Ko je Jevrejin u “Mletačkom trgovcu”

NIN objavljuje tekst pisca knjige Will in the World: How Shakespeare Became Shakespeare Stivena Grinblata. Grinblat je profesor humanističkih nauka na Harvardu. Delovi ovog eseja adaptirani su iz njegove knjige “Vil u svetu: kako je Šekspir postao Šekspir” koja izlazi ovog meseca. Tokom prevođenja korišćeni su objavljeni prevodi Velimira i Branimira Živojinovića, Živojina Simića i Sime Pandurovića, Aleksandra-Saše Petrovića, Stevana Raičkovića i Danka Anđelinovića.

Mladić iz provincijskog gradića, bez sopstvenog imetka, bez uticajnih porodičnih veza i bez univerzitetskog obrazovanja, preselio se u London krajem 80-ih godina 16. veka i za neverovatno kratko vreme postao najveći dramski pisac, ne samo svoga vremena, već svih vremena. NJegovi radovi jednako privlače učene i neobrazovane ljude, gradske pozorišne sladokusce i one koji prvi put kroče u teatar. On primorava publiku da se smeje i da plače, politiku pretvara u poeziju. Neumorno i pomalo grozničavo kombinuje vulgarno lakrdijašenje sa filozofskom suptilnošću. Podjednako duboko proniče u intimni život kraljeva i prosjaka; za trenutak vam se učini da je učio pravo, onda pomislite da je proučavao teologiju, potom istoriju starog veka, a za sve to vreme on neumorno oponaša govor seoskih prostaka i uživa u bapskim tračevima. Gotovo svi njegovi rivali u krajnje konkurentnom teatarskom poslu našli su se na ivici propasti i gladi; nasuprot njima, Šekspir je jedini dramski pisac koji je zaradio dovoljno para da je mogao da kupi jednu od najlepših kuća u svome rodnom gradu. Upravo se u nju povukao taj pravi kovač svog uspeha kad mu je bilo pedesetak godina. Tajna tog uspeha nije odgonetnuta ni u poslednjih 400 godina.

Kako je Šekspir postao Šekspir?

Sem poema i drama, svi ostali tragovi Šekspirovog života sasvim su tanušni, makar da ih ima u izobilju. Već nekoliko vekova vrte se iste poznate činjenice. Već u 19. stoleću bilo je dobrih, bogatih i dobro dokumentovanih biografija Vilijema Šekspira, i svake godine imamo novu žetvu takvih dela, ponekad potkrepljenih teško pronađenom mrvicom nekog novog arhivskog otkrića. Šekspirov otac, rukavičar koji je povremeno trgovao vunom, svojevremeno je imao važan položaj u Stratfordu na Ejvonu, uključujući tu i položaj koji bi odgovarao današnjem položaju gradonačelnika, ali je iz razloga čija nam priroda nije poznata taj položaj izgubio, prestao je da odlazi na sastanke gradskog veća i stavio pod hipoteku najveći deo porodične imovine, pa i zemlju koju je kao miraz donela njegova žena, ćerka bogatog zemljodelca. NJihov najstariji sin Vilijem verovatno je očekivao da će pohađati obližnji Oksfordski univerzitet, ali mu se nada izjalovila kad je porodica finansijski propala. Imao je 18 godina kada se oženio Anom Hatavej, ratarskom ćerkom osam godina starijom od sebe, a nije napunio ni 21 kada je već imao troje dece. Nije poznato kako je tačno ušao u pozorišni svet Londona, ali je očigledno da je već početkom 90-ih godina 16. veka postizao uspeh i kao glumac, i kao dramski pisac. Tokom dve decenije pisao je u proseku dve drame godišnje, istovremeno je glumio (istina, sve ređe i ređe) i pomagao u upravljanju pozorišnom trupom, čiji je ubrzo postao i suvlasnik. Odlučio je da ženu i decu ne preseljava u London, a sačuvani podaci o njegovim imovinskim transakcijama - bio je darovit i oprezan poslovni čovek - ukazuju na to da je dugo planirao da se u nekom trenutku vrati u Stratford. Ako je suditi po njegovom testamentu - u čijoj prvoj verziji ženi sa kojom je u braku proveo 33 godine nije ostavio ništa, da bi joj potom zaveštao svoju “drugu po kakvoći postelju” - mučno da ma šta ukazuje na to da je želja da se povuče u miran život bila zapravo želja da sa njom provede više vremena.

