Vatikanski lobi maršira - po prašini

U četiri opširna nastavka u NIN-u dr Radivoj Radić se grdno okomio na Srpsku istorijsku školu i na mene lično kao njenog rodonačelnika. E pa neka, ima čovek i zašto, s obzirom na to ko smo mi, a ko su oni. Ja sam jednom odgovorio na njegove napade, ali on ne haje i dalje priča istu priču, pa da mu odgovorim još jednom i poslednji put. Čitaoci će sami proceniti zašto.

U poslednje tri decenije Srbska istorijska škola, otkako je obnovljena, ide iz pobede u pobedu nad antisrpskom zaverom čiji je vidljivi vrh ledenog brega naša nordijska klika. Zavera je utemeljena na falsifikatima istorije i lingvistike, pa smo je baš tu i razbili. Jedan od najdalekosežnijih i odlučujućih udaraca zadali smo im rušeći njihov stub na kome su svi falsifikati bili naslonjeni, apokrifno delo Konstantina Porfirogenita. Nordistima nije ostalo više nijedno jedino uporište i sad su se našli kao riba na suvom. Neće oni, koji su 120 godina prali Srbima mozak i pravili ih budalama i smešnim, sada lako da priznaju poraz. Pošto papir sve trpi, pa su se raspisali, psuju i pljuju i debele honorare naplaćuju.

Vatikanski lobi je u punoj akciji predvođen profesorom vizantijske istorije doktorom Radivojem Radićem. Maršira li maršira, ali po prašini i samo diže prašinu. Bujica praznih fraza i neprimerenih primera. Treba samo da nam kaže da li je istina ono što se priča da ga njegovi studenti zovu “Rade zundara”, jer nije više ostalo nijednog medija u Srbiji gde se on nije pojavio s njegovom “stručnom” kritikom. Očito je da se on drži onog Gebelsovog pravila: “Ako se laž neograničeno ponavlja primiće se kao istina.” Moramo priznati da mu u tome mediji svestrano izlaze u susret, jer je sad moda da se sve srpsko napada. Profesor Radić se slikao u više poza, praveći razne grimase koje mu služe umesto argumenata. Dr Radić se predstavlja kao stručnjak za vizantijsku istoriju, a kakav je stručnjak videćemo. Čovek koji nema veze sa antičkom, srednjovekovnom srpskom, a ni sa istorijom u širem smislu. Vizantolog je isto što i germanolog ili šintolog, u svakom slučaju nije srbista niti stručnjak za srpsku istoriju. Hvali se kako ima pravo srpsko ime. Mi znamo da je gospodin Radić poreklom Srbin, ali znamo i za ono drugo. On je isto toliko istorik koliko je jedan radnik automobilske industrije koji kroz celu karijeru zavrće jedan šraf - majstor. Imamo i one koji pohađaju neke škole da bi naučili neku struku, pa i po završetku tih škola nikad ne postanu stručnjaci - zlo goveče uvek june, kaže naš narod. Tako je i u nauci, umetnosti i posebno u književnosti i istoriji. Najveća imena u istoriji čovečanstva od Ksantosa iz Sarda do danas bili su rođeni istorici koje nikakva škola nije stvorila. Ti ljudi koji su imali prirodne predispozicije udarili su pečat istorijskoj nauci i nijedan od njih nije bio istoričar po profesiji. Tako je to i kod nas Srba, Jovan Rajić, Mavro Orbin i grof Branković takođe nisu bili profesionalni istoričari. Ni kod naših protivnika vodećih nordista: Stojan Novaković, Ilarion Ruvarac i LJubomir Kovačević nisu takođe bili profesionalni istoričari.

Gospodin Radić je na mene digao dževu do neba, uz tuce grimasa, nazvao me svim pogrdnim imenima i neznalicom zato, kako on kaže, što ja ne znam ko je bio Nemanjin otac, kada je Nemanja umro, iz koje vizantijske porodice je bila žena despota Lazara Brankovića, kad je bio boj na Pločniku i što sam rekao da je majka Mehmeda osvajača bila Srpkinja. Pa sada ćemo da zavirimo u knjige “indžijele” i da vidimo šta u njima piše. Ali, ostaje jedno veliko ali, sve to nema baš nikakve veze sa osnovnom mojom postavkom u istoriji, a to je da su Srbi starosedeoci, a ne doseljenici na Balkanu. On nije nikad ni pomenuo moje glavno delo Antička Srbija ili onu manju knjigu Arbanasi u Srbiji. Profesor Radić se ponaša kao onaj đak, da ga citiram: “Kad ga pitaju koji je glavni grad Francuske, a on odgovara - Dunav se uliva u Crno more.”

