Ujka Sem i Čiča Draža

Zakrpljenim putem, autobusom marke “ko to tamo peva” stižem u Pranjane. Odavde je sa Galovića brda u leto četrdeset četvrte, pre šezdeset godina sa improvizovanog aerodroma petsto američkih pilota odletelo za Italiju.

Niko od njih nije očekivao da će se vratiti kući.

Spasavali su ih po celoj Srbiji i dovodili ovamo.

Vojska Draže Mihailovića.

U Pranjanima na petsto metara ima osam kafana.

Od društvenih firmi nema ništa. Rudnik magnezita tavori, zaobišli su ih putevi.

Ali zato ima kafana i istorije.

Sa starinom Milošem Simovićem sedim u kafani gde je bio, tako je nekada na kući pisalo, “Štab jugoslovenske vojske u otadžbini..”

Starina ima osamdeset i pet godina ali mu ništa ne smeta da udara po pivu. On je jedan od dvojice preživelih koji su stražari na aerodromu.

Tražio sam ga prvo kod kuće ali deda je otišao u kafanu.

“Učestvovao sam na ispraćaju Amerikanaca avijatičara i na obezbeđenju na Galoviću. Ja sam bio istočno obezbeđenje.

Dovodili su sa svih strana Amerikance. Na primer, onaj debeli što je juče bio u onoj žutoj šajkači, on je pao negde u blizini Beograda.

Previslav Railić je bio komandant aerodroma. Piloti su bili raspoređeni kod seljaka po jedan-dvojica, negde i više. Obezbeđivao ih je Prvi ravnogorski korpus, ja sam pripadao odredu Dimitrija Šestića. To je bilo četrdeset četvrte, kraj avgusta.”

2. Prvi je ovamo devedeset četvrte dolazio Ričard Felman, jedan od oborenih pilota.

Sećaju se da je ustao i zapevao “ Od Topole pa do Ravne gore.”

“Iako je Jevrejin, ja sam mu poklonio ikonu. Išli smo do crkve a on je obećao da će je nositi svuda sa sobom”, kaže mi paroh pranjanski.

3. Kafanu u negdanjem Štabu ravnogorskog pokreta drži čovek kojem je nadimak Ustaša. Kod Ustaše u kafani pričaju mi, sa napomenom da to nije za novine, priču o Janjinom loncu:

Bila je neka Janja čiji je muž bio tanjevina.

Mnogi su kod nje uvraćali ali bogami i jedan američki pilot.

Dogovorila se bila Janja s njim da iznese lonac na dvorište ako je teren slobodan.

LJubomorni i dokoni četnici sklone lonac.

Drugi put, kad je muž bio kod kuće, opet stave lonac tako da je umalo došlo do savezničke pogibije.

Radio je tu i kolac.

4. A Robert Vilson koji je 1944. prilikom akcije bombardovanja naftnih izvora u Rumuniji pogođen i oboren iznad Jagodine i koji je zahvaljujući četnicima uspeo da se domogne Pranjana, na proslovi je rekao:

“Kad smo iskočili negde iznad Jagodine, dočekali su nas srpski seljaci koji su nam pomogli da dođemo do četničkih jedinica. Dobro se sećam da mi je, kad sam se prizemljio jedna devojčica ponudila da pijem iz drvene posude. Nikada neću zaboraviti da se umalo nisam udavio, pošto sam bio jako žedan i dobro potegao, ali umesto vode unutra je bila rakija. Nekoliko dana smo u pratnji četnika putovali od mesta sletanja do Pranjana koji su bili udaljeni sto pedeset kilometara. Da nije bilo četnika generala Mihailovića većina savezničih pilota bila bi sigurno zarobljena. Na hrabrosti koju su pokazali prilikom našeg spašavanja, mi i naše porodice dugujemo im veliku zahvalnost.”

5. Kuća Obrada Kojovića je nepun kilometar od aerodroma. Nije bilo dana da kod njih nije bilo nekog od pilota.

Kuća Kojovića je domaćinska od vajvaktila.

U oboru nema stoke koja nije rasna.

Seća se kako je jednom petnaest Amerikanaca dovedeno iz Brusa. Noćili su na štali. Na svežem ječmu.

Posle su čitav dan vadili ječam iz uniformi.

Aerodrom na Galovića brdu bio je seoska utrina.

Seljaci su volovima doterali kamenje i zemlju da se popune vododerine.

Palili su vatre da označe dokle je aerodrom. A posle su tu bile i neke karbitske lampe.

Jedne noći dođu neki četnici kod njih i traže večeru.

Deda, solunski borac, kaže da nema ništa sem kačamak da im stave.