Ipak, jedna od osnovnih odlika Šekspirove umetnosti jeste upravo taj dodir realnog. I pre no što nam neki daroviti glumac dočara živost Šekspirovih reči, te reči zaista sadrže živo prisustvo zbiljskog, stvarnog iskustva. Pesnik koji primećuje da zec koji beži od lovaca “katkad u krdo jelenje ... zađe/... svoj miris smiješa s drugim duhom”, ili koji svoj ukaljani ugled poredi sa radom “ruke bojadžije” dramski pisac ili junak poručuje svojoj ženi “da u stolu što je/ćilimom turskim zastrt ima kesa” ili čiji drugi junak, princ, “opaža koliko pari svilenih čarapa ima” njegov siromašni saputnik, “taj par i onaj boje breskvine”- taj umetnik je bio neuobičajeno otvoren prema svetu i našao je način da svet uvede u svoja dela. Da bi se shvatilo kako je u tome uspevao važno je da se, što naučnici već odavno rade, pažljivo pogleda šta je sve požudno čitao i kakvim je verbalnim umećem vladao. Međutim, da bi se shvatilo ko je Šekspir zapravo bio moramo slediti one verbalne tragove koje je ostavio za sobom u svetu prema kome je bio toliko otvoren.

Čemu se u tom svom traganju možemo nadati, kakvom otkriću? Jasno je da je Šekspir bio radoznali i pronicljivi posmatrač prirodnog i društvenog sveta u kome je živeo, ali, možemo li ipak doći do nekog konkretnijeg saznanja? Otac mu je bio rukavičar i lako ćemo uočiti mnoštvo pominjanja, čak i u tehničkom smislu, kože i obrade kože u njegovim dramama. Otac mu se takođe, po svemu sudeći (nezakonito), bavio trgovanjem vunom - komadići vune nađeni su ispod podnih greda u porodičnoj kući - i to nam opet u sećanje priziva preciznost sa kojom Šekspirovi likovi, poput Šaška u “Zimskoj bajci”, govore o trgovini vunom. Samo, ako krenemo u traganje za nekim konkretnim događajima kojima je Šekspir mogao prisustvovati ili za ljudima koje je mogao poznavati, suočavamo se sa znatno većim teškoćama. Naime, on je bio uobičajio, verovatno zbog cenzure kojoj su svi dramski pisci bili izloženi, da se distancira od onoga što je istorijski konkretno i što se lako da identifikovati. Samo je u retkim prilikama mogućno uočiti, mada i tu kroz neku vrstu koprene, obrise nečega čega se dohvatio da bi ga transformacijom uveo u svet svoje umetnosti. U jednoj takvoj prilici Šekspir je očigledno bio šokiran načinom na koji se londonska masa smejala čoveku koji je upravo trebalo da bude pogubljen.

