Orvel u vrećici

U nedelji, kada se Himzo Muratović, odavno oplakan i zvanično mrtav, vratio posle dvanaest godina iz “srbočetničke” Srbije u Zvornik kao vaskrsla žrtva “srpskog fašizma”, iz Dubrovnika u redakciju stiže podjednako potresna vest. Anonimus je pismo otkucao na pisaćoj mašini što samo po sebi govori da je pisano u dubokoj ilegali. Pisaća mašina, danas, i nije ništa drugo nego paklena subverzivna naprava, terorističko oruđe poput kamiona punog dinamita...

I šta hoće Anonimus? Elem, kao što je Himzo, svojevremeno, nestao iz Zvornika, nekako, istovremeno, u Dubrovniku je nestao NIN!? Dobro, danas, stižu tri primerka u prodavnicu “Tisak” koja se nalazi na sredini severne strane Straduna (Place). Znači, Himzo ponovo u Zvorniku, a NIN ponovo na severnom Stradunu. Ah, Stradun! Tu smo nekad i ljubavne sastanke zakazivali. Dobro, posle smo ga malo i bombardovali. Ali, nije li prvo Lordan Zafranović bombardovao Dubrovnik sa “Okupacijom u 26 slika”? Budimo ljudi, nemojmo reciprocitetima da gledamo u zube.

Elem, Anonimus hvali NIN i predlaže da nađemo načina da u “Tisak” na Stradunu dođe više primeraka, a i da se pokoji primerak, ako je moguće, nađe i na nekoj od prodavnica na Lapadu i u Gružu. Malo li smo se tamo kupali i zaljubljivali, sve čitajući NIN.

E, sad, neko vickast će pitati: a što se taj Anonimus iz Dubrovnika, moliću lepo, ne pretplati na NIN? To može da pita samo budala! Štooo, samo budala? Pa zato što mi javljaju da i u Puli, u srcu slobodarske Istre, brale moj, kad kupiš NIN, spakuju ti ga, da prostiš, u “vrećicu”. Što u “vrećicu”? Da se ne vidi ćirilica!? Auuu, i Pula znači pala, a ja se kleo u Istrane. Zaista, zaista vam kažem: hteo sam da pustim korenje na jednoj litici iznad Limskog kanala, da starost tamo provedem i da po ceo dan zevam u pučinu, a i preko pučine u zemlju Etruriju. Hteo sam, bre, napušten dvorac da kupim u Kanfanaru i da osnujem anarhističku komunu, a ne samo da protrčim kroz Pulu, kao DŽems DŽojs na jedan dan, ono kada ga je zaboleo zub u nedelju, a ambulante nisu radile...

Tu se setim da mi je nedavno i jedan stari ninovac pisao da ne može na miru da kupi NIN ni usred Zagreba, na kiosku ispred hotela “Dubrovnik”!? Ah, Dubrovnik! Gde god se okreneš, Dubrovnik. Elem, i ispred zagrebačkog “Dubrovnika”, čim kupiš NIN, odmah ti sa “ustaškog ćošeta” priđe neki uja i pita: “Šta, opet, čitamo ćirilicu?”

Kupio sam novi ligenštul. Probam ga na terasi, čvrljim se na jutarnjem septembarskom suncu. A FK “Obilić” u izmaglici kao kod Magrita, kao kod Leonarda. I CZ kao da se odigao od zemlje, lebdi kao čardak ni na nebu ni na zemlji. Lebdi kao Dubrovnik u mojim sećanjima.

Što li im, toliko, smeta NIN? Da li zato što ih podseća na KNIN? Na onu ranohrišćansku crkvu u Ninu? Dobro, izgubili smo sve ratove, ali da li to znači da više ne treba da postojimo, treba li da se zatre i ime NINOVO zapadno od Drine? Ne sme li to ćirilica da pređe ni onu ćupriju kojom se Himzo vratio u Bosnu?

Kad, napokon, dobre vesti. Zove burazer iz Vrčina: “Tri Crnina mačeta sam udomio. Momci koji su letos radili na mladenovačkom vodovodu poneli ih kući za Srbobran i Sirig.”

Širi se, dakle, Crnino pleme, množi se NJen narod. Jer, tamo gde kroči šapa moje Crne, tamo su srpske, trojanske zemlje. Nego, reč Sirig me neodoljivo podseća na Cirih. Pokazaće se da imaju isti etimološki temelj: mesto gde se siri SIR. Što bi rekli, SIRIŠTE. I da li vam je, sada, jasnije da su SIROGOJNO, SIRIG i CIRI(G)H, jedno isto? Isti toponim. I zato, brale, još na železničkoj stanici u Cirihu možeš slobodno da kupiš NIN!!! Cirih ti je to, bajo, srpska, anarhistička varoš. Tu su se, bre, krili i Lenjin i Bakunjin, a i naš kralj Pera je tu zapatio anarhizam. I to hronični anarhizam, a to je gadna boljka. Začas ti ode na pluća i nema ti spasa... Sem, ako nisi Srbin, mislim, ako nemaš prirodni imunitet.

