Arhiva

Veliki problem s velikom koalicijom

Vladan Marjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Pojednostavljeno govoreći, postoje - ili su barem u prvi mah postojala - dva osnovna viđenja političke situacije u Nemačkoj stvorene propašću pregovora o formiranju nove vladajuće koalicije nakon što su se iz njih na isforsirano dramatičan način, insistirajući da su razlike u stavovima i nepoverenje između nesuđenih partnera toliki da dalji razgovori nemaju smisla, povukle slobodne demokrate (FDP) ambicioznog i proračunatog Kristijana Lindnera. Prema pesimističkom gledanju na stvari, zemlja koja je godinama, pa i decenijama važila za etalon stabilnosti i pouzdanosti - pritom i najmoćnija članica Evropske unije - posle istorijskog proboja ekstremno desne Alternative za Nemačku (AfD) na septembarskim izborima pretrpela je novi šok, koji je izbacio iz političke ravnoteže i proizveo krizu (po nekima čak „haos“) koja će se neminovno odraziti i na funkcionisanje EU. Iz optimističke vizure posmatrano, pak, iako je reč o svojevrsnom presedanu, nije se desilo ništa zbog čega bi, zasad barem, trebalo preterano brinuti - ili, u najmanju ruku, ništa s čim neke druge, takođe respektabilne zapadnoevropske države ne žive već generacijama. Štaviše, generalno stabilne opšte političke prilike, jasno postavljen ustavno-proceduralni okvir, te poletna ekonomija garantuju da će Nemačka iz trenutne neizvesnosti izaći možda pomalo poljuljanog samopouzdanja, ali bez trajnijih posledica; EU će, doduše, u međuvremenu izvesno trpeti zbog toga, ali ona je ionako u permanentnoj krizi... Čija je procena tačnija? Za promenu, reklo bi se da, pogotovu kad se stvari posmatraju u širem kontekstu, ovog puta optimisti imaju uverljivije argumente - a svakako bolje istorijsko pamćenje. Tvrdnju da je ono što se trenutno dešava ozbiljna, ili čak najteža politička kriza s kojom se moderna Nemačka suočila lako je pobiti podsećanjem (kao što to čini i londonski Ekonomist) da je zemlja, između ostalog, u posleratnoj istoriji preko glave preturila mnogo dramatičnije, turbulentne događaje kakvi su bili podizanje Berlinskog zida 1961, špijunska afera koja je srušila vladu socijaldemokratskog kancelara Vilija Branta 1974, kulminacija višegodišnjih terorističkih napada - podmetnutih eksplozija, otmica i likvidacija - ultralevičarske Frakcije crvene armije tokom sumorne „Nemačke jeseni“ 1977. - da se ne ređa dalje. U poređenju s tim dešavanjima, propast razgovora o formiranju nove vlade je, prema ovom, sad već preovlađujućem mišljenju, relativno trivijalan problem koji će nekim drugim pregovorima, ma koliko komplikovanim, biti rešen na način prihvatljiv za većinu zainteresovanih strana. Na kraju krajeva, odlazeća (?) vlada Hrišćansko-socijalne unije (CDU) i Socijaldemokratske partije (SPD) u tehničkom mandatu sasvim normalno funkcioniše, kancelarka Angela Merkel, uprkos ponešto poljuljanoj reputaciji, i dalje ima stabilnu podršku i u zemlji i u partiji, ekonomski pokazatelji su odlični, berze stabilne... Sve u svemu, razloga za preteranu nervozu, reklo bi se, nema. Ili, kako citirajući slično intonirane, umirujuće ocene nekih od vodećih nemačkih listova - Špigla, Cajta, Velta... - polušaljivo zaključuje britanski nedeljnik: Keine Panik. S tim na umu, ostaje, dakle, da se vidi u kojoj mogućnosti će biti potražen izlaz iz trenutne blokade. Kad je FDP 19. novembra napustila preliminarne pregovore sa CDU, bavarskom Hrišćansko-socijalnom unijom (CSU) i Zelenima, u prvom trenutku se činilo da se, s obzirom na to da je SPD sve vreme od septembarskog glasanja naovamo kategorički odbijala ponovni ulazak u veliku koaliciju sa CDU/CSU, taj izbor svodi na binarni kod - ili formiranje manjinske vlade, ili ponavljanje izbora. Nije, međutim, prošlo ni 24 sata, a socijaldemokrate su se našle pod pritiskom da preispitaju svoj stav i, u ime opšteg dobra, pristanu da i po treći put u poslednjih 12 godina pridržavaju skute Merkelovoj. Prpošni ali, ispostavilo se, na kraju ipak neuspešni lider socijaldemokrata Martin Šulc je, istina, požurio da još jednom odlučno odbaci takvu mogućnost. Poručio je kako je stranka pre spremna da ide na nove izbore nego da se kancelarki opet baci u zagrljaj od koga pucaju rebra (na izborima su i CDU i SPD zabeležile najgore rezultate u poslednjih 60 godina, ali su samo socijaldemokrate na njima potučene do nogu). Kada se, međutim, istog dana sastao sa širim krugom partijskih funkcionera, pokazalo se da u stranci ni izbliza ne postoji konsenzus po tom pitanju, i da su mu mnogi zamerili što nije taktičnije nastupio. Zato je taj prvobitni tvrdi Šulcov stav brzo korigovan najpre načelnom objavom da je SPD spremna da razgovara s drugim