Da li je tvorac “Mletačkog trgovca” i zelenaša Šajloka ikada sreo nekog Jevrejina? Malo je verovatno da jeste, posebno ukoliko pod rečju “Jevrejin” podrazumevamo nekoga ko ispoveda judaizam i poštuje jevrejske verske običaje. Nema dokaza da je Šekspir putovao van Engleske (u Nemačku, Češku ili Italiju, na primer) gde bi lako mogao da se sretne sa Jevrejima. A, bar zvanično, Engleska je bila zemlja bez Jevreja: nekih 300 godina pre Šekspirovog doba, 1290, proterana je celokupna jevrejska zajednica i Jevrejima je pod pretnjom smrti bilo zabranjeno da se vrate u Englesku. Ovde dakle imamo izvanredan test tvrdnje o uplivu stvarnosti na Šekspirovu umetnost, jer se čini da nema apsolutno ničeg u svetu sa kojim se Šekspir lično sretao - ničeg van onoga što je čitao, razume se - što bi objasnilo na koji je način lik jednog Jevrejina mogao do te mere da razbukta njegovu maštu. Krajem 16. veka Jevreji su u Engleskoj postojali prevashodno u anegdotalnom smislu i kao deo uvreženih retoričkih figura, a Šekspir je često ponavljao te izraze, očigledno bez nekih moralnih rezervi. “Ne, ne, nisu bili vezani”, kaže Peto u prvom delu “Henrija Četvrtog” protivrečeći presnoj Gatshilovoj laži da su njih četvorica vezali grupu naoružanih ljudi. “Ti, lupežu, bili su vezani, svi do jednog, il’ nek’ sam Jevrejin, pravi pravcati Jevrejin” kaže Falstaf. “Ako se ne smilujem na nju, onda sam baraba”, kaže Benedeto u “Mnogo vike ni oko čega”, “ako je ne zavolim, onda sam Jevrejin”. Kako je Šekspir uspeo da od ovih pomalo oveštalih jezičkih doskočica stigne do Šajloka?

Negde oko 1589. godine, u vreme kada je tada 25-godišnji Šekspir započinjao karijeru dramskog pisca, Kristofer Marlo je ostvario veliki uspeh na blagajni svog pozorišta dramom “Jevrejin s Malte”; Marlo je bio Šekspirov vršnjak i bio je sličnog porekla - iz unutrašnjosti, srednja klasa. “Jevrejin s Malte” je crna komedija, izvrsna, ali izuzetno cinična i surova; tokom cele poslednje decenije 16. veka neprestano se vraćala na scenu. Šekspir koji je zaista umeo da uzbudi masu, bez svake sumnje je uočio koliku je pažnju publike privlačila drama njegovog rivala, posebno u trenucima agitacije protiv flamanske, holandske, francuske, italijanske i drugih malih etničkih zajednica u Londonu, optuživanih da njihovi pripadnici otimaju poslove Englezima. Ipak, nikako se ne može reći da je “Jevrejin s Malte” izraz ogoljene ksenofobije. Dvosmisleno namigujući publici, Marloov Jevrejin, Varava i njegov muslimanski pratilac ubica ne samo da pokazuju sopstvenu pokvarenost i zloću već u još većoj meri predočavaju pokvarenost hrišćana među kojima žive. Istina, u ovoj se komediji jasno može čuti čitav niz najgorih antijevrejskih mitova i verovanja. Tako zlikovac kaže da je njegova karijera ubice započela još dok se bavio medicinom, da bi se potom oprobao i u drugim profesijama, uvek vođen istim motivom zla. “Noću obilazim podnožje zidina”, kaže Varava, “i ubijam bolesnike koji stenju;/ponekad bacam otrov u bunare”.

Nedugo pre no što će i sam biti ubijen, Marlo je počeo da brine vlasti. Neko je na zidu holandske crkve u Londonu 5. maja 1593. godine ispisao poruku protiv tuđinaca. U ekonomski teškim vremenima te grupe su često bivale žrtve nezadovoljstva i besa izvornog domaćeg stanovništva, proganjale su ih bande besposličara, krvožednih i pijanih. Vlasti su, strahujući od novog talasa nasilja, posumnjale da je sam Marlo bio glavni podstrekač pobune. Ta sumnja je verovatno bila neosnovana, ali nije bila motivisana pukom paranoičnošću. Poruka je bila potpisana sa “Tamerlan” (ime jednog od najpoznatijih Marloovih junaka) i u njoj je, između ostalog, stajalo: “Tuđinci nas, baš kao i Jevreji, tamane onako kako proždiru hleb.” Slika je neodoljivo podsećala na “Jevrejina s Malte”.

