Majka Hrabrost u Americi

Siromašni, ukoliko prethodno ne umru od gladi ili ne završe u zatvoru, služe za to da bogati umnože svoj kapital. To, naravno, nije smisao egzistencije siromašnih, ali jeste njihova društvena svrha. Zakoni postoje da bi obezbedili ovaj “simbiotski” odnos. Pokazujući u filmu “Farenhajt 9/11” da je, prvo, američki politički establišment finansijski establišment, drugo, da on nameće ratove Americi kako bi uvećavao svoj profit i, treće, da u rat šalje mladiće iz siromašnih porodica, Majkl Mur potvrđuje tezu da je sirotinja neophodna globalnom kapitalizmu i da “glokap” zbog toga osobito drži do nje. Bez starih pojmova kao što su eksploatacija, otuđenje i višak vrednosti, ne možemo da shvatimo nove političko-investicione tokove. Dok sam gledao Murov film, često sam pomišljao na mladog Marksa i zrelog Brehta. Na prvog zbog gorepomenutih pojmova, na drugog zbog “Majke Hrabrost”.

Jedna majka u ratove u Avganistanu i Iraku s ponosom šalje kako svoju, tako i tuđu decu - to je dobar način da mladi nezaposleni Amerikanci dođu do posla i novca, kaže ona; druga majka je u Iraku izgubila sina i zbog toga protestuje. Ove dve žene iz filma “Farenhajt 11. septembra”, lice su savremene Majke Hrabrost.

Za Majkla Mura film je nastavak političkog obračuna drugim sredstvima. Dokazati političku tezu i naneti političkom protivniku što efikasniji udarac, to je jezgro estetike ovog autora, ako on uopšte mari za estetiku.

Kao što je u filmu “Žeđ za nasiljem” dokazao tezu da je američko društvo nasilno zbog medijski permanentno indukovanog straha od ugroženosti, tako je i u “Farenhajtu 9/11” dokazao tezu da je predsednik Buš iskoristio napad Al kaide na NJujork 11. septembra 2001. kako bi okupirao Irak, jednu u tom slučaju nedužnu zemlju, te da bi se kompanija njegovog oca dočepala iračkih naftnih izvora. Raskošno i precizno ovog puta Mur podastire činjenice koje nas ostavljaju zanemelima. Da je reč o igranom filmu, rekli bismo: “Eto, i to je moguće na filmu.” Ovde je, međutim, reč o stvarnosti.

Dokumentarni film Majkla Mura deluje poput igranog. Obilje dobro komponovanog arhivskog materijala pokazuje nam sudeonike u situacijama koje izgledaju kao da su vešto režirane i, posle mnogo proba, smelo glumljene. Po tome je ovaj film značajan. Autor je imao sreću da prikupi materijal koji je režirao slučaj, najbolji od svih reditelja - kako kaže Gete, jer on režira sudbinu.

Navedimo tri nezaboravne scene.

DŽordž Buš posećuje jednu osnovnu školu u provinciji i tu ga, na času, dok čita sa decom, zatiče vest o terorističkom napadu Al kaide na NJujork. Čovek iz obezbeđenja prilazi Bušu i šapuće mu na uho: “Nacija je napadnuta.” Narednih sedam minuta predsednik prevrće po dečjoj knjizi i ne zna šta da čini. Scena koju bi danas, osim Larsa fon Trira, mogao da smisli još samo Oliver Stoun. Druga, sasvim orvelovska situacija. Al Gor, nepriznati pobednik izbora iz 2001, predsedava Kongresom koji treba da prihvati ili ne prihvati prigovore na zvanično objavljene izborne rezultate iz Floride, gde je, mahinacijama, proglašena pobeda DŽordža Buša. Nijedan kongresmen nije potpisao izveštaje. Gor, kao predsedavajući Kongresa, oduzima reč govornicima koji ga podržavaju kao pobednika na izborima, ali se ne pridržavaju pravila sednice i osuđuju kongresmene zbog njihove nemoralnosti. Po atmosferi rituala koju dočarava, ova je scena bez konkurencije u savremenom filmu. Zatim, treća, brehtovska. Dva uniformisana čoveka vrbuju na ulici mladiće za rat u Iraku. Ove scene podsećaju nas da je polazište svekolike umetnosti život sam, a u “Farenhajtu 9/11” to polazište, predočeno u svom primarnom vidu, bez sublimacije, deluje, paradoksalno, kao destilat jedne vrhunski osmišljene umetnosti.