovoran za novi hladni rat?

Odgovornost za otpočinjanje novog hladnog rata, na prvom mestu, leži na SAD, Evropskoj uniji i evropskim zemljama. Oni su krenuli na put konfrontacije s Rusijom, ignorišući njene geopolitičke interese. Ne uzeti u obzir ovu okolnost veoma je opasno, jer je u ovom slučaju sukob različitih zemalja, a pre svih velikih sila, neizbežan.

Da li je za ovakvo stanje veća odgovornost Rusije zbog njene uloge u sukobu u Ukrajini ili NATO zbog raspoređivanja snaga duž granica Rusije?

Rusija nije zainteresovana za konflikte sa SAD, EU i NATO. Ona želi da sa njima sarađuje, trguje, realizuje investicije, da koristi njihovo iskustvo i mogućnosti za reformu ruske ekonomije, modernizaciju ruskog društva, državnog aparata. Međutim, ona ne prihvata pritisak koji se na nju vrši i spremna je da na njega adekvatno odgovori. Ona ima dovoljno mogućnosti da odgovori na sve izazove koje joj upućuje Zapad. Zbog toga Rusija jača svoje oružane snage, razvija nove sisteme naoružanja na svojim zapadnim granicama.

U Siriji, Rusija i NATO ponovo odmeravaju moć. SAD optužuju Rusiju za ratne zločine, dok Moskva odgovara da Vašington podržava terorističke grupe. Može li ova situacija izazvati oružani sukob i između Rusije i Zapada? Kako vidite budućnost Sirije i Bliskog istoka?

Građanski rat u Siriji ima i svoje međunarodne dimenzije. U njega su uvučene vodeće zemlje Bliskog i Srednjeg istoka, kao i velike sile. Rusija u sirijskoj krizi vodi politiku zasnovanu na poštovanju principa međunarodnog prava, fokusirajući se na podršku legitimnoj sirijskoj vladi na čelu sa Bašarom al Asadom. Moskva je veoma zainteresovana za likvidaciju u Siriji - i uopšte na Bliskom istoku - islamskih radikalnih struktura, posebno Islamske države. Zahvaljujući dejstvima Rusije Asadova pozicija u zemlji je ojačala, a terorističke organizacije trpe poraze. Zapad posmatra aktivnost Rusije u Siriji kao pretnju svojim geopolitičkim interesima u regionu i čini sve da oteža napore Moskve da normalizuje situaciju u ovoj zemlji. Faktički u sirijskom građanskom ratu dešava se indirektan sukob Rusije i Zapada. Shodno tome, bez pronalaženja ravnoteže interesa između njih, sirijska kriza se ne može rešiti. Nijedna od zaraćenih strana ne može da uspostavi kontrolu nad zemljom uz pomoć sile. To znači da Moskva, Vašington i Brisel moraju da se međusobno dogovore o principima rešenja sirijske krize. Možda će u dijalogu sa novom administracijom SAD i novim liderima evropskih zemalja biti moguće ublažiti protivrečnosti između njih i naći međusobno prihvatljivu kompromisnu formulu. Da li je moguć direktan oružani sukob između Rusije i Zapada u Siriji? Ne može se isključiti. Ali po mom mišljenju to je malo verovatno, zato što od toga nijedna strana neće imati nikakvu korist. Iako na Zapadu postoje usijane glave koje izjavljuju da Rusiju treba na silu isterati iz Sirije, ipak odgovorni političari evropskih država i SAD daju prednost pregovorima sa Rusijom. Tome teži i Moskva. Budućnost Sirije je neizvesna; ona je potpuno uništena. Mora se imati u vidu da Sirija još dugo neće ličiti na evropske demokratske države.

U poslednje vreme mnogo se govori o mogućem nuklearnom ratu. Da li je takav rat moguć?

U uslovim zaoštravanja odnosa između Rusije i Zapada sasvim je moguće da dođe do oružanog sukoba. I u Rusiji i na Zapadu objavljen je veliki broj članaka i knjiga u kojima se navodi da je rat između njih neizbežan. Sasvim je očigledno da će, ako dođe do rata velikih razmera, to biti raketno-nuklearni rat. Ali čini mi se da je takav razvoj događaja malo verovatan - mada ga ne treba potpuno isključiti. U politici postoji pravilo - nikad ne reci nikad. Uzimajući u obzir da između njih još postoji strateški paritet, čini mi se da nijedna od strana neće preći crtu iza koje počinje nuklearna katastrofa.