Verovatno je uspešni povratak na scenu “Jevrejina s Malte” podstakao Šekspira da negde između 1594. i 1598. godine napiše “Mletačkog trgovca”. Baš kao i u našoj današnjoj industriji zabave, jedan uspeh je povlačio drugi: na kraju krajeva, da bi finansijski opstala, svaka londonska pozorišna trupa morala je svakodnevno da privuče između 1 500 i 2 000 gledalaca spremnih da plate ulaznicu, a konkurencija je bila zaista žestoka. U nekom trenutku, po običaju neumorno čitajući i ne birajući šta čita, Šekspir je naišao na priču Đovanija Fjorentina “Glupak” o Jevrejinu-zelenašu. Ponovo je, kao i toliko puta ranije, preuzeo ceo zaplet: mletački trgovac koji pozajmljuje novac od Jevrejina-lihvara, jemstvo za dug je funta njegovog mesa, tu je i lepi mladi Mlečanin koji se uspešno udvara gospi od Belmonta; ona u Mletke stiže prerušena u advokata i nalazi mudro rešenje problema tako što ukazuje na to da ugovorno i zakonsko pravo na oduzimanje funte mesa ne podrazumeva i zakonsko pravo da se prolije ijedna kap krvi. Stvarajući lik zelenaša Šajloka Šekspir se umnogome oslonio na Marloa. Ipak, daleko je nadišao svog prethodnika.

Do dana današnjeg nije odgonetnuto kako su uopšte mogućni takvi stvaralački skokovi. Ipak, možemo u svetu u kome je Šekspir živeo locirati čudni događaj u kome je učestvovao jedan Jevrejin i koji je možda bio podsticaj za toliku igru mašte. Šekspir je bio u Londonu bar tokom jednog dela 1594. godine; bila je to godina kada je epidemija kuge - a zbog nje su prethodno pozorišta bila zatvorena u najvećem delu sezone - jenjavala u dovoljnoj meri da su trupe ponovo počele da igraju. Nikako se, međutim, ne bi moglo reći da je London u to vreme bio potpuno miran grad. Protestantska oluja 1588. godine jeste porazila špansku armadu, ali se i dalje strahovalo od invazije i neprestano su se širile glasine o katoličkim zaverama protiv kraljice Elizabete Prve. Ti strahovi su drastično pojačani 21. januara 1594: kraljičin lični lekar, Rodrigo Lopes, rodom iz Portugalije, uhapšen je pod optužbom da je protiv kraljice kovao zaveru sa španskim kraljem koji mu je, ako je suditi prema pismima koja su uhvaćena, obećao ogromnu svotu novca - 50 000 kruna - da obavi neki važan posao.

Na suđenju koje je održano u Londonu 28. februara 1594. godine lekar je optužen da je, u službi Filipa Drugog španskog, nameravao da otruje svoju pacijentkinju. Čudno je bilo da učesnik u ovoj navodno katoličkoj zaveri, Lopes, uopšte nije bio tajni katolik. Bio je Jevrejin; tačnije, valjalo bi reći da ranije beše Jevrejin, budući da je sada ispovedao protestantizam. Sačuvana je opaska Fransisa Bekona da je Lopes “osumnjičen da je pripadnik tajne jevrejske sekte (iako javno prihvata hrišćanske običaje)”.

Teško je reći da li je Lopes stvarno bio kriv za veleizdaju. U početku je tvrdio da je nevin, da bi na kraju priznao, možda iskreno, a možda samo u strahu od mučenja, da je zaista ušao u pregovore sa španskim kraljem koji su mogli nalikovati na izdaju, ali je tvrdio da je to učinio samo kako bi od kralja oteo novac. Šta god da je bio - nevina žrtva, lupež, čovek od poverenja ili izdajnik - Lopes je bio samo pion u žestokim frakcijskim borbama kojima je kraljica Elizabeta naveliko manipulisala.

