Želi li EU Tursku?

Ginter Ferhojgen, komesar za proširenje EU, boravio je ovih dana u Turskoj u delikatnoj misiji: da se, suočen sa “trenutkom istine”, kako je rekao, uveri da li je ta zemlja ispunila uslove za ulazak u Evropu. Turska od 1999. ima status kandidata za prijem u članstvo. Na osnovu Ferhojgenovih nalaza, Evropska komisija treba 6. oktobra da donese odluku o otvaranju pregovora o prijemu.

Ferhojgenovi utisci su u osnovi povoljni. On je pozdravio demokratske reforme preduzete u poslednje tri-četiri godine, posebno u zakonodavstvu, u zaštiti ljudskih prava i prava manjina. (Savetovao je domaćinima, međutim, da odustanu od pripreme jednog zakona po kome bi se ženska preljuba kvalifikovala kao krivično delo. Evropa bi jedan takav zakon shvatila kao prodor islamskih elemenata u tursko zakonodavstvo, rekao je on.)

U vreme kad je Ferhojgen dao Turcima nadu (na turskoj berzi su skočile akcije), dva druga komesara EU - Holanđanin Frits Bolkeštajn (unutrašnje tržište) i Austrijanac Franc Fišer (poljoprivreda) - učinila su sve da ih obeshrabre. NJima se pridružio Valeri Žiskar d’Esten, “otac” evropskog ustava, tvrdnjom da samo slovo budućeg osnovnog zakona Evrope umanjuje šanse Turske da uđe u Evropsku uniju.

Holanđanin ne veruje da je Turska u pravom smislu evropska zemlja. Po njemu, ako u EU uđe Turska, pravo na prijem će polagati i Jermenija, Azerbejdžan, Gruzija, Moldavija, Ukrajina ili čak Rusija, jer su sve te zemlje, i geografski i po kulturnom nasleđu, više Evropa od Turske. (Holandija se dosad, inače, nije otvoreno protivila prijemu Turske.)

Austrijski komesar Fišer je svoj stav izneo u pismu “Fajnenšel tajmsu”. Predviđa, kao agrarni stručnjak, da bi subvencije EU zaostaloj turskoj poljoprivredi iznosile fantastičnih jedanaest milijardi evra godišnje. Bogatije članice, veruje on, neće hteti toliko da plaćaju, iako sad možda nisu dovoljno svesne toga.

Smatra, takođe, da je tursko društvo sui generis, svojevrsno, ali više orijentalno nego evropsko. Turski sekularizam je “površan” i nije sasvim imun na islamski fundamentalizam. Oni koji podržavaju prijem Turske u EU - u prvom redu SAD i Velika Britanija - prevashodno se rukovode bezbednosnim i političkim konsideracijama, ne pitajući se neće li to “podriti političku integraciju Evropske unije”. Komplikacije bi nastale i sa izlaskom EU na granice Irana, Iraka i Sirije i “uvozom kurdskog problema”.

Bivši francuski predsednik i tvorac novog evropskog ustava Žiskar d’Esten, koji je inače i ranije govorio da bi prijem Turske u EU označio “kraj Evrope”, sada ima novo tumačenje svog odbojnog stava. U intervjuu “Internešenel herald tribjunu”, on kaže da su protiv prijema Turske jedna stavka iz samog nacrta ustava (“pravilo koje se ne može menjati”) i demografski pokazatelji.

Turska će, prema prognozama UN, 2020. godine, kad bi mogla da bude primljena u EU, imati 85 miliona, a najveća evropska zemlja, Nemačka, 82 miliona stanovnika. Član 25. ustava predviđa takozvanu “dvostruku većinu” za odluku o pitanjima koja se ne donose konsenzusom. To znači da se usvaja onaj predlog koji podrži 65 odsto ukupnog stanovništva EU i 55 odsto zemalja članica. Turska bi, kao najmnogoljudnija zemlja, imala pravo na 16-17 odsto glasova i, u dogovoru sa još dve velike zemlje, mogla bi, teoretski, da blokira sve odluke i iz osnova promeni postojeću ravnotežu snaga u Evropi. Zato Žiskar d’Esten predlaže da EU sa Turskom sklopi strateško ekonomsko partnerstvo, umesto da je primi u članstvo.

Naravno, polazi se od premise da će evropski ustav proći i na referendumima čak u devet zemalja članica. Ako ne bude usvojen samo u jednoj zemlji, neće uopšte moći da bude usvojen. U tom slučaju, za prijem Turske u EU biće primarni bezbednosni razlozi i - američki pritisak.

Za prijem Turske su, uz SAD i Britaniju, još Italija, Holandija, Španija i Poljska. Predsednik Kvašnjevski je izjavio da je Poljska ne samo za prijem Turske, nego i Ukrajine, i za “pluralističku, otvorenu i novu Evropu”. Očigledno, Poljska, sa svojih blizu 40 miliona stanovnika, razmišlja i o potencijalnim saveznicima među velikim zemljama unutar EU, uz postojano savezništvo sa SAD kao predstavnica “nove Evrope”.

Zanimljivo je da se neke katoličke zemlje zalažu za prijem Turske, iako je Vatikan odlučno protiv toga. Nije vaskrslo staro Staljinovo pitanje - “Koliko divizija ima papa?” - ali se unutar “nove” Evrope očigledno smatra da je jako savezništvo sa SAD važnije od duhovne bliskosti sa Vatikanom.