Nemanjin otac bio je vojvoda i ban Huma Desa koji je Dubrovniku ustupio Mljet i sa kojim su Dubrovčani sklapali razne ugovore, što svedoči dubrovački arhiv i dubrovački pisci. Gospodin Radić kaže da je to bio neki Zavida koji je potpuno nepoznat u istoriji i da to stoji u nekom napisu na crkvi u Bijelom Polju. Taj napis je, kako on kaže, objavljen 1922. godine. Gle čuda, pa otkuda je LJubomir Kovačević znao za Zavidu 40 godina ranije? Kako je moguće da veliki knez Miroslav gradi crkvu u Bijelom Polju koje nije bilo u njegovom posedu, kod komšije. Kako je moguće da jedan veliki knez i vladar Huma stavlja u napisu očevo ime mimo svih pravila i navika, kao da je bio nepoznata ličnost pa da ga po ocu prepoznaju? A navodni otac potpuno nepoznat! Iz kog vremena je taj napis? Koji je to Miroslav? Na sve to doći će naknadni odgovori, a sada samo da kažem, ta priča ne pije vodu. Dobro je poznato da se kod Srba, a i kod drugih naroda, unucima i praunucima daju imena dede ili pradede. Sin kralja Vladislava zove se Desa, a Zavide nema nigde. To je dokaz više da je Desa otac Stefana Nemanje.

U mojoj knjizi Zapadna Srbija stoji datum Nemanjine smrti 13. februar 1200. godina. Gospodin Radić kaže da je Nemanja preminuo 1199. godine. Da vidimo. U pismu Svetog Save srpskom dvoru poslatom iz Svete Gore u kome ga obaveštava o smrti njegovog oca monaha Simeona stoji datum 13. februar 6708. godina. Običnom matematičkom radnjom oduzima se od ovog broja 5508, broj koliko je ovaj stari srpski kalendar stariji od hrišćanskog i dobije se 1200. Pa gospodine Radiću, kako vas nije sramota, vi ne znate ni osnovne računske radnje i sa ovakvim glupostima izlazite u javnost. Da li ste vi pročitali i jedne knjige iz srpske nacionalne istorije? Kada ste držali neko predavanje u Studentskom kulturnom centru u Studentskom gradu, priznali ste javno da niste čitali Jovana Rajića. A evo još jedan podatak za vas i vaše “učene” nordiste zvanične istoriografe. U Žitiju Svetog Save od Teodosija, izdanje Srpske književne zadruge, govori se o poseti Svetog Save caru Aleksiju. Aleksije pita: “Da li je još živ sveti starac, otac tvoj?” Sava odgovara: “Još je živ molitvenik Carstva ti, otac moj.” (strana 52) “Stigavši u Svetu Goru i našavši svoga prepodobnoga oca u Gospodu živa...” (strana 54) Poseta Savina caru Aleksiju bila je juna meseca 1199. godine. (strana 240) Gospodo nordisti, vi tvrdite da je Nemanja umro 13. februara 1199. godine i da je Sv. Sava išao u posetu caru Aleksiju posle Nemanjine smrti!

Žena despota Lazara Brankovića koja je po smrti svoga muža htela da stavi Srbiju pod starateljstvo Vatikana i zbog toga je dizdar smederevske tvrđave pozvao sultana Mehmeda i predao mu ključeve grada, govoreći: “Bolje pod Turke nego pod katolike.” Zbog toga je despotovina pala i zbog toga su Srbi nazivali i nju “prokletom Jerinom”. Vi tvrdite da je ta žena bila iz porodice Kantakuzena, a ne Paleologa. Otvorite knjigu ranijeg profesora istorije na Beogradskom i Skopskom univerzitetu Miodraga Purkovića i videćete da je ta “prokleta Jerina” bila iz porodice Paleologa! Eto, to su Srbi oduvek znali. A vi ste, kažete, neki vizantolog, stručnjak, profesionalni istoričar i tako dalje. Imate pravo da tražite od vaših učitelja pare da vam vrate, nisu vas dobro naučili.

U vezi sa majkom sultana Mehmeda otvorite knjigu pomenutog profesora Purkovića i naći ćete da je ona bila iz kuće Brankovića s tim što je jedni zovu Mara, a drugi Jela. Vi rekoste da neki vaš čuveni turkolog i vaš brat po veri to nije znao. Pa što nije pitao Srbe?

Sporan je datum bitke na Pločniku blizu Prokuplja i to će biti naknadno istraženo i utvrđeno da li je moj datum tačan ili nije. Profesor Radić kaže da se odigrala 1385/1386. godine. U jednoj od te dve godine, čime priznaje da tačan datum nije utvrđen. A ja tvrdim da taj datum nije tačan, jer je to po logici stvari nemoguće pošto je ta bitka bila pre pada Niša, a ne posle tog događaja. Pad Niša je po Nešriju bio 1375. godine.