Po svemu što se zna, Lopes je bio hrišćanin - poštovao je sve protestantske običaje i bio u potpunosti asimilovan u visoko društvo. Međutim, ovde navedeni opis njegovog zla - gramzivost, perfidnost, pritajena zloća, nezahvalnost i ubilačke sklonosti - baš kao i tužiočevo objašnjenje da je sve sprečeno zahvaljujući Božijoj promisli - mogu se tumačiti u jednom drugom ključu: tradicionalnom mržnjom prema Jevrejima i sveprisutnošću i aktuelnošću Marloovog “Jevrejina s Malte”. Setimo se da je Marloov negativni junak počeo karijeru ubice kao lekar koji je trovao svoje pacijente.

Lopes i dvojica portugalskih agenata koji su navodno bili posrednici u njegovom dogovoru sa španskim kraljem brzo su osuđeni na smrt, ali je kraljica neobjašnjivo dugo čekala da presudu potvrdi; odlaganje je izazvalo, kako su tvrdili vladini zvaničnici, “opšte nezadovoljstvo stanovništva koje je željno očekivalo pogubljenje”. LJudi su konačno dobili to što su želeli 7. juna 1594. godine. Lopes i dvojica Portugalaca izvedeni su iz Tauera, u kome su dotad tamnovali. Kada mu je postavljeno pitanje može li da navede ijedan razlog zbog koga presudu ne bi trebalo izvršiti, Lopes je odgovorio da se uzda u kraljičino znanje i njenu dobrotu. Pošto su okončane pravne formalnosti, trojicu zatvorenika su, provodeći ih kraj razgaljene i razjarene gomile, prevezli do gubilišta; tamo se već okupila masa spremna da gleda kako ih vešaju, žive seku, kastriraju i čupaju im udove.

Da li je Šekspir bio u toj gomili? Suđenje Lopesu izazvalo je ogromno interesovanje. U svakom slučaju Šekspir je bio fasciniran ponašanjem gomile, baš kao što je bio fasciniran i ljudskim ponašanjem u neposrednoj suočenosti sa smrću. Ako je lično prisustvovao pogubljenju, onda je video i čuo nešto što je prevazilazilo uobičajenu manifestaciju straha i surovosti. U trenutku kada mu je presuda pročitana, Lopes je očigledno potonuo u duboku depresiju, ali je na samom gubilištu uspeo da se sabere i izjavi, kako je posvedočio Šekspirov savremenik Vilijem Kamden, da “kraljicu voli isto onako kao što voli Isusa Hrista”, a to je, dodaje Kamden, “pošto je poticalo od čoveka koji ispoveda judaizam, izazvalo veliki smeh među okupljenima”.

Odnosno, moglo bi se reći da su poslednje Lopesove reči, umesto da budu shvaćene kao izraz vere, doživljene kao gnusna šala. “Voleo je kraljicu onoliko koliko je voleo Isusa Hrista.” Preciznije, budući da je u očima sveta Lopes bio Jevrejin, a Jevrejin ne voli Isusa Hrista, njegova prava namera je bila da kaže da je pokušao da učini kraljici ono što je njegova prokleta rasa učinila Isusu. NJegove reči su imale formu izjave nevinosti, ali ih je odgovor gomile okupljene na gubilištu pretvorio u lukavo priznanje krivice. Gomila je zapravo pretpostavila da se on poslužio dvosmislenošću one vrste koju je u Marloovom “Jevrejinu s Malte” toliko usavršio Varava. “Na manastir gledam s vatrenim divljenjem”, kaže on glasno, a onda tiše, za sebe, dodaje: “Toliko vatrenim, da želim da ga zapalim”. Drugačije rečeno, nasmejani posmatrači zbivanja na gubilištu mislili su da prisustvuju zbiljskoj predstavi “Jevrejina s Malte”.

Lopesovo pogubljenje predstavljalo je završni čin komedije, bar je tako sugerisao smeh gomile navikle na Marloovu dramu. Bilo je surovo, ali i potpuno shvatljivo zašto su se smejali. Zločinačka zavera da se ubije kraljica - zavera u kojoj su učestvovali jedan omraženi katolik i jedan omraženi Jevrejin - sprečena je zahvaljujući proviđenju.

