Subverzivno osvajanje slobode

Malo je reći da je srpska kinematografija, poslednjih godina, po svemu posustala. Posustala je po odabiru tema, po hrabrosti autora da iskažu lični stav. Posustala je i po hrabrijem pristupu formi filma. Samim tim, daleko je od svetskih trendova i da se nije pojavilo nekoliko hrabrih pojedinaca koji su mahom radili u bezbudžetnim uslovima, sve bi se svelo na komercijalnu eksploataciju, čiji su rezultati daleko od očekivanih. U tom smislu, najnoviji film LJubavni slučaj po svemu je poseban.

Prvo, film je nastao u okviru škole Milutina Petrovića nazvanoj Preditor (skraćeno od engleskih reči za producent, scenarista, režiser, montažer u jednoj osobi), koji je opet član samoproklamovane grupe autora garažnog filma (ostali članovi su Jelena Marković, Tamara Drakulić i Saša Radojević), pod čijim patronatom je dosad izvedeno čak petnaest mikrobudžetnih naslova. Film je rimejk kultnog filma Dušana Makavejeva LJubavni slučaj ili tragedija službenice PTT iz 1967. godine, koji je i sam, u svoje vreme, bio osoben po mnogočemu. Taj naslov označio je rođenje takozvanog srpskog reza, radikalne vrste montažnog postupka svojstvene jugoslovenskom crnom talasu, kome je Makavejev pripadao. Princip je podrazumevao spajanje igranih sa postojećim dokumentarnim materijalom, čime film traži od gledalaca sopstvenu asocijativnu konstrukciju značenja. Činjenica da grupa polaznika jedne filmske škole radi rimejk filma iz vremena crnog talasa pod nadzorom rodonačelnika novog talasa tzv. garažnog filma, već nudi dovoljnu intrigu. Konačno, rimejk u svetskim (mahom holivudskim industrijskim uslovima rada) nastaje kao potreba producenta da jedan poznat, uspešan ili popularan film iz prošlosti eksploatiše novoj generaciji gledalaca, prevashodno iz komercijalnih pobuda. Originalni film Dušana Makavejeva, međutim, i pored opšte poznatosti samog naziva i kadra sa obnaženom Evom Ras i mačkom na krevetu, u svoje vreme imao je malu gledanost i tek pokoju nagradu u godini kada su dominirali znatno bioskopskiji filmovi crnog talasa, poput Buđenja pacova Živojina Pavlovića ili Sakupljača perja Aleksandra Petrovića. Sve to sugeriše da su obradom autori očito želeli da sugerišu nešto drugo, da osvoje prostor slobode kojim je i Makavejev odisao u svojim ostvarenjima i da naprave film van svih danas zadatih pravila. I u mnogočemu u tome su i uspeli.

Kao i original, i nova verzija u osnovi ima ljubavnu priču između Izabele ovdašnje Mađarice sa stalnim radnim mestom u pošti i Ahmeda, muslimana i člana partije, koji radi kao sanitarni inspektor za istrebljivanje pacova. U nelinearnosti filmskog narativa, vrlo brzo saznajemo da je ona nađena mrtva, izvučena iz dubine bunara. U daljem toku filma otkriva nam se kako je njihova naizgled nesalomiva ljubav došla do ozbiljnog emotivnog testa, koji je kulminirao tragedijom

LJubavni slučaj prikazan je prošle nedelje na festivalu Meta filma u Kolarčevoj zadužbini, gde su jedan za drugim prikazani i rimejk i original. Milutin Petrović, koji je polaznicima svoje škole samo pomagao, kako kaže, kao trener zajedno sa montažerkom Natašom Pavlović, kaže da je ideja od početka bila da budu subverzivni i da igraju na ivici, hrabro i ludački slobodno, onako kako je to radio Mak šezdesetih...

Svima koji budu pogledali film postaće vrlo brzo jasno da je pomenuta montažerka Nataša Pavlović spasila ovo ostvarenje od svih tehničkih problema sa kojima su se, očito još nedovoljno agilni preditori suočili. Ali, kada se prevaziđe ta komponenta filma, lako se da zaključiti da smo sa LJubavnim slučajem dobili zapravo jedan od retkih debatnih filmova. Jer novu generaciju filmskih autora više ne zanimaju refleksije socijalizma, čime se Makavejev bavio u svom filmu. NJih interesuju problemi današnjice, od građanskih pobuna zbog Savamale i Beograda na vodi, preko gej parade do problema migranata. Sve to sakupljeno, daje filmu tonalitet debate na relaciji ljubavi, kako muškarac-žena, kao i država-pojedinac. Kako je Makavejev snimao film po scenariju jednako intrigantnog levičara Branka Vučićevića, tako je vrlo zanimljivo zapravo kako je ideja o rimejku započela. Milutin Petrović priča:

Ja imam tu neverovatnu poziciju da me Makavejevi vole, a i Branko me je baš voleo, tako da kada sam im se javio i objasnio šta hoću da radim, oni su se valjali od smeha! Rekli su mi - E znali smo da si lud, ali da si baš toliko!... Bojana Makavejev mi je rekla - Ma važi, samo ti piči, Milutine! (smeh) Onda su Bojana i Dušan jednom došli na snimanje nenajavljeno i učinili da je cela ekipa doživela instant filmsku nirvanu. Takva remek-dela prave megakul ljudi, nisu oni ko ovi napeti kompleksaši sada. Sloboda poslednja stari u pravim ljudima. Mak će uvek biti dvostruko mlađi od devedeset posto mojih kolega koji se danas bore sa sopstvenim stavovima, kaže Petrović.

Film LJubavni slučaj rasterećen je akutne potrebe da se gledaocu pošto-poto dopadne, od čega inače boluje srpska kinematografija. Ipak, glumci (vešta ženska podela - LJuma Penov, Ana Todorović Dialo, Marina Bukvički, te autentična muška - Albin Salihović, Anđelko Beroš i Aleksandar Meda Jovanović) nude potencijal i za komercijalnija ostvarenja. U ovom arthaus filmu, zasad, oni jasno iznose stavove svojih autora prema društvu u kome živimo.

Petrović sugeriše razliku između filma koji oni zovu garažni i srpskog nezavisnog filma sa određenim političkim stavom: Stav se uvek vidi. I kada je stav - to voli narod, ali i kada je stav - to vole politički kontrolisani upravni odbori i fondovi koji finansiraju arthaus filmove. To što se stavovi vide je muka onih koji misle da se mogu sakriti iza lažnih ali socijalno prihvatljivih stavova, ili još češće iza uspeha na nekom od hiljada festivala. Autocenzura počinje još kada krenu da kalkulišu šta će se dopasti komisijama, šta dobro prolazi kod žirija. Iz takvih kalkulacija nastala su čudovišta lažnog arthaus filma poslednjih decenija. Najsmešnije je što autori takvih ljigavština misle da se ne primećuje šta zaista rade, misle da ih razni zlatni medvedi, palme, tornjevi, bunari i vodenice `pokrivaju`, dok im se ceo normalan svet smeje i okreće glavu od te lažne umetnosti debelo plaćene da se ko bajagi bavi odbranom od američkog kulturnog imperijalizma. Naš LJubavni slučaj je garažni film, a garažni bendovi nisu isto što i takozvani indi bendovi koji izdaju za velike diskografske kuće, kaže Petrović.

Najveća subverzija u novom filmu svakako je kombinacija dokumentarnog materijala uništavanja pacova iz originalnog filma, sa snimcima migranata koji su preplavili Evropu danas: Ta figura sa pacovima je edgy ali lično mislim da naš eksperiment sa kaverom LJubavnog slučaja u stvari pokazuje da se oštrica filma otupila i da smo svi duboko zagazili u konformizam i opštu inflaciju lične hrabrosti. Da je moguće biti subverzivan, ali da se tim putem više niko ne kreće, kaže Petrović.

S druge strane, nova verzija donosi novu raspravu na temu seksualnosti, znatno drukčije nego što je to Makavejev u svom filmu uradio. Dva glavna lika sada imaju svoje alternacije u suprotnim polovima, čime se očito sugeriše da se granice između polova danas brišu. Ili možda ne: Mislim da je Mak bio radikalniji, naravno u odnosu na vreme kada je pravio film. Čudno je koliko je golotinja još uvek tabu, čak i posle svih tih revolucija, emancipacija i borbe za svakojake seksualne slobode... LJubavni slučajevi su slučajevi svih kombinacija, zar ne? Mislim da je neko predložio da nova priča bude gej, a onda smo postavili pitanje da li gej ljubav na filmu danas više provocira patrijarhalnu zatucanost, ili ide niz dlaku NGO parama i koprodukcionim fondovima? Onda su feministkinje preditorke skočile - a zašto da budu samo muškarci? i tako smo se na kraju našli na svim kombinacijama. Uostalom ljubav je ista u svim slučajevima, razlika je samo u tome koga loži da se pipa sa kojim polom ljudskih tela. Svakoga nešto loži pa su to zaista prilično nevažne nijanse, zaključuje Petrović.