I nije samo Cirih u pitanju. Moj rođa iz Švajcarske kupuje, recimo, NIN na jednoj benzinskoj pumpi u Sen Galenu. I nema ono, šapatom, kao u Puli: “Hoćete li, prosim, u vrećicu?” Nego, glasno i od srca: “Gruce, her Jovanović!” A onda i dankešen, na odlasku.

E, sad, vam je, valjda, jasno zašto se i Aristotel krio u Sen Galenu. Dobro, ne on lično već njegovi rukopisi. Sada će, opet, neko da pita: a što je Aristotel morao da bega, čak, u Sen Galen? Zato što je bio “varvarin iz Stagire” i pisao je ĆIRILICOM!!! Zato su hteli da ga spale prvo Grci, pa Rimljani, a spalili bi ga i Nemanjići. Oni su uživali da pale filozofske knjige a i bogumile. Voleli su da pale sve što je naše, prethrišćansko, trojansko, vidovsko, aristotelovsko. Spalili bi oni i NIN. Nego, NIN je bio oprezan: nije izlazio u vreme Nemanjića, kao što nije izlazio ni u vreme nemačke okupacije...

E, sad, zezaju i Švajcarci. Ako, recimo, hoćeš da vidiš Aristotela u Sen Galenu, ima da se izuješ, bato, pred bibliotekom kao pred džamijom. I dobiješ nazuvke u slučaju da ti smrde noge il’ su ti čarape pocepane. Čuvaju, bre, Aristotela kao da im je rod rođeni. Čuvaju ga kao Jana Husa i Martina Lutera što su čuvali. Zna Švajcarac šta treba čuvati kao oči u glavi. Čuj, NIN na benzinskoj pumpi, dok u Srbiji ne može; ne isplati se pumpadžijama. Liberalizam ti je to, nema zezanje!

Meditiram tako, kad, zvoni morbidni. Goran Babić: “Jesi li dobio moj tekst?” Kako se zove? “Dvije, tri Dalmacije”. To Babić piše o Hrvatskoj svog dede, o Hrvatskoj svog oca i o trećoj svojoj, Goranovoj Hrvatskoj. Čitajte njegov tekst na 34 strani i shvatićete zašto NIN u Hrvatskoj mora u vrećicu.

A onda zadremam u ligenštulu na poznom septembarskom suncu. I moja Crna mi dolazi u san i pita me: “Zar, ti, zaista, ne znaš da je u Španskom građanskom ratu DŽordžu Orvelu konspirativno ime bilo NIN!?” Paaa, znam! “A je l’ znaš da je to ime preuzeo od svog prijatelja anarhiste Andreasa koji je u Španiji likvidiran po nalogu Staljina?” Ne, to ne znam. “A je l’ znaš, moj crni kukavče, da je Orvel bio komunjara i da je veličao Staljina...” Ali, Staljina su veličali i Sartr i kompanija... Na to će Crna: “Jebo te Sartr! Ja ti, gluperdo, objašnjavam zašto se NIN u Hrvatskoj prodaje u vrećici!”

Probudim se sav u licu znoja svog. Presedne mi čvrljenje na suncu. Jer, počnem i ovako da razmišljam. Ako je prvi broj NIN-a izašao 26. januara 1935. godine (zabranjen je već posle šest meseci, u septembru iste godine), a znamo da je Španski građanski rat počeo 1936. godine, nije li onda anarhista Andreas Nin, na proputovanju kroz Beograd, imao vremena da osnuje NIN, pre svoje španske pogibije? Zvanično, osnivač NIN-a je filozof i muzikolog Dragoslav Jovanović (obratite pažnju i na prezime), inače moj zemljak iz Pirota, poznat i kao “salonski komunista”. Ali, sa anarhistima i komunistima nikad nisi načisto. Nismo li, u jednom trenutku, svi bili TITO? I tu, shvatim zašto NIN ima lošu karmu, zašto im smeta u Dubrovniku, Zagrebu, pa i Puli. Shvatim da im smeta dubinski, na nivou kolektivnog nesvesnog.

A ja, paranoik, salonski ekoanarhista, mislio sam - smeta zbog ćirilice i zbog “sadržaja u listu”...