Da li je Šekspira privuklo ono što se dešavalo na gubilištu ili se toga gnušao? Da li je bio očaran načinom na koji je Marloova crna komedija pomogla gomili da odgovori na način na koji je odgovorila na Lopesove reči, ili je time bio zgađen? Jedini dokaz jeste drama koju je Šekspir napisao posle Lopesove smrti i odgovor ukazuje na to da je bio i zaintrigiran i zgađen. Čini se da je želeo da izjalovljenje nada zlog Jevrejina izazove smeh - ne u drami o nekakvoj međunarodnoj zaveri, već u drami o novcu i ljubavi - a istovremeno je želeo da taj smeh dovede u pitanje, da zabavu učini krajnje neprijatnom.

“Mletački trgovac” je pun obesnog podsmeha: “A koliko je dece mletačke/Za njim se slegla sva, pa naglas viču: /Kći moja! Moje drago kamenje!/Dukati moji!”, smeje se jedan od venecijanskih hrišćana, objašnjavajući nam razloge te grube zabave. A kada se izjalovi Šajlokova đavolska namera da se osveti tako što će Antoniju odseći funtu mesa, njegov poraz na sudu biva dočekan salvom trijumfalnog podsmeha.

Ipak, ti koji mu se podsmevaju verovatno su najnesimpatičniji likovi u “Mletačkom trgovcu”. Oni nisu prikazani kao hulje, njihov smeh odjekuje tokom cele drame, ali njihove reči grebu, zvuče škripavo, grubo i neprijatno. Šekspir nije odbacivao njihove prostačke glasove - glasove nalik na one koje je mogao čuti kako se smeju Jevrejinu Lopesu; naprotiv, želeo je da ih uvede u svoju komediju ne bi li proslavili uništenje Šajloka. Međutim, duh drame nije njihov duh.

Pisac komedije teži da podstakne svoju publiku na smeh, ali ovde izgleda kao da se Šekspir isuviše blizu uneo u lica gomile, kao da je bio i užasnut i opčinjen podsmehom upućenim poraženom tuđincu, kao da je shvatao koliko je za mase privlačna drevna igra koje se latio, ali je onda sam iznenadno posumnjao u opravdanost pravila te igre. Izmeštajući celu komičnu strukturu koju je pozajmio od italijanskog izvora, rizikovao je da pokaže unutrašnji svet svog zlikovca i da u njega pronikne dublje no što je to ikada ranije činio. Možda ovde nije najvažnije to što je taj zlikovac tuđinac, što je drugačiji. Mada možemo pretpostaviti da Šekspir nije poznavao nijednog Jevrejina, zelenaše je izvesno poznavao, počev od vlastitog oca - koji je dva puta bio optuživan da je prekršio zakone o davanju novca pod kamatu. Propisi koji su tu oblast regulisali unekoliko su ublaženi 1591. godine, a čini se da je, kada se sam obogatio zahvaljujući pozorištu, i Šekspir bar jednom učestvovao u takvoj transakciji, bilo da je nekome pozajmio novac, bilo da je bio posrednik. Takvo temeljito poznavanje teme moglo mu je pomoći da u svom zlikovcu čuje izvesnu muziku - zvuke unutrašnje napetosti, zvuke okovane duše - koje niko, čak ni Marlo, nikada nije uspeo da izvuče iz omraženog lika Jevrejina.

Sigurno je da Šajlokov lik na trenutke deluje kao marioneta, ali, čak i kada se povuku konci o kojima visi, on otkriva veličinu Šekspirovog dostignuća. Setimo se jednog prilično krutog i mehanicističkog momenta u drami: Šajlokova ćerka DŽesika opljačkala ga je i pobegla za hrišćanina Lorenca; trgovac Antonio koji je pozajmio novac od Šajloka doživljava poslovni neuspeh; Šajloku lađe tonu na sve strane. Kada se sretne sa svojim sunarodnikom koga je poslao u potragu za DŽesikom, Šajlok ga pita kakve su vesti (od svih Šekspirovih likova, on je ponajviše opsednut vestima).

