19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Kada je u prvoj nedelji jula ove godine uz nacionalnu himnu, suze u očima gledalaca i brujanje eskadrile mlaznjaka počelo prvenstvo Amerike u lakoj atletici, tj. borba za mesta u olipijskom timu za Atinu, na naslovnim stranama mnogih američkih novina pisalo je: dobrodošli na Balco Open. To je bila aluzija na aferu koju je izazvalo saznanje da, manje-više, svi vrhunski američki atletičari koriste stimulativna sredstva, a da je glavni snabdevač kalifornijska farmaceutska firma Balko. Kod Amerikanaca se uvek podrazumevalo da su podvala i dobri rezultati uz pomoć droge nešto čime su se bavili neki drugi: Kinezi, Rusi i svojevremeno, istočni Nemci. Ko je pratio to kvalifikaciono prvenstvo poznato i kao American Trial video je Tima Montgomerija, fenomenalnog sprintera i prvaka sveta na stazi od 100 metara kako na cilj stiže tek sedmi. Upućeni u atletiku znali su da je Montgomeri u to vreme bi pod istragom zbog permanentne upotrebe stimulativnih sredstava te je trčao potpuno čist. Naravno, nema droge - nema rezultata.
Na Olimpijskim igrama u Atini, Svetska antidoping agencija (WADA) napravila je 3 000 testova, neposredno pre i u toku igara. Zbog pozitivnih testova na stimulativna sredstva eliminisano je 24 atletičara i atletičarke, uključujući grčke sprintere Kostantinosa Kenterisa i Katerinu Tanou. Od atletičara koji su na testu bili pozitivni ili su odbili da se podvrgnu testiranju, oduzeto je sedam medalja: tri zlatne, jedna srebrna i tri bronzane.
Trkačke i bacačke mašine napakovane mišićima i gladijatorski motivisane, u borbi za međunarodnu dominaciju i afirmaciju, simbolišu naciju iz koje potiču. Nacija koja se njima ponosi (ukoliko su najbolji ili među najboljima) obično svesno zatvara oči pred zloupotrebom sredstava za fizičko podsticanje organizma. Zabranjena stimulativna sredstva izvitoperila su smisao olimpijske ideje, a olimpijski moto: “brže, više, jače”, potpuno je ogoljen i shvaćen bukvalno.”Raširena upotreba supstanci koje poboljšavaju fizičke sposobnosti fundamentalno je izmenila gledanje na gornje granice atletskih učinaka”, navodi se u izveštaju bivšeg južnoafričkog maratonca, doktora Timotija Noeksa, publikovanog u poslednjem broju renomiranog časopisa The Nenj England Journal of Medicine.
“Atletičari koji koriste drogu izmenili su teoretski postavljenu krivulju na koordinatnom sistemu ljudskih fizičkih sposobnosti”, kaže se u njegovom članku Ukaljana slava: doping i atletski rezultati.
Zaključak doktora Noeksa zasnovan je pre svega na naučnim procenama prirodnih sposobnosti ljudskih bića, pa i atletičara, kao i na svedočenjima mnogih takmičara koji priznaju da su koristili drogu.
U današnje vreme nikome ne pada na pamet da pre ili u toku takmičenja pojede pomalo hleba prethodno umočenog u žestoko alkoholno piće kao što su to pre dva veka činili Danci (doope - uroniti) ili da popije poneki brendi i ušprica u mišić malo strihinina kao što je to radio čuveni maratonac i olimpijski pobednik iz 1904. godine mister Tomas Hiks.
