Arhiva

U zemlji Vole Sojinke

Ivan Medenica | 20. septembar 2023 | 01:00
Ako bi pristojno obaveštenog Srbina srednje ili starije generacije neko pitao o vezama naše zemlje s Nigerijom, verujem da bi on pomislio na tri stvari: Energoprojekt i njegove kapitalne radove u Nigeriji, ali i u celoj Africi, jatovce koji su radili po celom svetu, pa i u Nigeriji, i naše fudbalske i košarkaške trenere koji su gradili i vodili nacionalne reprezentacije ove zemlje. Ne treba, međutim, zaboraviti da, iako manje vidljive, između dve zemlje postoje i veze u oblasti kulture. Na poslednjem, jubilarnom Bitefu, član festivalskog žirija bio je Femi Osofisan, jedan od vodećih nigerijskih dramskih pisaca, esejista i teoretičara čiji su radovi prevođeni na mnoge svetske jezike. Osofisan je bio specijalni gost 50. Bitefa pre svega zbog toga što mu je na kongresu Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, a koji se odvijao u okviru festivala, uručena nagrada ove asocijacije (Talija nagrada), namenjena teoretičarima, kritičarima ili umetnicima koji su svojim pisanjem o teatru doprineli globalnom razvoju misli o ovoj umetnosti. Ova ceremonija, kojoj je prisustvovalo stotinak pozorišnih kritičara i novinara iz celog sveta, dala je veliku međunarodnu vidljivost nigerijskom, pa posredno i afričkom pozorištu. Zanimljivo je da ovo nije bilo prvo predstavljanje nigerijskog pozorišta na Bitefu jer je daleke 1973. godine gostovala predstava joruba-opere, po tekstu i u režiji Duroa Ladipa... Bio sam ubeđen, ali to nikako nisam uspeo da potvrdim, da je jednom na Bitefu bio prikazan i komad Vole Sojinke, dobitnika Nobelove nagrade za književnost i svetski najpoznatijeg aktera nigerijske literarne scene, jedne od sigurno najrazvijenijih u Africi. Podstrek dobijen na 50. Bitefu rezultirao je time da je svega nekoliko meseci kasnije, početkom ovog meseca, u Lagosu organizovana prva konferencija Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara u Nigeriji, ali i u celoj Africi. Ovaj događaj koji je bio od velikog značaja ne samo za Nigeriju i Afriku, već i za celu svetsku pozorišnu zajednicu, organizovan je u okviru pozorišnog festivala u Lagosu, najvećeg te vrste u ovoj zemlji. Festivalski program odvijao se u različitim prostorima, ali je središnji bio Park slobode, bivši kazamat, sa svojih desetak improvizovanih i/ili pozornica na otvorenom. I kad ne traje festival, Park slobode je jedno od najomiljenijih sastajališta mlade i umetnički orijentisane populacije Lagosa: tu se organizuju koncerti, izložbe i razni drugi kulturni sadržaji, a nije neobično da sretnete i samog Sojinku koji u ovom kompleksu ima svoj mali biro i u njemu veoma često boravi. Predstave koje sam ja video na festivalu – ne znam da li je taj uzorak dovoljno reprezentativan – većinom odgovaraju onome što bismo najšire odredili kao „dramsko pozorište“, te su, kao takve, bliske gledalačkom iskustvu nekoga ko dolazi iz Evrope. Zajedničko im je to da su se sve izvodile u veoma kamernim i relativno improvizovanim prostorima, u rasponu od dvorane bez posebno izdvojene pozornice do živopisne kolibe s drvenim klupama za gledaoce, prilepljene uz jednu vilu za koju nam rekoše da u njoj živi autor i glavni glumac dotične predstave. Utisku improvizovanosti i produkcijske skromnosti doprinosi i minimalna scenografija, svedena samo na nameštaj neophodan za igru (tipa: stolice), kao i druge vrlo oskudne tehničke mogućnosti, posebno u pogledu rasvete. U izvođačkom pogledu, što takođe doprinosi efektu tog nekog „improvizovanog realizma“, izdvaja se još i osobeni glumački izraz. On nalikuje evropskom shvatanju realističke igre, ali se od nje razlikuje nedovoljnom proživljenošću i, s tim u vezi, rešenjima koja su često spoljašnje prirode, čak bi se reklo i ilustrativna. Od izvođačkog stila, u ovim su predstavama mnogo važnije i provokativnije teme koje se artikulišu. U svima predstavama tog, uslovno, „dramskog pozorišta“ koje sam ja gledao teme su bile lokalne (u smislu: nigerijske), iz savremenog života i svodile su se na provokativne društvene pojave, neretko i tabue. Te su se teme kretale u rasponu od zlostavljanja osuđenika u zatvoru, preko bračnih pravila koja se nameću emancipovanim ženama, do veoma složenih iskušenja s kojima su suočene LGBT osobe. Ova poslednja tema je nesumnjivo najprovokativnija jer se, od pre nekoliko godina, homoseksualnost u Nigeriji zakonski sankcioniše. Zbog toga predstave na ovu temu, bar nama koji dolazimo iz zapadnog sveta, deluju vrlo hrabro, te zato pobuđuju i najdublje poštovanje. Međutim, ubrzo shvatate da je odnos prema homoseksualnosti relaksiraniji u odnosu na ono što može da se zaključi iz činjenice da je ovakvo ponašanje zabranjeno; ta spoznaja, naravno, ne umanjuje pomenuto poštovanje prema ovakvom izboru tema. Naime, na kraju predstave obratio nam se autor – ova obraćanja su, inače, česta praksa – i objasnio da predstava ne propagira homoseksualnost, već da samo prikazuje pojave iz stvarnog života. Pošto se sankcije odnose, pre svega, na promovisanje homoseksualnosti, onda strani gledalac zaključuje da su ovakve deklarativne ograde sasvim dovoljne kako bi se mimoišle zabrane i nigerijski stvaraoci slobodno bavili temama koje ih zanimaju. Dotična predstava, Sisi Pelebe, dobar je primer i jedne druge, ovog puta čisto dramaturške odlike nigerijskog dramskog teatra (naravno, uz ogradu da se ovaj zaključak izvodi iz svega tri-četiri odgledane predstave ove vrste). U prilično kratkim dramskim pričama – radnja retko traje duže od jednog sata – zgusnuti su brojni događaji, vratolomni obrti i duboko potisnute tajne, a što sve relativizuje, bar iz evropske perspektive, prosede koji u osnovi deluje realistički. Tako se, recimo, zaplet predstave Sisi Pelebe zasniva na otkrivanju dve velike porodične tajne. Majka porodice je lezbijka, a njen muž je, zapravo, njena ljubavnica iz mladosti koja je, kako bi se njihova ljubav ostvarila u patrijarhalnom društvu, promenila pol, dok se njihovom usvojenom sinu dopala njihova ćerka dobijena vantelesnom oplodnjom (dvoje mladih biološki nisu brat i sestra), te je spavao s njom i ona je zatrudnela. Provokativne teme artikulisane su, dakle, u dramskom izrazu koji ima svojstva televizijskih serija, latinoameričkih ili turskih, ali je ovaj neobičan spoj, koliko može da se zaključi iz reakcija gledalaca, izuzetno plodonosan. Dinamične i zabavne priče drže pažnju publike i pokreću je da slobodno razmišlja, ponekad i da posle predstava javno i smelo raspravlja o najvećim društvenim tabuima. Još jedna dramaturška odlika spaja većinu predstava koje sam video: veoma nagli završetak. Iz razgovora s jednim od zaista izuzetnih mladih nigerijskih kolega, a koji su učestvovali u međunarodnoj radionici za mlade pozorišne kritičare organizovanoj u istom kontekstu kao i pomenuta konferencija, saznao sam da ovakvi krajevi mogu da se vide ne samo u nigerijskim predstavama, već i u njihovim filmovima... Ovo je bio nameran, tempirani šlagvort kako bismo, na kraju ovog teksta, uveli u priču i umetnost po kojoj je nigerijska kultura danas svetski najpoznatija i najpriznatija. Ako je posle oslobođenja od britanskog kolonijalizma, početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, književnost bila ta koja je učinila najviše za promociju nigerijske kulture, ako je nigerijsko pozorište, prevashodno zahvaljujući dramskim piscima kao što su pomenuti Sojinka, Osofisan i Ladipo, postojano prisutno i na svetskoj sceni, onda je film taj koji danas najviše doprinosi vidljivosti ove kulture. U nas nije dovoljno poznato da Nigerija ima jednu od najvećih svetskih kinematografija, a koja se, po ugledu na Holivud i Bolivud, naziva, a kako bi drugačije nego – Nolivud. Sasvim neskromno, ali s punim pokrićem, mogu samo da poželim da naši filmski festivali slede primer Bitefa i u budućnosti nam omoguće da se upoznamo i s filmskim stvaralaštvom nigerijske kulture, jedne od nesumnjivo najuzbudljivijih, najbogatijih i najznačajnijih na tlu Afrike.