“Treća Evropa”

Kada je američki državni sekretar Donald Ramsfeld u žaru polemike sa Evropljanima povodom Iraka podelio Evropu na “staru” i “novu”, verovatno je i nehotice uveo dva pojma koja će zadugo pratiti sve ono što će se događati u Evropskoj uniji posle njenog širenja na deset novih članica. I dok je za Ramsfelda linija podele između dve Evrope delila protivnike i pristalice rata u Iraku, ona svakako postoji i kada su u pitanju mnoga druga ekonomska, socijalna, kulturna, pa i politička obeležja “starosedelaca” i “pridošlica” u Uniju. Premošćavanje ovih razlika, odnosno, harmonizacija njihovih ekonomskih, socijalnih, pravnih i političkih sistema potrajaće verovatno više godina i zahtevaće velika ulaganja čiji će teret uglavnom podneti poreski obveznici starih članica Unije. U dosadašnjoj istoriji EU nešto slično se dogodilo samo posle tzv. južnog širenja kada su, osamdesetih godina, primljene Grčka, Španija i Portugalija, tri do tada relativno nerazvijene evropske zemlje. Unija je u njih, u međuvremenu, uložila više od 600 milijardi evra ali su se one tek devedesetih godina približile ekonomskim standardima ostatka Unije. Za evropske poreske obveznike još poučniji je primer prve istočnoevropske zemlje koja je ušla u Uniju, bivše Istočne Nemačke, u koju je uloženo fantastičnih 1400 milijardi maraka (700 milijardi evra) a da se ona ni do danas nije potpuno izjednačila s bivšom Zapadnom Nemačkom.

Otuda danas među stanovnicima Unije nema mnogo oduševljenja za njeno novo širenje u bliskoj budućnosti, pogotovu što je van njenih granica ostalo malo zemalja koje bi u Uniju više donele nego što bi uzele kao što je to bio slučaj sredinom devedesetih godina sa Švedskom, Finskom i Austrijom. Zapravo, u Evropi su danas preostale svega dve takve zemlje. Prva je Norveška, kojoj rezerve nafte još uvek omogućavaju luksuz da odoleva izazovu EU, uprkos sve većoj ceni koju plaćaju njeni ribari kada svoj ulov izvoze u Uniju. Druga je Švajcarska, razvijena evropska zemlja koja ljubomorno čuva svoje jedinstveno društveno i političko uređenje u potpunom okruženju Unije, ali koja narednih godina verovatno neće odoleti izazovima Šengena i širenju veza s Unijom. Treća je možda Turska, zemlja koja je poslednjih godina u velikom privrednom zamahu i koja već četrdesetak godina strpljivo čeka pred vratima Unije, uverena da joj privredni i, naročito, geopolitički činioci idu naruku i da će je, uprkos kulturnim i demografskim osobenostima, Evropljani kad-tad morati da prihvate.

Izvan Unije to ostavlja samo dve grupe evropskih zemalja. U prvoj su Rusija i druge zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza koje su, jednostavno, prevelike i previše različite da bi u doglednoj budućnosti mogle računati da se nađu unutar Unije. Samoj Rusiji, koja poslednjih godina doslovce pliva u petrodolarima koje joj donose visoke cene nafte na svetskom tržištu, izgleda da to naročito ne smeta jer zbog svoje vojne moći, prirodnih resursa i veličine svog tržišta predstavlja nezaobilaznog strateškog partnera zemljama i “stare” i “nove” Evrope čiji lideri su često u situaciji, poput nedavnog susreta Gerharda Šredera i Žaka Širaka sa Vladimirom Putinom, da od Rusije traže da povećanjem svog izvoza nafte pomogne očuvanju privredne stabilnosti u Evropi. Uprkos želji Sjedinjenih Država da u članstvo NATO-a privuče pojedine zemlje bivšeg SSSR-a, pre svega Ukrajinu, i time učvrsti njegovu novu “prvu liniju”, za nešto slično nema mnogo entuzijazma ni među “novim” a naročito ne među “starim” članicama Unije.

