Cipele

Rečnici simbola ukazuju da je značenje cipele dvostruko. Ona predstavlja autoritet i slobodu. Ali i ništavnost i smernost. Rob je hodao bosonog, a vlašću nad nečijim cipelama sticala se i vlast nad osobom čija je ta obuća. Međutim, ovo je samo knjiški početak, uvod dopisan naknadno, onda pošto sam već okončao priču što sledi.

A dešavalo se to u jednoj prestonici na zapadu. Vlasnik ugledne radionice za ručnu izradu cipela se dosetio kako da poboljša produktivnost. Zaposleni su, inače, u ovu prestonicu na zapadu došli uglavnom sa istoka. I vlasnik je, da bi povećao proizvodnju, naredio da se svakog jutra svima oduzmu cipele. Obuća je ljudima vraćana uveče, po isteku radnog vremena. Nekoliko desetina zaposlenih je tako provodilo dan u suterenskoj prostoriji, obavljajući sve potrebne obućarske poslove, bez ičega na nogama. Cipele je mogao da nosi samo poslovođa. Mada će pre biti da to i nije bila dosetka vlasnika, već upravo tog poslovođe, koji je u prestonicu na zapadu došao takođe sa istoka, samo nešto ranije od svojih zemljaka. Da, pre će biti da je to bila zamisao poslovođe, u silnoj želji da se dokaže pred vlasnikom. Zaposleni zapravo nikada nisu videli vlasnika, a većina njih, mimo tog suterena, nikada nije videla ni proizvedene cipele, jer se takva obuća prodavala u bulevarima u koje radnici nisu zalazili, jer su takvu obuću nosili ljudi koje radnici nisu imali priliku da sretnu u metrou, u svom bednom predgrađu... NJihovo se znalo, izjutra predaju svoje iznošene cipele poslovođi. Par po par, poslovođa tu raznoliku obuću slaže u rafove jedne ostave i zaključava njena rešetkasta vrata. Radnici potom od najfinije kože izrađuju cipele po merama uglavnom unapred poznatih kupaca. Savršene cipele koje ne žuljaju ma kakve prste ili čukljeve imali, cipele koje ne propuštaju ma kakvo nevreme bilo, cipele koje ne menjaju oblik godinama, decenijama, ma kakav modni pravac je drugima nametnut... Rade to bosi, oni iskusniji u ručno pletenim, debljim čarapama, većina njih sedeći, ispod stola držeći jedno stopalo na drugom, pa onda menjajući položaj nogu, držeći ono drugo stopalo na onom prvom... Naveče, poslovođa otključava rešetkasta vrata ostave, zaposleni se nekada i poguraju oko svoje obuće, dešava se i da neko pokuša da dođe do cipela iole boljih od onih koje je imao jutros, pa to izazove kratkotrajnu, žučnu svađu, nekada i večitu, potuljenu omrazu.

Ipak, onaj ko misli da je najgora stvar na svetu bos sedeti u skučenom suterenu, a izrađivati neke od najboljih cipela na vascelom svetu - grdno se vara. Postoji i nešto uvredljivije, gore od ovog najgoreg - kada vlasnik ili poslovođa, sa zapada ili istoka, sasvim je svejedno, izjutra oduzme obuću, ali do uveče i nikome ne dopušta da se ičime bavi, te se ponižen sedi samo onako, zaludno, nad praznim stolom, dok se ispod stola jedno stopalo drži na drugom, dok čovek samog sebe gazi, pa onda promeni položaj nogu, ono drugo stopalo drži na onom prvom, pri čemu se i nije mnogo toga suštinski promenilo, jer taj čovek uistinu i dalje samog sebe gazi... Neko bi, preciznosti radi, dodao - čas sopstvenom levom, čas sopstvenom desnom...

Goran Petrović