Gospodine Radiću, vi rekoste, uz još neku prigodnu grimasu, da srpski jezik nije stariji od hiljadu godina. Čestitam profesore Radiću, vi ste najhrabriji čovek na svetu, ne što se nikog ne bojite, nego što se ničeg ne stidite! Teško onim studentima kojima ste vi profesor, to je upropašćena generacija. Hajde, uvaženi profesore, objasnite mi molim vas, kako su se Srbi sporazumevali pre hiljadu godina, kojim nemuštim jezikom, pošto po vašem mišljenju “naučno utvrđenog” srpskog jezika nije bilo. To me i lično mnogo interesuje, jer se moje bratstvo Deretića pominje u rimskoj literaturi pre dve hiljade godina. Kako li su se ti moji preci sporazumevali: na prste, na štapiće, nekim ptičjim ili životinjskim jezikom? A šta da kažemo za bratstvo Nebroda, koje je još uvek živo među Srbima, a istorija za njih zna već četiri hiljade godina. Kako su se sporazumevali onih prvih tri hiljade godina?

Što se tiče cara Šura od koga je dr Radić napravio neko strašilo za decu, pa čak tvrdi da nije nikad ni postojao, možda bi se on sa mnom i složio da sam ja napisao Jure, a ne Šuro. Ali, šta vredi slepom pokazivati i gluvom govoriti. Da je on uvažavao istorijske dokumente ne bi nikad pisao ovakve gluposti. Uzjogunio se čovek kao neko kapriciozno dete i uporno ponavlja: “car Šuro nije postojao”. Bre, čoveče, uozbilji se. Imamo mi pametnijeg posla od vaših ujdurma. Bodinov sin Šuro je dva puta sedeo na prestolu Srbije.

Gospodin Radić tvrdi da su u srednjem veku imali pravo na carsko zvanje samo car Vizantije i Rimsko-germanskog carstva. Ni Srbi ni Bugari nisu nikad vodili računa o tim i takvim vizantijskim pretenzijama a ni tražili njihovo priznanje. Bodin je, na primer, dva puta proglašavan - za cara. Ako vi o tome ništa ne znate to vam ja nisam kriv. Vi i vaši istomišljenici nemate zaista šta da tražite na polju srpske nacionalne istorije ni nauke uopšte. Vrištite, vičite, grdite i psujte, ali time se ne ruši nauka, a ja nemam nameru da više gubim vreme sa vama. Pričajte i pišite šta god hoćete, to nema nikakve ozbiljnosti niti važnosti. Zabavljajte publiku sa brkatim carom Šurom. Zundajte okolo, uvek će se naći neki novinar ili urednik da za dobar bakšiš objavi Vašu “naučnu” kritiku.

Pošto gospodin Radić kaže: “Valja naglasiti da je Porfirogenitov Spis o narodima zbog svoje prirode i svojstva sačuvanih podataka najvažniji izvor za ranu istoriju kako evropskih tako i vanevropskih naroda.” Da bi poštovani čitaoci, a i naši nordisti, mogli da se sami uvere kakav je i koliko vredi taj istorijski izvor, neka zainteresovani pročitaju integralni tekst u Glasu Serbone. Žao mi je što uredništvo NIN-a nije pristalo da taj tekst objavi. Naime, radi se o jednom apokrifnom delu koje je nastalo početkom sedamnaestog veka i potureno po ime Konstantina Porfirogenita. Jasno se vidi da su pisci tog dela bili hrvatski fratri, među kojima posigurno nije bilo nijednog istoričara, pa su napravili toliko krupnih istorijskih grešaka da je nama bilo lako pronaći ko su bili ti ljudi što su napravili taj falsifikat. Primenom jedne stručne istorijske analize sve je izišlo na svetlo dana i pokazalo se da je to jedan vrlo nestručno urađen falsifikat. Hrvatima nije to bio i jedini istorijski falsifikat, oni su falsifikovali i Letopis popa Dukljanina i objavili ga kao “Kronikon Kroatorum”. Mi smo taj Porfirogenitov nazovi “istorijski dokument” poslali u korpu za otpatke. Pošto se na tom apokrifu temeljila antisrpska zavera i ona je doživela slom. Šta im je sad preostalo da čine nego da grde i psuju. Ni to ne može dugo da traje jer i njih čeka ista sudbina kao i njihov “dragoceni” istorijski dokument.

Kako će oni sada da žive sa ovim njihovim slomom ja neću da o tome brinem, neka oni o tome brinu. Stari Rimljani su govorili: “Veritas immutabilis est, et perpetua.” - Istina je nepromenqiva i večna.

Dr Jovan I. Deretić