Ubitačni transkripti

Da li je Dejan Milenković Bagzi, “surčinac” iz “zemunskog klana”, isuviše lukav ili dete sreće, tek činjenica je da ovog begunca sa poternice, od njegovog prvog pominjanja, prate neke čudne okolnosti, prepune zbunjujućih momenata u ionako nejasnoj priči u kojoj je jedan od glavnih aktera. Trenutno je solunski uhapšenik, koji još nije ni kročio u zemlju a upriličen mu je “vruć doček”, sa izgledima da još ponekog opeče. Taman kad se poverovalo da za njegovo izručenje nema nikakvih prepreka, lansirana je skandalozna tvrdnja o pogodbi s vlastima kako da svedoči.

Beogradski nedeljnik “Vreme” objavljuje tekst sa tvrdnjom da je Bagzijev advokat Biljana Kajganić ponudila svom klijentu status svedoka saradnika rečima da je to “sredila sa starim drugarima”, ministrom policije Draganom Jočićem, “koji je odmah pristao”, i Radetom Bulatovićem, šefom BIA, koji je to potvrdio posle konsultacija “gore”, piše u transkriptu razgovora koji je, kako tvrdi “Vreme”, u maju 2004. godine snimila Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) MUP-a Srbije.

U pomenutom razgovoru između advokatice i njenog klijenta, Kajganićeva je kao uslov za takav dogovor rekla Bagziju da na sudu kaže kako je on po nalogu LJubiše Buhe Čumeta organizovao ubistvo Momira Gavrilovića. Prema transkriptu, koji navodno postoji negde dobro sakriven, na ovu ponudu Bagzi je reagovao rečima: “Kako to da kažem, kad nije istina?”, a Biljana Kajganić odgovara: “Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila! Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!”

S obzirom na to da je taj razgovor, kako se tvrdi, “snimljen, prepisan i uredno zaveden u UBPOK-u”, tadašnji načelnik ove službe Boro Banjac, zajedno sa službenom beleškom, šalje ga premijeru Vojislavu Koštunici, ministru policije Draganu Jočiću, ministru pravde Zoranu Stojkoviću, načelniku Javne bezbednosti generalu Miroslavu Miloševiću. Navodno, već sutradan Jočić poziva Banjca da ga smeni i upozorava ga da taj razgovor mora ostati tajna, inače... On je zaista i ćutao ali se poverio jedino Sretenu Lukiću, bivšem načelniku Javne bezbednosti, napravio nekoliko kopija tog telefonskog razgovora i ostavio ih na više mesta.

Priča ne bi bila kompletna da nije garnirana i “verodostojnim opisom” događaja u Meljaku, kada su prilikom hapšenja likvidirani Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, a sve u povodu izraženih sumnji u zvaničnu verziju tog čina. Pažnju je privukao jedan kontradiktorni detalj. Policajac “overava” Šiptara, što zavređuje benevolentno konstataciju da je to bilo nepotrebno - Šiptar je već bio mrtav. A, kako se navodi čas pre toga, policajci su imali naredbu: da se uhvate živi, čak i po cenu gubitaka. “To ne radi nijedan policajac, bilo da se radi o policiji Zimbabvea ili Švedske. To je patološki čin, svojstven samo mafiji”, tvrdi iskusni bivši policajac. Takve akcije sve policije sveta izvode spektakularno, ne samo uz veliki broj policajce, već i vojske ako treba, helikoptera i TV kamera. Bar onako kako je 15 dana prikazivano rušenje “tvrđave” u Šilerovoj ulici. To bi odgovaralo ne samo policiji, već i aktuelnoj vlasti, kao i međunarodnom ugledu zemlje - da je zemlja sposobna da se obračuna sa socijalnom patologijom, ubicama, organizovanim kriminalom...To je događaj, jer ti ljudi su, pored premijera Đinđića, ubili i desetine drugih ljudi i bili glavni trgovci drogom, zarađujući milion evra mesečno, bili u sprezi sa vrhom Miloševićeve vlasti, šurovali sa DOS-ovim čelnicima... A bilo je sve suprotno. Neko šunjanje u mraku, pripucavanje i tome slično. Tako tvrde zvaničnici i “pouzdani izvori”.

A u novinarstvu izvori su čudo. To je više od pola obavljenog posla a dobrom novinaru ostaje samo da dobijenu informaciju lepo i pametno upakuje u tekst i plasira gladnoj javnosti. Zato se izvori grade, neguju i ne zloupotrebljavaju. Doduše, to pravilo ne važi i u obrnutom smeru, naročito kada su izvori iz policije, tajnih službi i njima sličnih grupacija. Za njih novinar može imati i kratkotrajnu upotrebnu vrednost, a ako mu otkaže “poverenje” uvek će se naći neki koji neće odoleti ekskluzivi ma koliko bila teško proverljiva.