|
Telo u sezoni i van nje Dve priče Udarno veslo nemačkog osmerca Lenka Veh koja je visoka 1,86 metara a teška 76 kilograma, van takmičarske sezone vredno studira medicinu, a odlikuje se i lepo građenim telom koje u retkim prilikama daje na uvid i široj javnosti, budući da je tražena i kao fotomodel. U takmičarskoj sezoni ona više vremena provodi u teretani, a njeni rameni i karlični mišići, zajedno sa mišićima ruku i nogu izgledaju mnogo masivniji i jači . |
Steroidi koje koriste svi, počev od pubertetlija koji žele da što pre izgledaju kao mačo zavodnici, pa preko bodibildera do vrhunskih atletičara, u stvari su hormoni nadbubrežne žlezde, a sintetizovani su još 1930. godine. NJih su farmaceutske firme sredinom 1950. godine pustile u opticaj kao AAS, tj. anaboličke (povećanje mišićne mase) androgene (muške) steroide (poreklo iz kore nadbubrežne žlezde), a bili su namenjeni povećanju telesne težine pacijenata obolelih od raka. Danas su iz te klase lekova najpoznatiji nandrolone i stanozolol koji u suštini stimulišu dejstvo testosterona, odnosno muškog polnog hormona. Kanadski sprinter i svojevremeno svetski rekorder na 100 metara Ben DŽonson bio je 1988. godine pozitivan na oba preparata, što je tom prilikom izazvalo najveći mogući skandal u atletici. Neka vrsta preokreta došla je pojavom tetrahidrigestriona ili THG koji je “dizajnirani steroid” sa slavom neuhvatljive droge, budući da je namerno sintetizovan na nelogičan način tako da je potrebno veliko hemijsko umeće kako bi se otkrio. Danas je to omiljeni i najviše traženi steroid.
Pojava eritroproetina poznatog i kao EPO, koji u telu čoveka ubrzava stvaranje crvenih krvnih zrnaca, omogućila je poboljšano snabdevanje mišića kiseonikom bez koga nije moguće sagorevanje šećera i stvaranje energije. Primenom EPO izbegnut je tzv. krvni doping, tj. transfuzija prethodno uzete i sačuvane krvi, neposredno pred takmičenje. U 1980. godini kada je EPO uveden kao pomoćno sredstvo u biciklizmu, umrlo je 18 mladih profesionalaca iz tada nepoznatih razloga. Do januara prošle godine, umrlo je još osam profi vozača. Razlozi njihove smrti danas su poznati: EPO.
LJudski hormon rasta pripada najnovijoj klasi lekova za lečenje dece sa zaustavljenim rastom usled nedostatka prirodne verzije hormona koji se luči u hipofizi. Ovaj hormon povećava masu i snagu mišića, te ga koristi veliki broj vrhunskih sprintera i bacača, a naročito stoga što je za dokazivanje njegovog postojanja potrebno najmanje šest meseci. Nosilac zvanja prvaka sveta na 100 metara sprinta, Amerikanac Tim Montgomeri, bio je u oktobru prošle godine pozitivan na testu hormona rasta i zbog toga još uvek ima velikih problema i pred svojom atletskom komisijom, a i pred američkim sudom.
Svi su izgledi da će biti još oduzetih medalja iz Atine pošto se rezultati testa na hormon rasta očekuju tek sledeće godine.
Maskirni lekovi su jedan od trikova koje koriste atletičari i njihovi treneri, a imaju za cilj stvaranje hemijskog haosa u telu i onemogućavanje otkrivanja prisutnih stimulativnih supstanci. To su diuretici (lekovi za mokrenje) koji privremeno sprečavaju izlučivanje prethodno korišćenih preparata preko bubrega, tako da se oni ne pojavljuju u mokraći. Međutim ljudi iz WADA shvatili su trik, tako da sada imaju na raspolaganju reagens kojim se dokazuje postojanje maskirnog leka.
Genetički doping je nešto što se među takmičarima željno očekuje, iako po efektima koje ima na telo ne pokazuje nikakve razlike od standardnog dopinga steroidima ili THG-om. Međutim, način kojim postiže stimulativni efekat različit je od steroida: kada se gen unese u telo, on u velikim količinama sam proizvodi ono što se danas mora ubrizgavati. Sintetički gen može trajati godima i sve vreme proizvodi materije za regeneraciju mišića i povećanje njegove mase i snage. Pod normalnim okolnostima svaka osoba iznad 30. godine života postepeno gubi mišićnu masu i, naravno, fizičku snagu. Gubitak iznosi između 30 i 40 odsto, a uslovljen je prestankom signala iz gena koji obnavljaju mišiće. U patološkim oblicima, kao što je mišićna distrofija, ili Dišenova bolest, regenerativni mehanizam mišića ne postoji. To je i bio razlog da se krene u istraživanje mogućnosti genetičke terapije koja je, kao što se moglo i očekivati, među atletičarima već registrovana kao nova mogućnost u postizanju pobeda i poboljšanju mnogih rekorda. Kako stvari sada stoje, genetičko dopingovanje je nemoguće otkriti, osim uzimanjem uzorka mišića i analizom njegove molekularne strukture, što je, izgleda, previše.