strankama o prevazilaženju novonastale situacije, da bi onda proteklog vikenda vrh stranke već krenuo i u sastavljanje spiska konkretnih zahteva koji će biti ispostavljeni CDU/CSU i čije će uključivanje u agendu nove vlade biti uslov za nastavak saradnje - mada se i dalje izbegava da kaže kakav bi formalni okvir te saradnje bio. Jer, koliko god u SPD - a to je stav koji, osim brojnih funkcionera, deli i partijska baza - bili protiv ponovnog ulaska u veliku koaliciju, svesni da je odlazak u opoziciju jedina šansa da se stranka ponovo digne na noge i koliko-toliko povrati identitet izgubljen tokom osam godina provedenih u svojstvu mlađeg partnera u prvoj i trećoj vladi Merkelove, toliko je veliki i strah od ponovnog izlaska na izbore, do kojih ne bi uspeli da se oporave i na kojima bi rizikovali da zabeleže još mizerniji rezultat od onog septembarskog. Određivanje stranke prema eventualnim novim izborima dodatno otežava to što joj već naredne sedmice predstoji izborna konferencija na kojoj će se odlučivati i o tome treba li Šulc da je i dalje vodi. Pogotovu ako se ponovljeno glasanje ispostavi kao neizbežno: ima li smisla da stranka za lidera - time i kandidata za kancelara - ponovo bira onog ko je na netom održanim izborima teško poražen? Osim toga, šta ako i na osnovu rezultata ponovljenih izbora jedino funkcionalno rešenje ponovo bude samo velika koalicija? Svesni te tamni vilajet pozicije u kojoj se partija našla, iz SPD su se prvo čuli glasovi onih koji su sugerisali kako bi ona, kao na kompromisno rešenje, mogla da pristane da u parlamentu po potrebi obezbeđuje načelnu podršku manjinskoj vladi Merkelove. Pod uslovom, naravno, da Merkelova prethodno uopšte pristane na to, s obzirom na to da je odmah posle kraha pregovora izjavila da nije za tu opciju i da bi, ako koaliciona vlada nikako ne može da se sastavi, pre išla na nove izbore. Takvu mogućnost, već u startu upitnu - da li bi socijaldemokrati od toga što bi iz opozicije čuvali leđa CDU/CSU imali više koristi ili štete? - definitivno je, međutim, isključio zvanični stav rukovodstva CDU. Ono je prošle nedelje sa višečasovnog većanja izašlo s jednoglasnim stavom da manjinska vlada ne dolazi u obzir, i da je za njih sada prihvatljiva samo nova velika koalicija sa SPD. Drugačije rečeno, od SPD se sada očekuje da se svojevoljno žrtvuje na oltaru nemačke demokratije i da zarad višeg interesa - stabilne vlade i izbegavanja ponavljanja izbora - pristane da dovrši već uveliko započeti proces svog laganog odumiranja. Budući da je, kao što je rečeno, SPD u međuvremenu dovoljno smekšala da počne sa formulisanjem programskih načela nove vlade koje će predočiti Merkelovoj, reklo bi se da su izgledi za upravo takav epilog već danas kudikamo veći nego što su bili pre nedelju dana. Bez obzira na to što je iz CDU/CSU istovremeno stiglo i upozorenje socijaldemokratama da i ne pomišljaju da im postavljaju nerealne zahteve. Prema prvim najavama, SPD takvu nameru i ne pokazuje; ranije se tu i tamo spekulisalo da bi partija za pristanak za ponovni ulazak u vladu sa CDU/CSU mogla da postavi i personalne uslove, uključujući i onaj najveći - da se Merkelova povuče; ali su u stranci očito svesni da bi u ovakvoj konstelaciji bilo apsolutno nerealno zahtevati tako nešto. Pitanje je samo kakve im opcije uopšte preostaju nakon što je CDU podigla uloge pomenutim insistiranjem da je nastavak saradnje moguć samo u okviru velike koalicije. Dok ima osnova da se pretpostavi kako je glavni razlog zbog koga CDU i Merkelova toliko zaziru od ponavljanja izbora bojazan - koju dele i drugi - da bi od njih profitirala samo AfD, manje je jasno zašto u najvećoj nemačkoj stranci po svaku cenu izbegavaju mogućnost formiranja manjinskog kabineta, tim pre što bi takvu vladu, s obzirom na komplikovanu proceduru, u Bundestagu bilo teže srušiti nego što to u sličnim okolnostima biva u parlamentima drugih zemalja. Jednim delom je verovatno u pitanju i (reklo bi se, urođeni) nemački otpor prema improvizovanim rešenjima; vidi se to i iz velikog truda koji predsednik Frank-Valter Štajnmajer - socijaldemokrata čiji je stranački angažman zbog funkcije koju obavlja trenutno zamrznut - ulaže u to da se, kroz učestale sastanke s liderima parlamentarnih stranaka, dođe do rešenja kojim će se izbeći i manjinska vlada i ponavljanje izbora. Ali, koliko je politički mudro insistirati da vlada ostane u istom sastavu kao i do sada, kada je očigledno da takvo rešenje odbija sve više i više birača i, umesto da promoviše toliko veličani konsenzualni karakter nemačkog društva, zapravo podstiče polarizaciju u društvu? Dugo je izgledalo da Mutti Merkel uvek zna najbolje. Ali pre ili kasnije, majčino okrilje se mora napustiti.