Autor teksta u “Vremenu” (Miloš Vasić) tvrdi da je podatke dobio sa “kompetentnih mesta”, da stenogram razgovora ne poseduje, ali i da ga “može uvek dobiti”. Sasvim dovoljno da krene žestoka lavina osporavanja, demantija i polemika u javnosti. MUP Srbije u svom saopštenju navodi da je ovo još jedan od mnogih pokušaja da se “diskredituje i dovede u sumnju celokupan rad i kredibilitet MUP-a” a to potvrđuje i BIA uz napomenu da su u pitanju nečija “zlonamerna nastojanja da se situacija u zemlji destabilizuje”. Ministar pravde Zoran Stojković tvrdi da nikada u njegov kabinet nije stigao nijedan transkript razgovora između Kajganićeve i Bagzija, te da država na ovakvo pisanje mora brzo reagovati.

Što se tiče verodostojnosti narečenog tajnog razgovora, sva je prilika da će tek biti tema i “žvaka” za javnost, mada već u startu u njoj ima jedna formalna nejasnoća. Kako je moguće da načelnik jedne uprave u MUP-u, pa bio to i UBPOK, napiše informaciju u kojoj interpretira tajno snimljen razgovor i pošalje ga predsedniku vlade i ministrima. Upućeni tvrde da su korisnici tajno snimljenog razgovora isključivo operativni radnici a načelnik uprave se obaveštava da je takva i takva informacija dobijena. Korisnik specijalnih informacija ne može biti niko drugi osim, isključivo, ministar unutrašnjih poslova.

“Ne može UBPOK da to pošalje ministru pravde. UBPOK informaciju šalje MUP-u, koji ima svoju kriminalističku analitiku u kojoj se sastavlja specijalna informacija za najviši državni vrh, u ovom slučaju vladu, a ministar određuje ko je korisnik”, kaže iskusni policijski operativac. Uostalom, ni ministar Jočić, ni šef BIA Bulatović ne mogu nikome da obezbede status zaštićenog svedoka jer za tako nešto nemaju ovlašćenja. Za njih se pokazala mnogo pogubnija činjenica da nemaju potpunu kontrolu nad resorima kojima rukovode, da su ti resori bušni i spolja i iznutra i pored njihovog uveravanja da stvar drže pod kontrolom.

Sva je prilika da je namera onoga ko je novinama doturio priču, upravo zbog mogućnosti da informacija bude selektivna i iskrivljena, da politički diskredituje nekog protivnika u javnosti. Nije ovo prva afera te vrste u Srbiji. U martu prošle godine, u zamahu akcije “Sablja”, nekako baš u istim novinama, objavljen je navodni transkript telefonskih razgovora Dušana Spasojevića Šiptara i N.N. lica vođenih 9. i 11. novembra 2001. godine, tokom pobune Jedinice za specijalne operacije. Narečeni Duća izdaje kojekakve instrukcije vezane za JSO, strogo pazeći da direktno ne pomene nijedno ime, osim razgovetnog imena Vojislava Koštunice. Transkript je kratak i ne zna se prethodni deo razgovora, kao ni potonji, pa deluje kao tempirani udarac samo na Vojislava Koštunicu.

S druge strane, javljaju se i dodatne nedoumice vezane za transkript prisluškivanja Bagzija - o važnosti Bagzija kao svedoka za razjašnjenje ne samo ubistva premijera Đinđića, već i niz drugih za koja se Bagzijevo ime vezuje, pre svega ubistvo Momira Gavrilovića. Može se desiti da je on jedan on onih koji su posredovali u razgovorima da se Šiptar i Kum predaju, što se takođe pominjalo. Hoće li, možda, posvedočiti o nekim drugim likvidacijama u Beogradu, u kojima je njegovo ime bilo često pominjano, makar i kao posmatrača. Ili je, pak, Bagzi opasnost za Čumeta i njegovo “zaštićeno svedočenje”. Jer, ovo što pričaju, recimo, Suvajdžić i Vukojević nema veliku težinu, pošto se radi o sporednim igračima. Bagzi je deo petorke sa samog vrha. Od njih pet dvojica su mrtvi, Legija je u zatvoru a Čume zaštićeni svedok. Jedino je Bagzi na raspolaganju za razne kombinacije. Postoji verovanje da Bagzi može da uništi karijere nekih političara, policajaca, biznismena, pa, možda, i novinara.

Čega bi se to, recimo, plašio LJubiša Buha Čume, kad je u javnost, takođe, “procurilo” da on kao izuzetno važan zaštićeni svedok živi “vrlo sigurno”, reklo bi se čak lagodno do mere da se zaboravlja i upražnjava stare navike. Pominju se i neke smene u policiji i tužilaštvu zbog toga. Ili je cela frka i podignuta sa određenom namerom, kao što bi moglo biti čuvanje pozicije specijalnog tužioca Prijića, kome se štošta zamera - od “originalnog” tumačenja Zakona o zaštićenom svedoku, do upadljivog tetošenja istih.

Očigledno da Bagzijev dolazak pred sud nije mala stvar i neko beznačajno pitanje. Možda otuda i toliki strah i sva panika onih kojima to ne ide u prilog. U javnost ništa ne procuri slučajno. Informacija tek postaje unosna roba. Nije Rade Marković tek tako umnožavao kopije diskova sa informacijama. Radili su to i pre njega a, izgleda, da se ni kasnije stvari nisu mnogo promenile.