Medveđe drugarstvo

Što Aleksandar Vulin kaže to njegov imenjak Vučić misli. Ili barem misli da treba da se kaže. Da li Vulin ima i sopstvena razmišljanja, ne zna se, ali samo zato što je svoju misaonu povezanost s Vučićem dokazivao svakodnevno, i Vulinov poziv predsedniku da sa beogradskim raspiše vanredne parlamentarne izbore ne treba shvatiti olako. Za razliku od šefa Pokreta socijalista, najveći koalicioni partner naprednjaka još uvek, međutim, ne zna da li će se za lokalne izbore u Beogradu prijaviti samostalno, sopstvenom listom koju bi predvodio ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić, ili sa Srpskom naprednom strankom, kojoj je Ivica Dačić ostavio mogućnost da odluči o sudbini socijalista. Da ih uzme ili ostavi poručio je i bračni partner socijalista, kako je Jedinstvenu Srbiju Dačić imenovao nedavno, njegov Vulin - Dragan Marković Palma kazavši da će ta koalicija biti na listi sa SNS ako to naprednjaci budu hteli, a da će, ako ih „odaberu“, rado podržati kandidata SNS. I još im je ponudio da, ako nastupe samostalno, nakon izbora formiraju vlast sa naprednjacima. Na takvo nutkanje nije bio spreman čak ni Rasim LJajić, koji je sve opcije ostavio otvorenim. Verovatno najozbiljnija stranka u Srbiji bila bi više nezadovoljna ponašanjem svog lidera da se štićenik Slobodana Miloševića, koji je SPS vratio u vlast samo osam godina nakon 5. oktobra, nije dosetio još jedne političke zagonetke čije rešenje povećava i njegov lični i stranački ulog. Povratkom starih kadrova poput Zorana Šainovića, Ivica Dačić okružuje se ljudima koji ga doživljavaju kao simbol kontinuiteta i istovremeno zadovoljava birače ogorčene antimiloševićevskom politikom koju su vlade u kojima je SPS učestvovao vodile. Ujedno i Vučiću postaje atraktivniji saveznik, ne samo zato što budi poraženi duh devedesetih, još uvek živ među mnogim biračima, nego i zato što mu je po odsecanju Tomislava Nikolića, preko potrebna struja koja će zadovoljiti tvrđe nacionalno orijentisane glasače, koji ne podržavaju njegovu „pomirljivost prema provokacijama iz regiona“, politiku prema Kosovu, a naročito ne ćaskanje sa rusofobima iz Evropske unije. Povratkom nekoliko starih, a sa zakonom sukobljenih kadrova, u sam vrh SPS i to na inicijativu predsednika partije, Dačić se očigledno odužuje biračima željnim revanšizma za politiku i vladavinu partija DOS-a. Haški osuđenik za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja, nakon što je odležao dve trećine kazne od ukupno 18 godina, vratio se u Srbiju 2012. godine. U reakciji na buru koju je Sedma sednica GO SPS izazvala piše da je ona, naprotiv, bila simbol jedinstva, snage, drugarskog raspoloženja, masovnosti i otvorenog dijaloga. „Ti koji su veoma zabrinuti za SPS verovatno bi voleli da vide u svom okruženju DŽefrija Najsa, Karlu del Ponte, ili nekog od tužilaca ili sudija Haškog tribunala“, saopštio je SPS. Stranka koja legitimitet Tribunala nije osporavala devet godina koliko je na vlasti, nego je, naprotiv, učestvovala u ispunjavanju zahteva prema Srbiji. Procena SPS je, dakle, da je benefit od ozlojeđenih birača, a neki od njih okrenuli su se možda i naprednjacima, veći nego šteta po rejting među mlađim biračima koju može da izazove angažovanje visokog državnog funkcionera devedesetih. Ali je Šainović, koji je, istina, sada slobodan građanin s pravom da se bavi i politikom, dobro upoznat sa svojom ulogom. On nema ambicije da bude poslanik ni ministar, već skromno želi tek toliko da se angažuje u sređivanju teške