Nevaljalci su na drugoj strani

Proteklih nedelja mnogo se govorilo i pisalo o mogućnosti da se Srbija nađe na „crnoj listi“ Evropske unije kao poreski raj. Nije je bilo kada se lista od 17 „crnih ovaca“ pojavila, pa su brižni odahnuli. Zanimljivo je koliko smo olako prihvatili mišljenje da su „poreski rajevi“ nešto loše, a EU vitez vrline. Niko se javno nije zapitao zašto poreski rajevi uopšte postoje? Da li ih prave neki loši ljudi, koji izbegavaju da plaćaju porez u svojoj zemlji, pa beže u egzotične zemlje? „Poreski rajevi“ se shvataju kao sumnjive teritorije, sa lukama punih luksuznih jahti i nevaljalim momcima koji tamo donose novac negujući razne poroke. Nisam video ni da se iko zapitao: u redu, ako je državljanin Nemačke Maks Miler odneo svoj novac na Bahame ili neki drugi „poreski raj“, zašto ga nemačka država nije tužila za eventualne neplaćene poreze? Ili zašto Ujedinjeno Kraljevstvo nije tužilo svoju kraljicu, koja deo novca drži takođe u „poreskim rajevima“? Ili, zašto SAD nisu na „crnoj listi“, jer ne oporezuju dobit stranaca ako je ulažu u SAD. Tih ulaganja je oko 15.000 milijardi dolara, a da su oporezovana, dobar deo bi se vratio u Francusku, Nemačku, Rusiju. Ali, SAD su preveliki zalogaj, pa su ih fini Evropljani zaobišli. Takvih pitanja nije bilo. Komentatori u našim medijima su se odmah uključili u akciju EU „držite lopova“, gde su poreski rajevi crni đavo, a Unija spasilac. Ako „poreski rajevi“ postoje, oni mora da služe nekoj svrsi, a to je traženje spasa od zemalja sa visokim porezima, tj. visokim nivoom poreske opresije. Da vlade razvijenih zemalja nisu pohlepne (sve viši porezi), građani ne bi bežali. Danas državna potrošnja u svetu za razvijene zemlje u proseku iznosi 48 odsto BDP-a, a pre Prvog svetskog rata nije prelazila 10 procenata. To je povećanje od pet puta! Shodno, porezi su enormno porasli. Zato su se i pojavili poreski rajevi kao utočište. Prema tome, nevaljalci su razvijene zemlje, a ne poreski rajevi. Inicijativa EU je štetna. Prvo, EU hoće da izgradi (poreski) kartel, što je u privredi zabranjeno, kako građani ne bi imali gde da pobegnu od poreske represije. Drugo, ne bi ni trebalo da sve zemlje imaju iste poreze, jer ne nude isti kvalitet usluga. Treće, građani kao potrošači profitiraju kada ima više pekara ili benzinskih pumpi, a isto je i kada ima više raznih poreskih sistema. Četvrto, ovakvim potezima zemlje sa visokim porezima nastoje da spreče ulaganja u zemlje sa niskim porezima, što bi ove ostavilo u siromaštvu. Poreska konkurencija je oslobađajuća i razvojna snaga u svetskoj privredi, nju treba podržati i slaviti, a ne zabranjivati. Ona primorava vlade da budu fiskalno odgovorne, ako ne žele da oteraju sredstva iz zemlje u rajeve, a u zemlji u sivu zonu. Zahvaljujući poreskoj konkurenciji među razvijenim zemljama, ali i pritisku poreskih rajeva, ključni porezi su danas nešto niži nego ranije. Početkom 1980-ih u zemljama OECD je prosek poreza na dohodak pojedinca u najvišem razredu iznosio 67 a danas je 26 odsto, dok je prosek poreza na korporativnu dobit tada bio 50 a danas je 27 odsto. Ali, ono što su izgubile snižavanjem ovih poreza administracije su nadoknadile rastom akciza, PDV-a (ranije poreza na promet) i uvođenjem novih poreza, naknada... Drugo je pitanje zašto zemlje EU ne tuže svoje građane i firme koji novac nose u poreske rajeve? Vrlo jednostavno: nemaju zbog čega. Ako se izuzme manji broj prekršilaca zbog drugih stvari, kakvih ima i u svakoj zemlji, poslovni svet je sasvim regularno prebacio svoja sredstva u „poreske rajeve“, jer su tamo porezi niži. Pošto zemlje EU ne mogu na sudu da dobiju svoje građane koji novac drže u „poreskim rajevima“, one pokreću političku inicijativu, kako bi na „poreske rajeve“ izvršile pritisak i kako bi se Maks Miler i drugi uplašili, pa novac doneli u matičnu zemlju. Naravno, ovakve akcije su šuplje i neće imati nikakvog efekta. To je plašenje medveda rešetom. U Uniji je takva inicijativa propala 2001, kada je u njeno ime OECD tražio poresku harmonizaciju u svetu, ali SAD tu inicijativu nisu podržale, posle peticije koju su potpisali nobelovci Milton Fridman i DŽejms Bjukenen, i još oko 200 ekonomista iz sveta, među njima i potpisnik ovih redova. Kasnije je, 2004. propala i EU inicijativa da se uspostavi „zajednička konsolidovana osnova za porez na korporativnu dobit“. Kao što pokazuje primer OPEK-a, kartel je neefikasan, jer zemlje imaju podsticaj da izvoze više nafte. Isto je i sa poreskim kartelom EU. Već sada u samoj Uniji postoje zemlje sa nekim niskim porezima, kao što je porez na korporativnu dobit u Irskoj od 12,5 odsto ili u Bugarskoj od 10 procenata. Ironija je da ovu akciju EU vodi Evropska komisija, na čijem je čelu Žan Klod Junker, koji je kao premijer i ministar finansija u Luksemburgu praktikovao poreske politike poput onih u „poreskim rajevima“. O tome je bila pokrenuta istraga, ali je afera zataškana radi mira u kući – u Briselu. Pravi problem nisu „poreski rajevi“, nego EU. Neko bi tamo morao da se zapita zašto je Unija najsporije rastući region sveta, sa najvećim javnim dugom i sa najvećom državnom potrošnjom. Naravno, to bi iskopalo pitanja o kojima lideri iz Brisela ne smeju ni da misle. Lakše je sve svaliti na Bahame ili Ostrvo Čoveka. Ne razumem samo naše novinare i ekonomiste koji se toj strategiji dive.