Arhiva

Stabilnost Kosova za stabilnost vlasti

Dragana Pejović | 20. septembar 2023 | 01:00
Stabilnost Kosova 
za stabilnost vlasti
Političku veštinu kojom svaku neplaniranu, ako treba i tragičnu situaciju, za svega jedan dan, akter iz reda najodgovornijih za uzroke te tragedije, pretvara u sopstvenu političku dobit - u Srbiji, nažalost, nema ko da potceni. Način na koji je Aleksandar Vučić „savladao“ situaciju nastalu ubistvom najuglednijeg političara i opozicionara na Kosovu i Metohiji - spretno, hitro i nemilosrdno pretvarajući se iz prvooštećenog u neprikosnovenog zaštitnika svih, pa i dosad nevidljivih Srba na KiM - možda će se izučavati u priručnicima za upravljanje masom. Svakako, šokirani po drugi put u svega nekoliko dana, građani juga južne srpske pokrajine, stanovnici getoiziranih sela dočekali su predsednika Srbije da mu se požale, baš kao da on nema nikakve odgovornosti za njihov težak život. Kako bi drugačije. Dok je slušao i „čuo“ sunarodnike, uspeo je da skrene čak i njihovu pažnju sa pravih pitanja - zašto tek sad, šta je radila Kancelarija za KiM ako dojučerašnji premijer (kancelarija je Vladino telo) onoliko nije znao o životu u srpskim sredinama na KiM, kako se kao glavna poruka iz posete organizovane zbog bezbednosti nametnuo još jedan apel Srbima da se ujedine i opstanu na KiM. Nakon ubistva Olivera Ivanovića, u utorak, 16. januara u Kosovskoj Mitrovici, ne samo iz njegove porodice, nego i dva dana kasnije, među prisutnim građanima na sahrani u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, šuškalo se: ne pada mi na pamet da dole ostanem više. Svima zajedno na Kosovu i drugde ostale su, u ovom trenutku manje bitne, proceduralne dileme - otkud, na primer, predsedniku pravo da postroji ministre ispred živog prenosa i od njih, bez odobrenja premijerke, prima poruke da će se recimo prekrojiti budžet za poljoprivredu. Da li je posredovanje između privatih donatora koji su se, takođe, našli na usluzi i primalaca donacija, ad hok posao za predsednika? Najvažnije, gde su se denula sistemska rešenja, ako treba i za donacije? I te „tričice“, ovog puta možda i jedino s razlogom, ostaće zasenjene veštinom kojom je Vučić uspeo da održi rejting stabilnim, iako ova tragedija nije mogla da stigne u nezgodnijem trenutku za Vučića - dok planira „pacifikaciju“ biračkog tela za kosovsko „konačno rešenje“ i svega mesec i po dana pred gradske izbore za prestonicu. Beogradska opozicija je, naravno, tvitovala opšta mesta, ali ne i sadržajnu kritiku. Zašto su, na primer, tokom jednog izuzetno gustog rasporeda, od polaganja venaca na mestu na kome je ubijen lider Građanske inicijative SDP do susreta sa političim predstavnicima van Srpske liste u svim javnim obraćanjima cele svite iz Beograda (u kojoj su najistaknutiji bili Marko Đurić, direktor Kancelarije za KiM i Bratislav Gašić, direktor BIA) dve ključne reči - Oliver Ivanović - ostale neizgovorene? Ta pojava nije skrenula pažnju „najaktivnijih“ Vučićevih oponenata, koji su, uzgred, i samog Ivanovića podržali na lokalnim izborima na KiM i tom se podrškom razmetali. Odgovor je iz perspektive vlasti jednostavan, ali, ipak, vredan pažnje - zato da Ivanović ne bi postao mit ni simbol žrtvovanja veći možda i od samog predsednika. Jer je, kao i ostale političare koji su delovali van grupacije instalirane od Beograda - predsedniku svih građana Srbije i Ivanović bio „politički protivnik“ pre nego predstavnik Srba ili Srbin sa Kosova (ponedeljak, 22. januar, Ćirilica, TV Hepi). Afektivna konferencija za novinare sa koje se obrušio na medije i opoziciju u trenutku toliko rizičnom da je mogao pokrenuti i talas nasilja u društvu, pokazala je koliko je Ivanovićevo ubistvo poremetilo planove lidera i najveće partije u Srbiji. Proglasivši ga