situacije u RTB Bor. Eto malo ironije od prvog čoveka Vlade Srbije u vreme najveće inflacije i bujanja kriminala među ministrima. Pravi motiv njegovog angažmana otkriva se kroz intervju objavljen u listu Kurir tokom vikenda, u kome Šainović upućuje poziv svojoj generaciji SPS-ovaca „da pomognu borbi stranke u jačanju međunarodnog položaja Srbije, koji se postiže, pre svega, jačanjem unutrašnje stabilnosti i delovanjem prema svetu“ - i ključno - „na bazi naših starih dubokih ubeđenja“. U sam vrh stranke vraća se i Vladan Zagrađanin, zapamćen po aferi „kofer“ u kojoj je učestvovao i sam Dačić 2006, a za koju je Zagrađanin oslobođen krivice za pomaganje u primanju mita. Zagrađanin postaje predsednik Izvršnog odbora, a u drugi najvažniji organ stranke ovaj put neprimetno ulazi i jedna od najglasnijih članica SPS, bivša direktorka marketinga Dunav osiguranja, s reputacijom Dačićeve miljenice zbog čije snažne desnice je funkcionerka Dijana Vukomanović napustila stranku. Dve godine nakon što je „kažnjena“ ostavkom u GO, Ivana Petrović vratila se u prve redove. Novi stari ljudi, sa izuzetkom advokata Tome File, još jednog novog potpredsednika, nagrađeni su, prema obrazloženju funkcionera SPS, jer su u svom sukobu sa zakonom zaštitili stranku. Braća Tončev iz Surdulice, sada obojica potpredsednici SPS, uklapaju se u tu strategiju s drugim motivima. U delu Srbije kojim rukovode oni su, još uvek, najveći kapitalisti među socijalistima, a njihove pozicije je Dačić navodno bio spreman da brani svađom sa beogradskim prvacima SPS-a. Nakon narodnog poslanika Novice, i Ivica Tončev, državni sekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, postao je potpredsednik na poslednjoj sednici GO stranke. Za zamenika predsednika SPS izabran je istoričar Predrag J. Marković, što je obrazloženo prostom rotacijom funkcije na svakih pola godine iako takvog pravila nema u statutu stranke. Markovićeva nova uloga, u kojoj će on biti za Dačića bezopasan koliko i njegova prethodnica Slavica Đukić Dejanović, nije kako se pogrešno tumači još jedan „dokaz sumnjivih turbulencija u stranci“. U skladu sa onom narodnom „udarila muva na međeda“, tvrde u SPS, kritike su naprotiv ujedinile partiju. Iz svog tobožnjeg razloga za vanredne parlamentarne izbore, „mržnja s kojom opozicija govori o predsedniku Vučiću“, Vulin je koliko je to moguće izveo i kobajagi logičan zaključak - da se bilo ili ne bilo republičkih, na beogradskim izborima neće odlučivati o lokalnim pitanjima. „Ovo će biti borba između patološke mržnje prema Vučiću i naše ljubavi prema Srbiji“, kazao je. A u takvu, vidi vraga, ni SPS ne bi smeo da se ne uključi. Na strani predsednika. Ne treba opet mnogo očekivati da će zbog te snishodljivosti stranačke kolege kazniti Dačića. Jer je reč o čoveku koji je socijaliste prvi put izveo na glasanje za predsednika bez sopstvenog kandidata. Razočaranje zbog istorijskog odustajanja od borbe je zaceljeno, a negodovanje utihlo nakon što su socijalisti za odanost nagrađeni sa dva dodatna ministarstva u vladi Ane Brnabić, a i sam Branko Ružić, do tada najžešći stranački opozicionar, dobio da upravlja jednim. Koalicija sa naprednjacima od maja 2012, u zbiru je, ipak, socijaliste udaljila miljama od tadašnjeg rejtinga. Danas se izvesnijom čini doskoro nezamisliva mogućnost da se kandidati SPS i na republičkom nivou utope na listi SNS nego pozicija sa koje bi Dačić ponovo mogao da poruči: „Možda se u Srbiji još ne zna ko će biti predsednik, ali se sigurno zna ko će biti premijer“.