Šajlok: Zdravo, Tubale! Šta ima novo iz Đenove? Jesi li našao moju kćer?

Tubal: Češće sam zalazio tamo gde sam mogao da čujem što o njoj, ali je naći nisam mogao.

Šajlok: Ah, eto, eto, eto, eto.

“Eto, eto, eto, eto”: ponavljanje je jedan od ključeva Šajlokove muzike, i u zvukovnom, i u značenjskom smislu. Čak ni reči utehe ne izgovara neposredno njegov prijatelj, one su kod Tubala tek nagoveštene, već ih izgovara sam Šajlok, ponavljajući ih neprestano, toliko da samo to ponavljanje nadmaši i izjalovljenu nadu i izjalovljenu utehu i preraste u nešto drugo. Ponavljanje zapravo čini da reči budu potpuno ispražnjene od svog prvobitnog značenja; tako, kao osušene ljušture, donose eho nemog razmišljanja.

Kako likovi u drami - koja, na kraju krajeva, počinje samo kao hrpa reči na listu papira - izražavaju to da se nešto odvija duboko u njima? Kako gledaoci uspevaju da u tim likovima spoznaju dubine koje najčešće u sebi samima ne mogu da spoznaju? Šekspir je uspeo da razradi mnoštvo tehnika za prenošenje te vrste osećanja, a najpoznatija među njima je monolog. Majstorstvo u pisanju monologa sticao je, međutim, postepeno, a duž dugog dramskog puta koji je prešao ispitivao je i mnoga druga sredstva, među njima i umeće ponavljanja. Ono što je naučio pišući “Mletačkog trgovca” zadržao je tokom čitave svoje karijere, i u tako neprevaziđenim istraživanjima unutrašnjeg čovekovog života kao što su “Hamlet”, “Kralj Lir” i “Magbet”. U svakoj od tih zrelih tragedija Šekspirovi likovi nebrojeno puta izgovaraju određene reči - “pamtim”, “ništa”, “sutra” - što gledalištu otvara mračni prostor unutrašnjeg sveta. U psihološkom smislu možda su najrečitiji stihovi koje je Šekspir ikada napisao oni koje izgovara ostareli Lir shvativši da se njegova ubijena ćerka Kordelija više nikada neće vratiti u život: “Nikad, nikad, nikad, nikad, nikad.”

Negde u pozadini ovog veličanstveno tragičnog trenutka leži ogromni estetski iskorak koji je Šekspir napravio sa Šajlokom, mada “Mletački trgovac” nije tragedija. Kada Tubal nastoji da opovrgne Šajlokovu tvrdnju kako je on jedini koji pati” - “O, zadesila je nesreća i druge. Antonio je, kao što sam čuo u Đenovi” - zelenaš ga uzbuđeno prekida i njegova manično repetitivna fraza sada više ne izražava unutrašnje misli već ukazuje na surove nade:

Šajlok: Šta, šta, šta? Imao nesreću, imao nesreću?

Tubal: Izgubio lađu koja je dolazila iz Tripolisa.

Šajlok: Bogu neka je hvala, Bogu neka je hvala! Je li istina, je li istina?

Ovo je, zapravo, materijal za komediju i sasvim je izvesno da je mogućno odigrati tu scenu tako da izazove smeh. “Mletački trgovac” se lako može igrati i tako da zapadne u zle antisemitske stereotipe - pa su glumci igrajući Šajloka umeli da nose riđe perike i groteskne noseve - a ta Šekspirova komedija, što je potpuno shvatljivo, i dalje vređa i uznemirava mnoge ljude koji smatraju da je ona sve samo ne smešna. Međutim, komični duh ove drame u svakom slučaju je krajnje nestabilan: čak i u ovoj maloj sceni, rastuća plima uznemirenosti zauzdava smeh u trenutku kada on nastaje. Publika je dovedena u situaciju da fizički bude sasvim blizu liku koji pati, isuviše blizu da bi mogla da se oseća lagodno. Višestruko dotaknuta Šajlokovim uzvicima, gotovo isprskana kapljicama njegove pljuvačke, publika ne može da se povuče na dovoljnu distancu da bi mogla da se zabavi.

