Jasni ciljevi motivišu pobunu

Luku Babića, sedamnaestogodišnjeg učenika trećeg razreda Treće beogradske gimnazije, u javni fokus izbacio je nedavni protest srednjoškolaca ispred Ministarstva prosvete, povodom uvođenja državne mature u junu 2024. Naime, iako bi ove godine trebalo da se sprovede pilot pokušaj te nespretno sklepane tvorevine, ni srednjoškolci, ni njihovi profesori ne znaju ništa o tome kako je državna matura zamišljena. Na nesreću, čini se da ni Ministarstvu prosvete ništa nije jasnije, ali je prioritet zadovoljiti formu koju od Srbije zahteva Evropska unija. EU je i finansirala ovaj projekat, koji je zvanično okončan 6. januara ove godine. Završetak projekta bombastično je proslavljen, a da njime do danas ništa nije definisano. U čemu je problem sa državnom maturom? Državna matura je smišljena da objedini dosadašnje prakse po kojima se srednja škola završavala na osnovu maturskog rada i ispita iz srpskog i matematike, ili stručnog predmeta, a fakulteti upisivani na bazi rezultata na prijemnom. Novi model podrazumeva testove iz srpskog, matematike i jednog opšteobrazovnog predmeta po izboru, makar to bila hemija za buduće studente Pravnog fakulteta, koji se po ovom pitanju tako izjasnio. Novi koncept ne daje mogućnost ni da se filtrira visoko znanje, što povlači da su prijemni ispiti na fakultetima ipak potrebni. Takođe, ovaj test izjednačava sve učenike, iako program nije isti u svim školama i na različitim smerovima. Ni princip kontrole nije pravedan, jer testiranje treba da nadgledaju profesori koji nam inače predaju, što otvara opciju masovnog prepisivanja. Iz tih razloga, državna matura ne odgovara ni fakultetima, pa ih se malo i izjasnilo po pitanju svojih uslova, premda je rok da se Ministarstvo finalno oglasi prošao 31. avgusta 2022. Po kom modelu je osmišljen ovaj ispit? Izgleda da se pomalo uzelo iz raznih prosvetnih sistema Evrope, iako dobar primer postoji u Hrvatskoj i Sloveniji, gde se nižim nivoom znanja na testovima završava srednja škola, a višim – upisuju fakulteti. Stoga naše rešenje deluje ishitreno, iako se njegovo uvođenje planira već 10 godina. Kako je nastalo vaše neformalno udruženje I mi se pitamo, koje je Ministarstvu podnelo peticiju protiv uvođenja državne mature? Prošle godine, 8. marta, bio je organizovan sastanak predstavnika učeničkih parlamenata beogradskih gimnazija i osoba koje su vodile projekat državne mature, koji je nazvan konsultacijama. Naš nastup bio je ofanzivan, u čemu smo prednjačili mi iz Treće. Na to su nas naše sagovornice iz Ministarstva optužile da nas neko huška. Mi smo se tad povukli, a sa pitanjima i primedbama žustro krenuli svi ostali, pa i Savremena, privatna gimnazija. Predstavnice Ministarstva su ćutale, ništa ne komentarišući, dok jedna od njih nije rekla - vi ste ovde došli, ali se vi ništa ne pitate. Nas nekolicina bila je besna, pa smo po završetku sastanka osnovali udruženje I mi se pitamo. Odbili ste poziv pomoćnika ministra Miloša Blagojevića da se s njim sastanete na dan protesta? Neozbiljno je da se sastanci organizuju navrat-nanos, i to pozivom preko telefona, umesto da je neko samo sišao i lično nam se obratio. To sigurno ne rade sa drugima. Ipak smo dogovorili sastanak u sredu (dan nakon odlaska NIN-a u štampu, prim. nov.). Kakvu je strategiju vaše udruženje izabralo? Vrlo brzo smo smislili da držimo predavanja o državnoj maturi u svojoj gimnaziji, na odeljenskim zajednicama, a onda i po drugim srednjim školama koje smo privukli preko društvenih mreža. Počeli su da nam se javljaju i iz škola van Beograda, pa i sa juga zemlje, a svi znamo kakva je tamo situacija. Sledeći korak bila je peticija, koju je za samo nekoliko sati potpisalo 3.000 uglavnom učenika. Nastavkom kampanje, otvaranjem naloga na Tik-toku i gostovanjima na televizijama, čitava stvar je eksplodirala, pa smo došli do više od 25.000 potpisa. Ta vaša kolektivna agilnost nikako se ne slaže sa rezultatima brojnih istraživanja po kojima su mladi nezainteresovani za ono što se oko njih događa... Ta teza važi za dnevnu politiku, ali kad je ona počela da se tiče nas, slika postaje drugačija. Apatije ima i dalje, ali mnogi su se probudili, smatrajući da nije u redu da se na nama prave eksperimenti. Zašto većinu vas ne zanima dnevna politika? Iako ne spadam lično u tu grupu, verujem da su za našu većinsku nezainteresovanost odgovorni mediji