Ekonomski bum ili berzanski slom

Foto AP

Da li se, nakon višegodišnje hibernacije, američka privreda priprema za veliki comeback u narednih par godina? S obzirom na odlučnost dolazeće republikanske administracije da podstakne inflaciju, i to u uslovima kad postoji gotovo puna zaposlenost, obećane trgovinske restrikcije koje će podstaći rast cena strane robe, te verovatni udar na nezavisnost centralne banke, viša stopa inflacije - koja će verovatno povremeno prelaziti granicu od tri odsto - gotovo da je izvesna. Iznenađujući bi mogao da bude i rast domaćeg bruto proizvoda, koji bi makar privremeno mogao da dostigne i četiri procenta.

Nemoguće, kažete? Uopšte nije.
Izgleda da ekonomija već raste po godišnjoj stopi od tri odsto. A čak i zakleti protivnici novoizabranog predsednika Donalda Trampa moraju da priznaju da je on izrazito probiznis orijentisan, s upadljivim izuzetkom kad je reč o trgovini.

Pogledajmo kako stvari stoje s pravnom regulativom. Pod predsednikom Barakom Obamom, radna regulativa je u značajnoj meri proširena, da se i ne govori o obimu novih propisa u sferi zaštite životne sredine. A ovo čak i ne uključuje ogromnu senku koju Obamaker baca na sistem zdravstvene zaštite, koji u nacionalnoj ekonomiji učestvuje sa 17 procenata BDP-a. Ovim svakako ne želim da kažem kako bi poništavanje zakona uvedenih tokom Obamine ere poboljšalo stanje prosečnog Amerikanca. Daleko od toga. Ali poslovni svet će biti u ekstazi, možda dovoljnoj da ga navede i da ponovo počne da investira. Rast poverenja je već opipljiv.

Tu su onda i izgledi za uvođenje masivnih državnih stimulansa, uključujući ogromno povećanje nasušno potrebnih ulaganja u infrastrukturu. Tim pre što se može pretpostaviti da će Tramp ignorisati protivljenje Kongresa povećanju deficita. Još od finansijske krize iz 2008. ekonomisti svih političkih opredeljenja zalažu se za to da se ekstremno niske kamatne stope iskoriste za finansiranje produktivnih infrastrukturnih ulaganja, čak i po cenu povećanja državnog duga. Projekti s visokom stopom povraćaja ulaganja sami sebe otplaćuju.

Mnogo je kontroverzniji Trampov plan za veliko kresanje poreza na prihod, jer bi to u neproporcionalnom odnosu išlo u prilog bogatima. Istina, stavljanje novca u džepove bogatih ne deluje tako efektno kao davanje novca siromašnima koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Trampova protivkandidatkinja Hilari Klinton u kampanji je koristila upečatljivu frazu (koju je, zbog poigravanja Trampovim prezimenom, na srpski nemoguće doslovce prevesti, prim.) kojom je republikanskog kandidata optuživala da navodi vodu na vodenicu bogatih. Bilo tako ili ne, smanjivanje poreza moglo bi da bude dobro za samopouzdanje poslovnog sveta.

Teško je znati koliki bi dodatni teret duga Trampov program stimulansa mogao da doda, ali se čine realnim procene da bi u narednom desetogodišnjem periodu dug mogao da se uveća za pet biliona (5.000 milijardi) dolara, što bi bilo povećanje od 25 odsto. Mnogi levo orijentisani ekonomski komentatori, koji su tokom osam godina Obamine administracije insistirali da nema nikakvog rizika u tome što se Amerika zadužuje, sada upozoravaju da bi još veće zaduživanje Trampove administracije popločalo put ka finansijskom Armagedonu. NJihova hipokrizija je zapanjujuća, čak i ako su sada bliži tome da budu u pravu.

Koliko će tačno Trampova politika povećati BDP i inflaciju teško je reći. Što je američka ekonomija bliže svom punom kapacitetu, to će veća biti inflacija. Ako produktivnost zaista dramatično opada, kao što mnogi stručnjaci veruju, dodatni stimulansi će cene verovatno podići mnogo više nego BDP, a tražnja neće podstaći dodatnu ponudu.

S druge strane, ako američka privreda zaista raspolaže ogromnom bazom nedovoljno iskorišćenih i uposlenih resursa, onda bi uticaj Trampove politike na rast mogao da bude značajan. Lako je zaboraviti da najveći nedostajući deo globalnog ekonomskog oporavka predstavljaju poslovne investicije; ako one konačno krenu, i BDP i produktivnost bi mogli da ostvare nagli rast.

Oni koji su čvrsto vezani za koncept sekularne stagnacije (stanja u kome štednja ima prevagu nad investicijama) rekli bi kako je visok privredni rast pod Trampom skoro pa nemoguć. Ali ako neko veruje, kao što to ja mislim, da je spori rast u poslednjih osam godina najvećim delom posledica produženog efekta dužničkog tereta i straha izazvanog krizom iz 2008, onda nije tako teško poverovati kako bi normalizacija mogla da bude mnogo bliže nego što shvatamo. Na kraju krajeva, bukvalno svaka finansijska kriza se u nekom trenutku završila.

Naravno, sve ovo je optimističko spinovanje Trampovih ekonomskih viđenja. Ako se ispostavi da je nova administracija sklona greškama i nekompetentna (što je realna mogućnost), razočaranje će brzo odneti prevagu nad samopouzdanjem. Ali čuvajte se analitičara koji su sigurni u to da će Tramp izazvati ekonomsku katastrofu. Kolumnista NJujork tajmsa Pol Krugman je pred izbore insistirao da će Trampova pobeda dovesti do sloma berze posle koga oporavak neće skoro biti na vidiku. Investitori koji su se oslanjali na njegovu procenu izgubili su mnogo novca.

Uz rizik da odem u hiperbolu, rekao bih kako bi bilo mudro setiti se da ne morate da budete dobar momak da biste pokrenuli privredu. Na mnogo načina, Nemačka je bila podjednako uspešna kao Amerika u korišćenju stimulansa za izvlačenje nacionalne ekonomije iz Velike depresije.
Da, i dalje postoje izgledi da sve krene po zlu. Svet je rizično mesto. Ako se globalni rast sunovrati, i američki rast će biti teško pogođen. Pa ipak, mnogo je verovatnije da će se ispostaviti kako je, posle niza godina sporog oporavka, američka ekonomija konačno spremna da, makar na neko vreme, krene mnogo bržim korakom.