Šta bi mogle da budu potencijalne posledice?

U slučaju nuklearnog rata između njih evropski kontinent će biti uništen i u narednim decenijama neće moći da se oporavi, Evropa će kao geopolitički i geoekonomski faktor savremenog sveta izgubiti svoj značaj, biće uništene SAD i Rusija i glavni pobednik u ovom ratu može biti Kina. Zbog toga se mora učiniti sve kako bi se izbegao nuklearni sukob između Rusije i Zapada. Uopšteno govoreći, za to ne postoje neophodni preduslovi. Rusija za Zapad i SAD ne predstavlja egzistencijalnu pretnju koju treba ukloniti na bilo koji način. Ona za njih predstavlja problem koji mogu i moraju da reše.

Kako videte odnose između Rusije i SAD nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima?

Trampova pobeda će očigledno dovesti do promene u spoljnopolitičkim prioritetima zemlje. Kako će sve to uticati na rusko-američke odnose još nije sasvim jasno. Iskustvo bilateralnih odnosa u poslednjih 25 godina pokazuje da ne treba ispoljavati veliki optimizam. Tim novoizabranog američkog predsednika je biran za konfrontaciju sa Moskvom, dok on sam još nije jasno definisao svoj pristup osnovnim problemima u rusko-američkim odnosima. Naravno da bi bilo veoma dobro da se uspostave normalni partnerski odnosi između Moskve i Vašingtona, ali pitanje je da li su oni u stanju da se odreknu svoje spoljnopolitičke i strateške orijentacije, ili bar da je suštinski koriguju.

Kako će se napeti odnosi SAD i Rusije reflektovati na zapadni Balkan, posebno na Srbiju?

Sve zemlje regiona, uključujući i Srbiju, prisiljene su da zauzmu jasan stav o suprotstavljenim stranama - Rusiji i Zapadu. Svaka od njih sprovodi u regionu politiku, zasnovanu na principu ko nije sa nama, taj je protiv nas. To stvara nepotrebne unutarpolitičke tenzije u zemljama zapadnog Balkana. Pitanja spoljne politike odvlače društvo od rešavanja važnih pitanja socijalno-ekonomskog i političkog razvoja. Narušava se osnova za konsolidaciju društva, zaoštravaju se unutarpolitički sukobi. Vlade zemalja regiona pak nastoje da iskoriste protivrečnosti između Rusije i Zapada i da u toj igri završe svoje male i unosne poslove.

Odlazeći američki državni sekretar DŽon Keri je jednom izjavio da je zapadni Balkan na liniji vatre između Vašingtona i Moskve. Da li to znači da bi sukob velikih mogao da zahvati i ovaj region i kakve bi to posledice moglo da ima?

Čini mi se da je izjava Kerija preterivanje i neadekvatna procena situacije u regionu. Naravno, situacija ovde jeste napeta. Balkanska kriza daleko je od svog završetka jer još nije rešen u potpunosti problem Kosova, nije rešeno albansko pitanje. Sve ovo stvara tenzije u regionu, ali one ne mogu dovesti do novih masovnih oružanih sukoba. Odgovornost za bezbednost na Balkanu, uključujući i zapadni Balkan, preuzeli su na sebe EU i NATO, to jest Zapad. Generalno, on ovde drži situaciju pod kontrolom. Glavni bezbednosni izazov ovde su socijalno-ekonomska nestabilnost, nizak životni standard širokih slojeva stanovništva, rastući nacionalizam i korupcija. Da bi se to otklonilo potreban je napor ne samo balkanskih zemalja, nego i EU. Sve zemlje Balkana su ili već postale članice Unije ili žele da to postanu. To je njihov strateški spoljnopolitički cilj. Podrška EU dosad nije dovela do fundamentalne promene socijalno-ekonomske i političke situacije zapadnobalkanskih država. Kriza kroz koju prolazi EU prirodno umanjuje mogućnosti Unije i za pomoć modernizaciji ekonomija ovih zemalja. Sopstvene mogućnosti i resursi država zapadnog Balkana ograničene su. Sve to stvara nesigurnost.