U poslednjoj grupi se nalaze četiri preostale zemlje tzv. Zapadnog Balkana - Bosna i Hercegovina, Srbija i Crna Gora, Makedonija i Albanija - koje bi se slobodno mogle nazvati “trećom Evropom”, doslovce “evropskim trećim svetom” i koje danas plaćaju visoku cenu svoje nerazvijenosti i marginalnog položaja u Evropi. Prve tri su tokom devedesetih godina prošle kroz građanski rat u bivšoj Jugoslaviji koji je iza sebe ostavio neke od danas najkomplikovanijih evropskih kriznih žarišta za koje ni one ni Unija nemaju rešenja (pogotovu ne posle martovskog nasilja na Kosovu). Oružani sukobi i dugogodišnje međunarodne sankcije su za posledicu imali ne samo razaranje nego i kriminalizaciju njihovih privreda i doveli do onoga što se nekada u Latinskoj Americi nazivalo “negativnim razvojem” ili “razvojem nerazvijenosti”. Drugim rečima, do pada iz grupe srednje razvijenih evropskih zemalja, kakva je bila bivša Jugoslavija, u krug nerazvijenih zemalja “trećeg sveta”.

Druga grupa njihovih problema proističe iz činjenice da su to zemlje zakasnele tranzicije koje se danas nalaze približno tamo gde su se početkom devedesetih nalazile Poljska, Češka ili Mađarska, tj. u onome što se naziva tranzicionom recesijom (transitional gap) kada je stari privredni sistem uglavnom demontiran dok novi još nije počeo da funkcioniše. Posledica je dramatičan rast nezaposlenosti, siromaštva, privredne i društvene dezorganizacije, kriminala i korupcije koji prirodno rađa sklonost ka konzervativnim i populističkim političkim opcijama čime se krug nerazvijenosti zatvara. Da bi stvar bila još gora, zemlje zakasnele tranzicije ne mogu da računaju na onaj entuzijazam i podršku Zapada kakve su posle pada Berlinskog zida uživale zemlje srednje i istočne Evrope. Iako gvozdene zavese već odavno nema, ove zemlje ne mogu preterano da računaju ni na regionalnu saradnju u svom razvoju zbog toga što region kakav je Balkan sve više razdvaja nova šengenska ili, kako je neki zovu, “zlatna zavesa” koja deli one koji su “unutra” i one koji su “izvan” evropske integracije, bolje rečeno, one koji imaju i one koje nemaju podršku njenih razvojnih fondova.

Konačno, ali ne i na poslednjem mestu, “zakasnele” evropske zemlje moraju da računaju i na probleme koje donosi razvoj Unije koji će letvicu koju moraju da preskoče, tzv. acljuis communitaire, sve više podizati i Uniju učiniti “pokretnom metom” (tj. uslovi koje će morati da ispune za prijem u Uniju biće mnogo teži nego što su bili za zemlje koje su primljene ove godine). O njihovom prijemu neće više odlučivati 15 nego 25 zemalja pri čemu će barem neke od “novih” članica u njima videti susede s kojima imaju nerešene probleme ili konkurente za sredstva razvojnih fondova Unije. Pri tome, broj i uticaj susednih zemalja EU, koje će imati interesa da lobiraju u Briselu za njihov prijem ne bi trebalo precenjivati: u tom pogledu one će biti u mnogo nepovoljnijem položaju od istočnih suseda ujedinjene Nemačke koja je devedesetih godina imala i interesa i uticaja da stane iza kandidature Poljske, Češke, Slovačke ili Mađarske (zemalja tzv. Višegradske grupe).

