Karakterističan uzorak

Za razliku od dosadašnjih, koji su obično počinjali izvođenjem nekog velikog spektakla sa svetskom reputacijom, Bitef je ovog puta otvoren prikazivanjem predstave “Eden”, proizvedene kod nas, u Kanjiži, u koprodukciji tamošnje Umetničke radionice “Kanjiški krug” i Bitef teatra, koja tek treba da ode u svet da tamo stekne priznanje i ugled.

Ta predstava Jožefa Nađa je nesumnjivo uzoran, uspeo primerak današnjeg neverbalnog, koreografskog pozorišta. Još važnije od toga je što ona pokazuje da teatar i kad se iz njega odstrani i dijaloški tekst, a s njim i karakteri i fabula, pa i diskurzivan način usmeravanja doživljaja publike, i dalje može da ima funkciju koja pripada dramskom pozorištu. Ovde je to postignuto time što je građa predstave, iako je prezentovana u estetiziranoj baletskoj formi, transponovana u izuzetno napetu osnovnu situaciju, koja ljudski život, tajnu naše egzistencije osvetljava s dramatične strane, otprilike onako kako je to učinjeno u Beketovim kratkim komadima bez reči.

S druge strane, Nađova inscenacija liči na pozorišnu verziju poznatog Roršahovog testa, koji je postavljen pred gledaoce, čime je svaki od njih, pošto se polazi od pretpostavke da su oni potencijalni umetnici, stavljen u poziciju stvaralačkog subjekta, jednog od njenih kreatora, kome je dopušteno da u zbivanja na sceni slobodno upisuje određena značenja.

Slično je morao da postupi i kritičar. On je, tako, Nađovu inscenaciju doživeo kao opis sveta u kojem Apsoluta nema, kao sugestiju da Raj nije ništa drugo do li Grobnica u kojoj se odigrava drama hristolikih, raspetih ljudi, stradanja mrtvih koja su već doživeli živi. Na to su ga upućivali i izgled i pokreti osmoro fascinantnih igrača, čija je telesnost tako opipljiva, dok su im lica ili skrivena ili okamenjena, a naročito ekstatično sudaranje njihovih tela gotovo bez težine u prostoru omeđenom večnim elementima, vodom i zemljom, mrakom koji je ugasio nebo. A tu asocijaciju je pojačavala i izvanredna muzika, u isto vreme i dramatična i setna, čiji je ritam umnogome bio izveden iz balkanskog muzičkog nasleđa.

Zatim je iz Vroclava, gde deluje Teatar NJspolczasndž, jedno od danas vodećih poljskih pozorišta, u Beograd došla predstava “Očišćeni” Sare Kejn koja je, pošto je napisala svega šest drama, izvršila samoubistvo, 1999, pre nego što je navršila trideset godina.

Taj prerani odlazak iz života, koji su trovali, kako svedoče i njeni komadi, erotomanija, seksualne frustracije i nesposobnost da se odredi polni i duhovni identitet, logično je okončao i privatne i književne opsesije engleske spisateljke. Osim toga, oko njenog nevelikog opusa, toliko glorifikovanog na Zapadu, ispletena je i jedna nepotrebna mistifikacija. Naime, mnogi kritičari su u onome što je ona pisla želeli da vide začetak nove, sasvim originalne dramske književnosti, ono što su zvali dramaturgijom “sperme i krvi” ili “novim brutalizmom”.

S mnogo više razloga u delu Sare Kejn valjalo je prepoznati pokušaj da se u našim danima obnovi nekadašnji naturalizam. U prilog tome govori i svirepa iskrenost s kojom ona opisuje životne činjenice, ali i težnja da njena neosetljivost i bezličnost u prilazu temama koje tretira budu jemac objektivnosti u posmatranju ljudskog slučaja. U osnovi, kad su tako postupali, ti kritičari su prikrivali da se u “valjanju u blatu”, s kojim se srećemo kod Sare Kejn, ispoljava i jedna od glavnih slabosti svakog naturalizma: specifična “romantizacija” onoga što je prljavo i ružno, premda i tragično u stvarnosti, što čini neistinitom, predvojenom i falsifikovanom sliku života koja nam je ponuđena.

U svom pristupu, reditelj Kšištof Varlilakovski nije sledio spisateljkinu brutalnost, izbegavao je sve što spada u grubo odražavanje i podražavanje životnih fakata, nije dopustio da u predstavi dođe do izražaja mimetsko načelo. I kad je prikazivao sakaćenje ljudskog tela, masturbiranje, seksualne odnose ili nago telo neke nakazne žene, ali i pri određivanju smisla celine, reditelj je nastojao da predstava ima karakter slikovite, estetizovane metonimije u kojoj odgovarajući materijalni simboli staju na mesto onog što je bukvalno. Takav postupak, opredmećen u prelepim scenama-slikama, u koje divna muzika Pavela Mikietina i majstorski svetlosni efekti Felisa Rosa unose i nežnost, i dramatičnost, i grandioznost, formirao je naposletku impresivnu, veoma stilizovanu predstavu, pravi praznik za gledaočeve oči i uši.

Ali, ona je imala i dva krupna, suštinska nedostatka: povremeno je delovala monotono zato što je jedan klimaks sustizao drugi ne ostavljajući publici nimalo mesta za predah; a preveliko odstupanje od stila i duha komada “Očišćeni” sprečavalo je da ga doživimo kao bolan, mučki udarac u stomak, da se s junacima drame poistovetimo ili da od njih s gnušanjem okrenemo glavu.

U tom odstupanju od piščevih intencija, litvanski reditelj Oskarus Koršunovas koji je, u Vilni, u teatru sa svojim imenom, postavio na scenu Šekspirovu tragediju “Romeo i Julija”, otišao je čak za milju dalje.

Kako sam kaže, on nije želeo da taj komad interpretira ni na tradicionalan ni na moderan način. Umesto toga, Litvanac je uveliko preuzeo Šekspirovu ulogu. U njegovoj inscenaciji, radnja je iz aristokratskog miljea, s trgova Verone, preneta u neku današnju južnoitalijansku, možda sicilijansku piceriju, a sukob plemićkih porodica, Montekija i Kapuletija, preobraćen je u zađevicu pekarskih klanova, u mali ulični rat, u kojem je tragična ljubav mladih ljubavnika samo relativno nevažna, beznačajna melodramska epizoda, koja predstavi dodaje i nešto dramatičnosti. U stvari, time je jedna od najlepših ljubavnih priča iz svetske književnosti degradirana u nisku vrstu burleske, u kojoj se ozbiljna tema tretira s olakom grotesknom ležernošću. Ne izlazeći iz okvira uprošćene, obesmišljene travestije velike Šekspirove drame, ta predstava je jedino pružala zabavu jednom delu publike, onom koji uživa u prostačkim šalama i grubim komičnim gegovima.

Ostaje da se naglasi da smo se u prikazu početka Bitefa zadržali samo na najmarkantnijim predstavama iz kruga onih u kojima se ovako ili onako ili preispituje ili sasvim ukida učešće pisca u stvaranju modernog dramskog pozorišta.