Negde pre pedeset godina, u stručnim krugovima su pravljene pretpostavke o krajnjim granicama koje se mogu dostići u pojedinim atletskim disciplinama. Tada se mislilo da ljudski organizam nije konstruisan da bi izdržao napor koji bi bio potreban da se istrči jedna milja ispod četiri minuta. Međutim, ne zadugo, Rodžer Banister, engleski student medicine a danas specijalista za medicinsku fiziologiju, istrčao je 1954. godine jednu milju za manje od četiri minuta. Danas je tu granicu probilo više od 2 000 atletičara.
Očigledno je da su nauka i tehnologija doprineli poboljšanju fizičkih sposobnosti i njihovom najracionalnijem korišćenju. Ako se samo uzme skok s motkom, onda se vidi da je svetski rekord Sergeja Bubke od 6,14 metara poboljšan za 53 odsto u poređenju sa prvim rekordom zabeleženim 1912. godine. Skok uvis poboljšan je za 23 odsto u poređenju sa onim iz 1912. a skok u dalj za 18 odsto. Kada se pogledaju rezultati iz osamdesetih godina koje su atletičari postizali samo jedanput ili dva puta u životu, postaje očigledno da ih bolji juniori u današnje vreme prevazilaze sa lakoćom i kad god hoće.
|
Sportisti bez duše Biciklista u laboratoriji Najbolja ilustracija uticaja tehnologije na sport dolazi iz biciklizma. U oktobru 1972. godine, legendarni belgijski biciklista Edi Merks, postavio je svetski rekord u vožnji na štopericu. On je u Meksiko Sitiju izvezao 49 kilometara i 431 metar za tačno 60 minuta. Merksov rekord su nekoliko biciklista potom rušili u više navrata, ali korišćenjem savršenijih i lakših bicikala. Međutim, Međunarodna biciklistička unija sa sedištem u Ejgleu u Švajcarskoj, odlučila je da spreči korišćenje savremenih tehnoloških prednosti i odredila korišćenje bicikala koji su isti ili skoro isti kao onaj kojim je Merks postavio svoj rekord. Pod novim uslovima samo je engleski biciklista Kris Bordmen (na slici) uspeo da nadmaši Merksovu distanicu za svega 0,02 odsto. Svi naknadni napadi na Bordmenov rekord do danas su ostali bez uspeha. Greg Vajt, jedan od poznatijih sportskih fiziologa sa Engleskog instituta za sport u Mančesteru, misli da je u vožnji bicikla na jedan čas dostignuta granica ljudskih mogućnosti. Međutim, kada Bordmen sedne na novokonstruisani bicikl, on za jedan sat izveze 56,375 kilometara što je sedam kilometara više od Merksove distanice. Drugim rečima, tehnologija omogućava poboljšanje Merksovog rekorda za čitavih 14 odsto u poređenju sa onim iz 1972. |
Najbolji primer su rezultati plivačica iz bivše Istočne Nemačke na Olimpijadi u Montrealu 1976. godine, koji su za po pet sekundi još uvek bolji od današnjih.
Bilo koja trkačka zvezda koja trči 100 metara ispod 10 sekundi, u svakome ko malo nešto o atletici zna budi sumnje. Najverovatnije će se u neko ne tako daleko vreme saznati da su svi oni bili pod dopingom ali da su znali kako da ga koriste i, naravno, prikriju.
Tokom letnje Olimpijade u Atini ove godine, pet sprintera je probilo barijeru od 10 sekundi, na čelu sa DŽastinom Getlinom koji je istrčao 100 metara za 9,85 sekundi. Inače, na Olimpijadi u Atlanti 1996. godine Kanađanin Donovan Bejli, postavio je na 100 metara sprinta svetski rekord od 9,84 sekunde.
Što je najgore, Amerika u kojoj je atletika najbolja, uživa ugled oaze dopinga bar po rečima koje smo tokom satelitskog TV prenosa američkog prvenstva čuli od komentatora Eliota Elmonda.
Neko bi mogao pomisliti da bi se atletski tereni sa atletičarima bez dopinga pretvorili u dosadnu pozornicu. Finansijeri i publika traže nadljudska dostignuća i fantastične rezultate. Ono što je u okvirima normalnog nikoga ne interesuje. Gledaoci se identifikuju sa atletičarem, atletičar sa natčovekom, a sve to potpiruje nacija koja u pobedi svog pripadnika vidi sopstvenu superiornost.
Prof. dr MOMČILO B. ĐORĐEVIĆ