Kakvi su, dakle, izgledi “treće Evrope” da u dogledno vreme izađe iz začaranog kruga nerazvijenosti, političke nestabilnosti i ogromnih problema s kojima su danas suočene, tj. da uđu u krug kandidata za neko buduće širenje Unije? Otvoreno govoreći, ne mnogo velike. Iako im neki činioci idu naruku, na primer, želja Brisela da “zaokruži” evropsku integraciju (nekada se to nazivalo finalité politiljue), interesi “starih” suseda poput Italije i Grčke, ili “novih” članica Unije poput Mađarske, Slovenije i sutra Rumunije, Bugarske (i, verovatno, Hrvatske i Turske) da podstaknu jugoistočno širenje Unije ili nastojanje Brisela da spreči nove krize i zaustavi talas legalnih i ilegalnih migracija, šverca i organizovanog kriminala iz ovog područja, sve to neće biti dovoljno da u dogledno vreme otkloni bojazan poreskih obveznika EU da bi im novo proširenje donelo samo nove troškove i nove komplikovane probleme. Jedan od zvaničnika Unije prilikom nedavne posete Beogradu to je protumačio rečima da mnogi Evropljani misle da je “Uniji dovoljno da ima 25 članova”. Istini za volju, strah od novih troškova je verovatno preteran jer je ukupni društveni proizvod četiri zemlje Zapadnog Balkana približno jednak društvenom proizvodu Luksemburga i verovatno je da bi već otklanjanje postojećih političkih barijera i minimalna ulaganja u regionalnu infrastrukturu doneli potrebne procente privrednog rasta. Drugim rečima, troškovi ovog proširenja bili bi gotovo neznatni u poređenju s troškovima tekućeg proširenja EU. Evropske diplomate u Beogradu će dodati i da one, Srbija i Crna Gora naročito, imaju uslova da dosta brzo nadoknade propušteno jednom kada se otklone političke prepreke za početak pridruživanja Uniji.

Aktuelni politički problemi, međutim, mnogo su veći izazov i za EU koja u svom dosadašnjem iskustvu nema pravog presedana za njihovo rešavanje. Zbog toga, mnogim stanovnicima ovih zemalja članstvo u Uniji danas verovatno izgleda kao mnogo dalji cilj nego što je to bio slučaj krajem 2000. i početkom 2001. godine i to objašnjava priličnu dozu političkog pesimizma i sklonosti ka temama tzv. niske, odnosno, lokalne politike od tema tzv. visoke politike, kakvo je, na primer, članstvo u Uniji. Iako ima istine u tvrdnjama da su one same za to krive (“da Jugosloveni nisu 1991. godine počeli građanski rat, danas bi već svi bili u Uniji”) i da Zapad, pa ni Unija za to ne snose odgovornost, činjenice govore i nešto drugo. Kada su posle velikih promena u Evropi krajem osamdesetih i početkom devedesetih procenjivale izglede da samostalno ili kao Jugoslavija “stignu do Evrope”, razvijene jugoslovenske republike su zaključile da im prva opcija nudi veće šanse ali je ostatak zemlje za to platio i još uvek plaća veliku cenu. Da tzv. go-it-alone pristup ni danas nije potpuno napušten, govore i aktuelne srpsko-crnogorske polemike o sudbini državne zajednice u kojima se čuju i argumenti koji su se koristili u međurepubličkim sporovima u Jugoslaviji krajem osamdesetih godina.

Ukratko, da li će i četiri preostale zemlje tzv. Zapadnog Balkana “stići do Evrope”, zavisiće od njihovih napora ali i od spremnosti Unije za nova rešenja kakva se možda mogu videti u nedavnim zaključcima Saveta ministara EU da Srbija i Crna Gora svoj put ka Uniji politički nastave zajedno a ekonomski odvojeno iako ima i onih koji, poučeni dosadašnjim iskustvom, u tome pre vide put u nastavak krize. Svakako, ni Evropa ni Balkan danas nisu ono što su bili 1991. godine i, izuzimajući možda Kosovo, mogućnost da bi to vodilo u novi krug nasilja danas je manja nego ikada tokom prethodne decenije. Kao i početkom devedesetih, pred ovim zemljama i danas se otvaraju dva puta: prvi vodi kroz težak ali dugoročno izvestan proces reformi u kome mogu računati na podršku Unije dok drugi vodi u “dovršetak dezintegracije Jugoslavije”, stvaranje novih nacionalnih država i prekomponovanje granica s krajnje neizvesnim ishodom. Drugim rečima, odgovor na pitanje da li će “treća Evropa”, uključujući i Srbiju i Crnu Goru, uspeti da izađe iz tranzicione recesije i začaranog kruga političke nestabilnosti i ekonomske nerazvijenosti, zavisiće koliko od njihove spremnosti na sveobuhvatne reforme, toliko i od njihove sposobnosti da ubede Uniju da ih u tim reformama podrži barem onoliko koliko je devedesetih godina podržala tranziciju zemalja srednje i istočne Evrope.