Islam, Zapad i rešenje

U poslednjih nekoliko godina mi na Zapadu mogli smo čuti kako mir u svetu zavisi od razrešenja konflikta koji sada bukti između ekstremista i umerenih u okviru islamske vere. Prema ovom shvatanju, odlučujući rascep nije onaj između islama i Zapada, već među samim muslimanima. Premda veoma interesantna, ova teorija ipak je nedovoljna. Iako je tačno da je muslimanski svet u krizi, umanjivanje uloge Zapada veoma je opasno. Budući da delimo zajedničku budućnost, treba takođe da delimo i odgovornost za pronalaženje puta u tu budućnost.

Muslimani moraju da priznaju da se svet iz korena promenio od 11. septembra. Nasilje i terorizam i dalje cvetaju, a muslimanski teroristi preuzimaju odgovornost za strašne zločine počinjene u ime vere. Muslimani širom sveta moraju da prihvate svoju odgovornost. Neki su to već i učinili, ali su onda imali tendenciju da se izoluju ili preuzmu ulogu žrtve. “Zapad ne voli islam i odbacuje muslimane” jeste vrsta žalopojke koja se često može čuti od strane onih koji žele da opravdaju teorije zavere, racionalizuju pasivnost ili izbegnu samokritičnost. Ovakav stav je najgori od svih jer krivicu za nedostatke muslimanskog sveta svaljuje na druge, čak i sada kada postaje sve urgentnije da muslimani priznaju da su oni sami odgovorni za trenutnu situaciju.

Muslimani priznaju da postoje različite struje u islamu - između ostalih, literalisti, tradicionalisti, reformisti i sufisti - ali takođe prihvataju činjenicu da je dijalog između ovih zajednica potpuno odsutan. Zahvaljujući ovom nedostatku razgovora, malo je muslimana koji se usuđuju da bezuslovno osude terorističke napade, ubistva nedužnih i uzimanje talaca; takođe, ne kritikuje se diskriminacija žena i nepostojanje političkih sloboda. Nije samo Zapad taj koji treba da čuje ove glasove - i muslimani treba pod hitno da shvate da je njihova religija doživela izdaju.

Slično tome, treba prestati sa ojačavanjem manihejske vizije koja se tiče politike. Shvatanje da je demokratija zapadni koncept i da su islamske nacije nužno autokratske, pogrešno je. Na muslimanima je da potvrde da vladavina zakona, jednaka prava, univerzalno pravo glasa i mogućnost političkih promena nisu pojave koje su kontradiktorne islamu. Svaka nacija treba da izgradi poseban model demokratije zasnovan na sopstvenoj istoriji i kulturi, ali to treba da učini bez ugrožavanja svojih osnovnih principa.

Ukratko, ljudi u muslimanskim zemljama moraju da se probude, uzmu sudbinu u svoje ruke i predlože političke alternative. To će biti teško u uslovima diktatorskih režima. Ali u Južnoj Americi, Africi i Aziji, ljudi su uspeli da se otporom oslobode od autokratskih režima. Odbijanje nasilja, promovisanje obrazovanja, buđenje građanske svesti i ohrabrenje lokalne demokratske inicijative - sve su to načini da se podstaknu političke promene.

Sjedinjene Države pustile su u pogon mašinu kojom se vodi “rat protiv terora”. Međutim, ljudi u muslimanskom svetu, kao i mnogi u Evropi i veliki broj Amerikanaca, ne mogu da uvide koherentnost ovakve politike. Rat u Avganistanu, koji još nije završen, invazija na Irak i bezbednosne mere koje sve više narušavaju prava i slobode građana, uzbunili su javnost. Shvatanje da Evropa treba da se distancira od Amerike ili da joj se čak suprotstavi, nerealna je i irelevantna. Ono što nam je danas potrebno, jeste nov način angažovanja Evrope. Umesto da se zadovolji laganim kritikovanjem “američke hipermoći”, Evropska unija mora da predloži alternative unilateralizmu. Mora da preispita svoje odnose sa diktatorskim režimima, da zahteva vidljive garancije za demokratizaciju i značajno doprinese donošenju pravičnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba. Samokritičnost samog Zapada je takođe veoma bitna.

Sada moraju da se izgrade mostovi i da se povrati poverenje između Zapada i muslimanskog sveta. A upravo na Zapadu je takav razgovor moguć. Muslimani sa Zapada mogu da odigraju važnu ulogu u toj široj razmeni stavova. Ali, i nemuslimani takođe moraju da prevaziđu svoj strah i sumnje u svoje muslimanske sugrađane da bi se moglo ući u ovo rizično partnerstvo. Svako od nas mora da izađe iz svog intelektualnog geta.

Ovog meseca trebalo je da počnem da predajem na Univerzitetu Notr Dam u Indijani. Samo devet dana pre polaska, američka viza uskraćena mi je bez objašnjenja. Iako već godinama osuđujem terorizam, sprečen sam da uđem u zemlju u ime Patriotskog akta. Da li je bezuslovna podrška akcijama Sjedinjenih Država jedini dokaz da je jedan musliman odan Zapadu? Proterivanjem ljudi iz SAD sa sumnjom kao jedinim opravdanjem, Amerika šalje opasnu poruku da su svi muslimani osumnjičeni i potencijalni ekstremisti. Ako takav pristup preovlada, sa kim će SAD moći da vodi dijalog? Kada je sloboda da radi i da se slobodno izražava uskraćena jednom muslimanskom intelektualcu, to znači da su akademske slobode ugrožene svuda. Ako borba protiv terorizma znači oduzimanje prava muslimanima, onda su svi na gubitku.

(Tarik Ramadan je profesor islamističkih studija na Univerzitetu Notr Dam. Američka vlada odbija da ga pusti da uđe u zemlju)