koji su sve podigli na neki apstraktni nivo, kako, recimo, ministar više nije čovek od krvi i mesa, već neko nedodirljiv. S druge strane, neke su teme, kao što je Kosovo, predstavljene opipljivo, kao naša svakodnevica, što pogoduje jačanju desnog spektra političkog mišljenja među mladima. Tome doprinosi i kosovski mit, vrlo prisutan u javnom prostoru, a pogotovo na društvenim mrežama. U ovoj sferi je i Crkva, i Ratko Mladić, što dovodi do toga da njegov grafit brane oni koji nisu bili ni rođeni u vreme kada je on dejstvovao. Čak i neki naši profesori šire neke zabrinjavajuće ideje. Takođe, umesto da časovi veronauke nude širinu shvatanja, na njima se uči samo o pravoslavlju. Na društvenim mrežama se ništa ne priča o stvarnim problemima, kao što je gradski saobraćaj. Šta je sa uticajem porodice? Utiče i porodica, ali, čini mi se ne toliko. Jer, ako biste uradili politički kompas u mojoj školi, igla bi otišla skroz udesno, a da naši roditelji globalno tako ne razmišljaju. Kao da postoji neki prikriveni način da se desne ideje šire u javnom prostoru i primaju među mladima. Dokle to ide? Razgovarate li, recimo, o abortusu? Abortusa se nikada nismo dotakli, iako se u našoj školi gaji navika polemisanja. Naša profesorka srpskog, recimo, ima odličan pristup analizi pročitanih knjiga, pa mi raspravljamo o pitanjima koja je to delo otvorilo, o porukama koje se njime šalju. Rasprave su najžešće kad dođemo do feminizma, jer neki smatraju da su žene i muškarci već jednaki, a drugi misle da nisu, i da je feminizam u tom smislu neophodan. Takve debate su zdrave, dok je problematičan odlazak u ekstrem oko stvari koje ni ne poznajete. Siguran sam da su za to najodgovornije mreže. A ne mediji? Ne toliko, jer, realno mi ne pratimo medije. Zašto, je l’ zato što mislite da mediji truju javni prostor? Ne, nego su mreže brže i interaktivnije. Kad hoćemo da se informišemo, ne uključujemo TV. Eventualno pratimo portale, a ponekad i neke od nedeljnika, ako čujemo za neki zanimljiv tekst. Mislite li generacijski da je politika prljava? Lično ne mislim, ali smatram da je politika uprljana reč, jer su ljudi u njoj uglavnom kompromitovani. Pre i tokom prošlogodišnjih izbora svi smo pratili događanja i raspravljali o njima, jer smo u tom uzrastu već bili politički osvešćeni. Rasprave bi se ponekad završavale kao „Utisak nedelje“: svi se međusobno zakačimo oko stanovišta. Siromašni mnogo ranije postaju svesni nego oni na ivici ekstremnog bogatstva, jer se u kući komunicira o problemima. Bogatije nije briga, znaju da će roditelji sve da reše. Siguran sam da je takav odnos snaga bio i na protestu protiv državne mature. Kakav je tvoj porodični bekgraund? Mama mi je pravnica, tata u IT-ju. Što se tiče političkog uticaja - mama često priča o studentskim demonstracijama protiv Miloševića u kojima je učestvovala. Šta kad na sledećim izborima budeš imao pravo glasa? Sigurno ih neću propustiti. Već imam svoje afinitete, kao i mnogi od mojih drugova. Verujem da nam je građanska dužnost da pričamo o strankama koje na njima učestvuju, da donesemo sud i zaokružimo određeni broj. Najviše me nervira kad neko kaže da se 30 godina ništa nije promenilo. Ako i nije, haj`mo sada da menjamo. Šta vas još dotiče, osim mature? Ekologija, jer o njoj učimo kroz mnoge predmete. Kada su bile blokade protiv proizvodnje litijuma u našoj zemlji, pola moje škole je na njih išlo. Pre toga smo išli i na proteste protiv nasilja nad ekološkim demonstrantima u Šapcu, ali ne u tako velikom broju. Kosovo kupuje desničare, a ostale ekološka pitanja koje smatramo praktičnim. Da sutra glasamo, ne bi nas zanimala promena Ustava, izbornog sistema, ali dnevni problemi, koje stranke provlače samo kroz floskule - da. O nekim stvarima iz prošlosti nismo dovoljno obavešteni, kao što je Beograd na vodi. Čim se neko malo informiše o rušenju u Savamali i smrti onog čoveka, odmah menja stav. Kako razmišljate na temu odlaska iz Srbije? Deo mladih želi da ostane ovde i da doprinese promenama, a drugi hoće da odu, suočeni sa stvarima kao što je, recimo, ruinirana zgrada naše škole gde je pao plafon prošle godine. A Treća važi za elitnu gimnaziju. Zato razumem one što bi otišli, iako ja lično želim da ostanem. Na Zapadu je mnogo uređeniji sistem uopšteno gledajući, iako mislim da im je prosvetni sistem lošiji. Naša pasivnost u reformama u školstvu, ispostavila se