Šekspir je lako mogao da završi scenu između Šajloka i Tubala u onom trenutku kada je komički naboj na vrhuncu. Umesto toga, međutim, pustio je Tubala da nastavi svoj izveštaj. Neki Antoniov poverilac, veli Tubal, “pokazao mi je prsten koji je dobio od vaše kćeri za jednog majmuna”.

Šajlok: Dovraga i s njom! Ti me mučiš, Tubale; to je bio moj tirkiz; dala mi ga je Lea, još kad sam bio momak: ne bih ga dao ni za preriju majmuna.

Iznenadno se bol produbljuje, a smeh se gasi. Čini se da je taj prsten bio nešto više od delića Jevrejinovog blaga, možda delić njegovog srca.

Znači li to da je Šekspir smatrao kako je Lopes - koji je od španskog kralja dobio vredan dragulj, dragulj koji je imao važno mesto na suđenju i koji je kraljica zadržala posle pogubljenja - težio ka nečemu drugom, a ne novcu kada je navodno iskovao zaveru da ubije kraljicu za 50 000 kruna? To ne možemo znati. “Mletački trgovac” nije komentar sudskog slučaja veleizdaje; to je romantična komedija u kojoj se pojavljuje zli zelenaš koji Lopesu nalikuje pre svega po statusu tuđinca i jevrejstvu - mada je sam Lopes to jevrejstvo negirao. Ključna veza, sem uzbuđenja javnosti kojoj je moglo biti od koristi da se napune pozorišne blagajne, jeste smeh ljudske mase.

Mada se svakako bavio poslom zabavljanja publike, Šekspiru očigledno nije bio sasvim ugodan taj smeh. NJegova drama se tu ponovo okreće “Jevrejinu s Malte” i poseže za njegovom nemilosrdnom ironijom: šta god da sam, čini se da nam poručuje Šekspir, nisam neko ko će se smejati pred gubilištem, a nisam ni Marlo. Ono što se pojavljuje na mestu Marloove ironije nije tolerancija - na kraju krajeva, u drami postoji i prisilno preobraćenje u hrišćanstvo kao cena pomilovanja - već su to izdanci nezaustavljive velikodušnosti mašte.

U “Mletačkom trgovcu” ova velikodušnost uobrazilje donosi gotovo preveliko poniranje u Šajlokov unutrašnji život; pisac, naime, isuviše rizikuje i njegov identitet i njegovu sudbinu da bi publika mogla slobodno i bez bola da se smeje. Šekspir je naime učinio nešto što se Marlo nikada nije odlučio da uradi i što razularena gomila na Lopesovom pogubljenju nije mogla da uradi: on je napisao ono što je, u svojoj uobrazilji, video da bi jedan tako izopačeni i ozlojeđeni čovek, neposredno pred sopstveno uništenje, mogao u sebi da kaže:

“Ja sam Jevrejin. Zar Jevrejin nema oči? Zar Jevrejin nema ruke, organe, udove, čula, naklonosti, strasti? Zar se ne hrani istim jelima i ne ranjava ga isto oružje? Zar nije podložan istim bolestima i zar ga ne isceljuju isti lekovi? Zar mu nije zimi hladno, a leti vrućina, kao i hrišćaninu? Ako nas ubodete, zar ne krvarimo; ako nas golicate, zar se ne smejemo; ako nas otrujete, zar ne umiremo; pa ako nas uvredite, zar da se ne svetimo?”

Prevela LJiljana Nedeljković
(“NJujork tajms magazin”)