Pod razno

Skoro tri decenije sakupljam isečke iz novina i pravim arhiv kojem već odavno ne vidim bilo kakvu svrhu. Sve je počelo još u studentskim danima, kada sam odvajao intervjue i tekstove, isključivo iz oblasti književnosti i filma. Kasnije, proširio sam arhiv i na druge oblasti, pretvarajući ga sve više u svaštaru, deponujući kratke vesti, zanimljivosti i bizarnosti. Od kraja osamdesetih godina ubrzano se nagomilava materijal pod odrednicom “istorija”. Sve teže sam uspevao da imenujem oblasti koje sam pokrivao, tako da sam pribegavao kompromisu. Na svakoj novoj fascikli ispisao bih flomasterom odrednicu: “Razno”.

Danas se moj arhiv sastoji od tridesetak raznobojnih fascikli gde je više od pola “pod razno”. Poslednjih godina arhivirao sam čak i bisere političara, sve sa idejom da ću kada mi zatreba šlagvort za neki tekst lako naći obilje materijala. Međutim, ti biseri brzo gube šarm gluposti, budući da su ih smislile glave za jednokratnu upotrebu, tako da sam u velikom iskušenju da se otarasim fajlova “pod razno”. Problem je što sam i neprikosnovenu oblast u mom arhivu - književnost, uveliko ispunio prilozima “pod razno”.

Tako, u fascikli “pisci - intervjui” nalazim isečak ispodvlačen crvenim markerom, gde piše sledeće: “Kad je Kosovo u igri, borci protiv nacionalizma, borci za slobodu medija, za ljudska prava, borci za priznavanje različitosti, dokazani borci za otvoreno društvo slobodnih pojedinaca, ti vatreni protivnici režima Slobodana Miloševića, volšebno se pretvaraju u zapenjene čuvare svojih lokalnih, nacionalnih atara.”

Iako je ova rečenica izgovorena pre nekoliko godina, nakon NATO intervencije u Jugoslaviji, iako ju je izgovorio pisac koji nikada nije pripadao ratnohuškačkoj mašineriji, pisac koji jeste svojim postupcima gradio mostove, a ne zidove, ipak se tom rečenicom zagovara nešto što je blago rečeno nonsens, i kao takva ona je i danas aktuelna.

Nejasnost u samoj postavci ove teze: da li čuvar lokalnog atara ovde znači da srpski intelektualci nisu podržali otcepljenje Kosova? Ako to znači, nejasno je zašto bi neko ko se zalaže za ljudska prava i za priznavanje različitosti trebalo da se zalaže za otcepljenje Kosova. U kakvoj je to međusobnoj vezi? Otvoreno društvo slobodnih pojedinaca ne znači davanje podrške teritorijalnim otcepljenjima, secesijama kojima se ne teži ustanovljavanju otvorenog društva slobodnih pojedinaca, nego ostvarenju nacionalnog, zatvorenog i homogenizovanog društva. Dati podršku secesionizmu Kosova znači dati podršku albanskom nacionalizmu, a ne znači dokazati svoj antinacionalizam. Takođe, to znači sramno prećutkivati činjenicu da je albanski zahtev za otcepljenje Kosova isporučen mnogo godina pre nego što smo upoznali Slobodana Miloševića, to znači prećutati činjenicu da na Kosovu postoji kontinuitet jednog secesionističkog i nacionalističkog zahteva. Biti protiv Miloševića ne znači davati podršku albanskom nacionalizmu, biti antinacionalista ne znači podržavati hrvatski nacionalizam, razobličavati srpski nacionalizam ne znači opravdati akciju čišćenja Srba sa Kosova i iz Krajine, biti protiv NATO bombardovanja ne znači biti za Miloševića.

Uostalom, sa kojeg se to mesta, i sa kakvim pravom, na ovaj način procenjuju srpski intelektualci? Koji je to hrvatski intelektualac dao podršku srpskom zahtevu za otcepljenje Krajine, dokazujući tako svoju borbu za pravo na različitost i svoj antinacionalizam?

Jedini razlog zbog kojeg sam se zamislio nad markiranim isečkom jeste veoma raširena pojava da promišljajući događaje iz novije istorije, ili tačnije rečeno, naše juče, pravimo greške u koracima. Stalno se u ime neosporno pogubne politike koja je overena na Osmoj sednici, zaboravlja kakvo je bilo ono prekjuče, koje je prethodilo našem juče. Neko neupućen bi rekao da je do dolaska pogubne Miloševićeve politike na prostorima ondašnje Jugoslavije vladala idila demokratije. A znamo dobro kakva je hipokrizija i nepravda bila ugrađena u temelje jugoslovenskog društva. Uvek mi je sumnjiva ostrašćenost sa kojom se pojedinci ustremljuju na prošlost, zaboravljajući da pruže neki dokaz za svoju navodnu donkihotsku ulogu u toj prošlosti. Jednom aparatčik, uvek aparatčik. To je suština naše domaće političke scene.

Ono što povezuje srpske komuniste i nacionaliste, jeste neuspešnost u izgradnji efikasnog sistema. Ni jednima, ni drugima nije uspelo da stvore kakve-takve ekonomije. Na stranu što im je dobar deo igrača zajednički. I jedni, i drugi odgovorni su za hipoteku udbaštva koja se po pravilu pripisuje samo ovim prostorima, kao da su kardelji, bakarići i dolanci bili pripadnici nekog demokratskog legla. Izolacija koju su proizvele sankcije svetske zajednice i te kako je doprinela da se ovde razviju neke endemske karakteristike u čemu ni pre nismo oskudevali, ali to nikako ne može biti alibi za postojeće stanje. Naš najpoznatiji brend - inat, po kojem smo u svetu mnogo poznatiji nego po kajmaku ili šljivovici, jeste samo drugo ime za glupost, ksenofobiju, inferiornost, za sve moguće slabosti koje opterećuju ovdašnji mentalitet. Bez rada na promeni te ubuđale matrice, što nikako ne znači odustajanje od tradicije i svih onih pozitivnih posebnosti, stalno ćemo se vrteti u krug, i kontinuirano sve više tonuti.

Pre nekoliko dana bio sam svedok neobične situacije. Ispred kioska na Pašićevom trgu, jedan tipični prigradski domaćin pretio je i urlao na uplakanu ženu. Veoma strpljivi milicioner pokušavao je da smiri dotičnu pojavu od koje, tvrdim, ni kroz milion godina ne znam kakvim procesom evolucije ne bi mogao da nastane pristojno inteligentan majmun. Scena je bila toliko neprijatna da se niko od prolaznika nije zaustavljao. Milicioner je stišavao “gospodina” (tako je oslovljavao dotičnu pojavu) koji nije prestajao da preti uplašenoj ženi.

Ne znam kako se okončao spor, međutim, plašim se da je sve prošlo samo sa ukorom razrednog starešine. Jer, postoji nešto što se zove arhetipska zaštita primitivizma. Nisu mi poznata ovlašćenja predstavnika zakona u ovakvim situacijama, ali burazerski mentalitet koji povezuje aktivne duše iz pasivnih krajeva preti da postane mera svih stvari na ovim prostorima.