aktom terorizma zato Vlada u smislu definicije nije pogrešila - bio je to čin možda ne usmeren, ali svakako ustrojen protiv zvanične politike države prema Kosovu, koji bi mogao poremetiti tok takozvanog unutrašnjeg dijaloga čiji je ishod unapred ucrtan. Dakle, šteta u kojoj bi Vučić bio prokazan kao posredni krivac (kao onaj koji zna i toleriše kriminal i nesigurnost građana na severu Kosova) za smrt političara poštovanog i među ideološki drugačijima, mogla bi naneti neplaniranu štetu izbornom rezultatu u Beogradu. Ali i, važnije, po tok pažljivo planirane pripreme birača osetljivih na kosovsko pitanje za potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma kojim bi Srbija i Kosovo trebalo da uspostave međudržavne odnose kakvi se od njih očekuju pre članstva u Evropskoj uniji. Toj pripremi, uzgred, divila se čak i zapadna štampa, a kamoli svi zapadni zvaničnici. Ali Vučić je presekao. Opozicija, opet, nije primetila - jer je bila zauzeta kritikom analitičara koji su listom hvalili Vučićev poziv na stabilnost, kao dobar državnički gest - ni ton ni značenje ključnih rečenica koje je predsednik izgovorio povodom nestabilnosti i uznemirenosti koje je izazvalo ubistvo Ivanovića: ne preostaje nam ništa drugo do da potpišemo pravno obavezujući sporazum, bez kojeg nema ulaska u EU i koji podrazumeva jasno rešenje granica. Iako je ubistvo Olivera Ivanovića odložilo prvi sastanak Beograda i Prištine, zakazan posle pauze od više od godinu dana, da li će ono biti prekretnica koja će, zahvaljujući prioritetima zvaničnog Beograda, među kojima su izbori za prestonicu i još vlasti uz podršku Zapada najvažniji, odvesti ka rešenju i ispunjavanju uslova iz briselskog dijaloga? „Ni ubistvo značajne političke ličnosti kakav je bio Ivanović neće uticati na to, ni poremetiti političke odnose Kosova i Srbije, koji su zapečaćeni Briselskim sporazumom i u kome su obe strane lojalne jedna drugoj“, smatra Slobodan Samardžić, bivši ministar za KiM i profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. „Talas nasilja sa albanske strane se već neko vreme pripremao, pa ipak predstavnici Srpske liste apeluju na mir i stabilnost, što su reči koje dolaze iz Beograda. To je bila i poruka iz Vučićeve posete, koju su analitičari naklonjeni EU ocenili veoma pozitivno. I naravno, ujedinjenje Srba, pod zaštitom Beograda, gde su poželjne samo produžene ruke.“ Odlazak na Kosovo, po Samardžiću, nije bio dobar nego spretan potez državnika, koji je posle ubistva Ivanovića dobio bezbednosne garancije. „Zapravo, slobodu kretanja po Kosovu pod zaštitom tog ubistva. Vučić je u trenutak uskočio i ceo razgovor sa ljudima deluje veoma ubedljivo. Ali ne zaboravimo - Srbi na KiM su najdiskriminisanija manjina u Evropi, ako ne i svetu, i kad neko dođe da im se obrati, to je za njih nemerljivo značajno. Svaki loš povod za Vučića je dobar. Savršena politička tehnika se vidi, ali su ciljevi u zagradi“, ističe Samardžić. Najavljujući da će za dva ili dva i po meseca (po okončanju izbornog procesa u Beogradu, dakle) kazati šta on misli da je „najmanje loše“ rešenje za Kosovo, podgrevajući iluziju da u zahtevima koji čine taj sporazum, a koje je nemački parlament ispostavio Evropskoj komisiji i Srbija prihvatila kroz Pregovarački okvir, još uvek ima o čemu da se misli i pregovara. „Neće dozvoliti ulaz Srbije u EU bez jasno rešenog pitanja granica. Kako ćemo da ga rešimo, videćemo, narod će na nekom referendumu morati da kaže šta misli o tome“, kazao je Vučić gostujući na TV Hepi. Pitanje referenduma odmah je potom, međutim, pretvorio u retoričko, priznavši da će se na njemu odlučivati o datom rešenju „ili propasti“. Javnost u Srbiji se, uz to, prvi put na primeru jednog političkog ubistva uverila da država ni na severu KiM nema više mehanizme