Naljuti se komandant i hoće da ide a deda solunac mu kaže: “Ja sam nosio komadić kukuruza preko Solunskog fronta, pa ne smem da ga pojedem jer ne znam hoću li imati za sutra, a ti nećeš kačamak.”

I tu se oni žestoko posvađaju.

Posle nekog vremena u njihovoj kući bio je neki sastanak na kojem je bio i Vučković.

Ovaj četnik došao i neće da uđe u kuću.

A Vučković mu poruči da ulazi i prvo da se sa dedom izmiri.

Seća se Kojović i Danila Belića koji je bio u nekoj misiji i koji mu je rekao: “Ovde će vladati komunisti. Sa porcijama ćete svi u red.”

“Muči tu, šta ti znaš”, rekao mu je đed solunac.

“Oće, oće, svi ih pomažu. I Rusi i Englezi.”

“Taj Danilo je imao tada tries godina”, završava Obrad Kojović, nudi nas ručkom i pokazuje sliku američkih pilota u njegovom dvorištu. Na slici je njih dvadeset a među njima i taj Danilo.

6. Milijana Stefanović, sedamdeset peta joj je godina, seća se: “Kod nas je bilo po osamdeset pilota. Tako gde je bilo veće domaćinstvo bilo ih je više. Spremali smo im doručak, ručak, večeru. Dolazili su avioni i donosili hranu i slatkiše i kafu.

Đorđe Ličanin, kapetan vazduhoplovstva, bio je kod Dušankinog oca. Pa se on posle zabavljao sa onom Milunkom, Draganovom sestrom. Pa je ona posle platila batine debele kad su došli partizani. Tukli su je a onda naši tužili kako su ostavljali Amerikanci pare, kako su ostavili zlato. A kako, oni su bili po ratištima, po putu.

To je bilo u aprilu, kad su oko Uskrsa avioni preleteli, bilo ih je da se nebo nije videlo. E, posle kad su se vraćali, obarani su i prikupljali su ih iz cele Srbije. Do avgusta.”

7. Preživeli piloti su u nedelju posetili svoje domaćine iz Drugog svetskog rata i naišli na istu dobrodošlicu.

U pratnji zvaničnika iz Beograda i američkih diplomata, četvorica američkih pilota su se uputila na Galovića breg.

Na pranjanskoj visoravni napravljena je staza za spuštanje i poletanje aviona na koju su sletali saveznički avioni odvozili preživele pilote. To je trajalo sve do decembra te godine. Bila je to jedna od najvećih operacija spasavanja Amerikanaca u Drugom svetskom ratu, vođena na neprijateljskom terenu. U operaciji je spaseno 500 Amerikanaca i stotinu Britanaca i Kanađana.

Srpski seljaci su skrivali pilote u Pranjanima, a nemačke trupe su tragale za njima širom Srbije. Ceremonija u nedelju održana je u čast četnika i Draže Mihailovića koga je predsednik SAD Hari Truman odlikovao najvećim ratnim odlikovanjem Legion of merit. Otkrivena su dva mermerna spomenika. Lokalni hor je otpevao himnu Srbije i himnu SAD.

Američki radio-operater Artur (81) sleteo je avionom u Pranjane u avgustu 1944. tokom operacije evakuisanja pilota, a u nedelju je iz države Ohajo došao sa suprugom Beverli. On je rekao da su Amerikanci tada očekivali da će u Srbiji naći samo 50 pilota. “Uskoro se ispostavilo da ih u toj oblasti ima 250, a general Mihailović nam je rekao da ih je bilo više.”

8. Na proslavi u nedelju govorio je i ministar inostranih poslova Vuk Drašković: “Zahvaljujući ideološkom slepilu i političkim manipulacijama ovaj događaj je dugo godina potiskivan na margine. Krajnje je vreme da se u Srbiji jednom zauvek završi građanski rat koji je unazadio državu i narod. Uskoro će se pred poslanicima republičkog parlamenta naći predlog zakona, kojim će se izjednačiti prava Kraljevske vojske u otadžbini i pripadnika NOR-a. To je u Sloveniji urađeno pre nekoliko godina čime je stavljena tačka na građanski rat. Ova spomen-ploča je poziv našim saveznicima u oba svetska rata, da najzad prevaziđu sitne političke interese i generalu Mihailoviću i njegovim borcima odaju priznanje koje zaslužuju, a koje su im nebrojeno puta odali piloti koji su iz Pranjana 1944. poleteli put slobode”, rekao je Vuk .

9. “Ne verujemo da ćemo taj dan dočekati”, rekli su mi u Pranjanima u nekadašnjem Dražinom štabu, sada kafani kod Ustaše, igrajući domine.

Nebojša Jevrić