kao dobra stvar, jer nam je dostupno široko i mnogo dublje obrazovanje od zapadnog. Dobija se ozbiljan temelj koji može da se nadograđuje. Na osnovu poznanstva sa nekolicinom univerzitetskih profesora prilikom zajedničkog gostovanja na televizijama, imam utisak da su nam i fakulteti odlični. Pominjete da biste upisali psihologiju, iako imate evropske nagrade iz geografije... To takmičenje, koje organizuju Regionalni centar za talente i Geografski fakultet, po meni je fantastično, iako funkcioniše po principu štapa i kanapa, i mnogo pojedinačnog entuzijazma. Geografija se odnosi na mnoge sfere života, kao i psihologija, koja otvara mnoge mogućnosti, od ostanka u nauci, u kliničkoj i privatnoj praksi, ili da se to znanje primenjuje u drugim oblastima. Novinar, recimo, ne bih bio, jer ne bih mogao da trpim to što trpite od pojedinih političara, poput opaski – vi ste strani plaćenici. Od te profesije mnoge od nas odbija sudbina Marka Vidojkovića, iako njegov agresivni nastup mnogima ne prija. Ali, ideja da je zbog svojih stavova iskazanih na podkastu morao da se negde sakrije izvan Srbije, naprosto je neprihvatljiva. To mi nameće razmišljanje da li mi treba da ostanemo izvan javnog prostora da bismo mogli da kažemo šta mislimo, ili da mislimo, a ne izgovaramo, ili da uopšte ne razmišljamo. Mogu li i takve stvari da se promene? Mislim da mogu. Čudi me kako se to već nije dogodilo. Čini mi se, zapravo, da dominantnu apatiju ponekad razbije neki konkretan događaj, da bi se ubrzo, kao na dugme, „splin“ ponovo vratio. Privremeno se oseti upliv energije, što se ubrzo ugasi. Ko vas može da animira? Uglavnom javne ličnosti čiji poziv nije politika, kao što je Ceca Bojković, dokazano dobra glumica. Možda i muzičari, iako njihov kredibilitet opada sa pojavom osoba kao što je Jala Brat, Buba.., čiji su tekstovi bezvredni, kao i muzika. Mnogima od tzv. javnih ličnosti mi se smejemo, doživljavajući ih kao klovnove. Da li komentarišete i ponašanje predsednika Vučića ili premijerke? Vučiću se ne smejemo, jer njegova uloga podrazumeva veliku odgovornost, i ne možemo da ga promenimo daljinskim upravljačem. Možda se smejemo pojedinim potezima, kao što je njegov izlazak iz frižidera na Pinku. Ali, njegov odnos prema novinarima i saradnicima nas pogađa. Buni nas i to što ovi obično ne reaguju. Obaveštenijima smeta i to što on stalno krši predsednička ovlašćenja, na primer - deleći novac kako mu se hoće pred kamerama. Kod Ane Brnabić i mnogih drugih, nervira me poltronština, što mi je nejasno i u ophođenju učenika sa profesorima. To mi je gadno i ukazuje na to da taj neko nema ličnost. Poštuju li Vučića bar desničari među vama? Ni slučajno, smatraju ga izdajnikom. Mislim da za Vučića imaju simpatije samo najstariji građani. Verujem da bi on imao nula glasova da se izbori sad sprovedu u našoj gimnaziji. Čak ni to što nam je davao novac tokom pandemije, nije nam posebno značilo. Doduše, pričalo se prilikom prve podele od po 100 evra, koje su mnogi od nas uplatili u humanitarne svrhe, a samo retki potrošili u kladionicama. Da li se vlast plaši otvorenosti omladine, pa je zato ništa ne pita? Mislim da je javni prostor toliko zagađen da se ne zna ni šta da se očekuje od mladih. Vlast nam se obraća pro forme, zbog zahteva evropskih integracija. I slogan „za našu decu“, bio je smešan, jer škole nemaju novac ni za najosnovnije popravke, dok profesori primaju mizerne plate. Kako biste opisali svoju generaciju? Mislim da je kao i svaka druga, a da je pitanje – kakvi ćemo biti za nekoliko godina. Od čega to zavisi? Od sredine zavisi i da li ćemo i mi potonuti u apatiju. Verujem da sredina neće uspeti da nam ubije polet za promene. Mene lično inspirišu priče moje majke o studentskim protestima. Mislim da bi takva snaga povukla i neobaveštene, tj, nezainteresovane. Ne znam da li promene mi treba da pokrenemo, ili studenti, ili univerzitetski profesori i akademski građani, kao najsvesniji. Od političara to ne očekujemo, jer su većinom zaprljani, i u vlasti i u opoziciji. Ako bi nas povukao ka nekom cilju neko ko nije kompromitovan, mislim da bismo svi za njim krenuli. Koliko konkretan taj cilj mora da bude? Mislim da je važno da bude što konkretniji, i na osnovu petooktobarskog iskustva generacije naših roditelja. Desila se izborna krađa, i svi su ustali. Konkretni ciljevi mnogo jače motivišu pobunu. Dragana Nikoletić