da garantuje bezbednost, ni nadležnost da o bezbednosti odlučuje. I to priznanje vlasti koja je do juče tvrdila da makar na severu Kosova drži sve konce u svojim rukama i da je za građane severa nadležnost Prištine u mnogo čemu ništavna, prihvaćeno je neosetno po odgovornost vladajućih struktura. Tri po njemu važne poruke Vučić je odlučio da pošalje Srbima na KiM ispred manastira Banjska, nakon susreta sa vladikom raško-prizrenskim Teodosijem: prva je da moraju da opstanu i ostanu na Kosovu, da je došao da razgovara o tome ko može da im garantuje bezbednost i treća da vlast Srbije mora da se obračuna sa kriminalom i korupcijom u sopstvenim redovima. Treću poruku nije obrazložio u toj poseti, ali je „elaboracija“ usledila sa malih ekrana, kada je upitan šta protiv Milana Radojčića imaju mediji koji pišu da je on glavni kriminalac u Mitrovici, odgovorio zamenom teza: „Šta hoćete, da kažem da je ubica?“ Ne može se čovek hapsiti na osnovu medijskih pretpostavki, istina je. Ali predsednik greši samo u tome što to ime nisu pomenuli mediji. Oni su samo objavili reči viđenijih srpskih političara sa KiM - Rade Trajković, Marka Jakšića i ubijenog Olivera Ivanovića. A čije upozorenje na lošu bezbednost građana na KiM do predstavnika Srba s Kosova bi vlast trebalo da razmotri? Narodni pokret Srba sa KiM „Otadžbina“, čiji osnivač je Jakšić, već prvog dana po ubistvu podsetio je da je poslednjih šest godina na severu zapaljeno na stotine vozila, ubijeno petoro Srba i desile se desetine oružanih napada na neistomišljenike sadašnjih vlasti u Mitrovici, a da nijedan vinovnik još nije otkriven. Iz tog pokreta su, takođe, podsetili da vlast ne treba da zapomaže što joj Priština ne dozvoljava da učestvuje u istrazi povodom ubistva, jer su od te mogućnosti odustali kada su policiju i sudstvo predali Prištini. Te da je isti slučaj i sa eventualnim ulaskom specijalnih jedinica ROSU na sever, o čemu Priština nije mogla da razmišlja dok su Mitrovicu čuvali srpski policajci i civilna zaštita. Samardžić se ograđuje od pretpostavki ko je ubio Ivanovića, ali tvrdi da je u dugogodišnjem iskustvu u pregovorima sa albanskom stranom uočio da im je često ponavljana strategija da kad naiđu na problem, unutrašnje ili spoljašnje prirode, započnu kampanju nasilja u kojoj je, ovog puta, moguće da se nalazi odgovor i na ovo ubistvo. „Za godinu dana od sada, briselski pregovori će zatvoriti njihov cilj. Sud za zločine OVK se tu isprečio i oni moraju da pošalju poruku ne samo Srbiji nego i svojim partnerima u svetu koja je granica do koje su spremni da idu. Sam Ivanović ih je zadužio puno kada je 1998-1999. sa drugim predstavnicima Srba zaustavio invaziju na sever, koji je danas noga u njihovim vratima. Trenuci i ličnosti se pažljivo biraju. Ivanović kriminalu nije smetao, koliko procesu smeta novoformirani sud. Retko koji slučaj može da izazove toliko zaprepašćenje tako široke javnosti. A u smirivanju situacije Vučić poentira u svoju korist“, mišljenja je Samardžić. Uz kreiranje verzija o krivici i uzrocima, u trenutku u kome je sve moguće, omaknu se mnoge i o posledicama. Od početka progona Srba do početka kraja Vučićevog režima. Za istinu se ne može reći ni da je u sredini, jer je samo jedan od simboličnih detalja te kompleksne istine podatak da je Ministarstvo pravde Kosova preko Euleksa odgovorilo Ministarstvu pravde Srbije da će Odeljenje za teška krivična dela Osnovnog tužilaštva u Mitrovici na zahtev srpskih organa Tužilaštvu za organizovani kriminal u Beogradu dostavljati sve podatke u vezi sa istragom ovog ubistva. Nakon „partnerstva“ Privredne komore Srbije sa Privrednom komorom Kosova ovo je druga po redu linija bilateralne saradnje sa Prištinom koju su zatražile i započele institucija predsednika i Vlada Srbije.